РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (5), Alexander Dorin: Манипулација бројем страдалих у Сребреници - www.zlocininadsrbima.com

23. септембар 2014.


РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (5), Alexander Dorin: Манипулација бројем страдалих у Сребреници


ФБР Биљана Диковић: Ако не у Сребреници, где се онда заиста и шта догодило после пада тог града? Да ли се и где догодио злочин, колико људи је укупно страдало и на које чињенице се суд у Хагу ослања када је дошао до цифре од 7.000 до 8.000 убијених? Да ли имате неке конкретне доказе манипулација са бројем страдалих?
Аlexander Dorin: Има наравно и у том случају много чињеница које доказују да је званична верзија догађаја у Сребреници једна измишљена прича. Хајдемо, онда, опет по реду…
 
На спомен-камену у Поточарима стоји да је број жртава геноцида најмање 8.372, али да и тај број није коначан. Ту смо већ код прве манипулације.
Први списак наводно несталих особа је обухватао око 7.400 имена.
 
 
Који нормалан човек може да схвати да је скоро 1.000 мртвих више било него што их је нестало? И како би могло бити могуће да и цифра од 8.371 није коначна?
 
Неће ваљда на пример 2012. године неко да пријави да му је неко из фамилије у јулу 1995. нестао у околини Сребренице. Такође, на том спомен-камену стоји да су жртве геноцида из следећих општина:
Братунац, Бjeљина, Фоча, Хан Пјесак, Рогатица, Сарајево, Соколац, Сребреница, Сребреник, Угљевик, Вишеград, Власеница и Зворник.
 
Какве везе има већи део наводених општина са Сребреницом? Није ваљда да су људи на пример из Вишеграда, Бјељине, Фоче или Сарајева бежали за Сребреницу. А ако управо то хоће да тврде, зашто онда не објаве списак ко је из које општине бежао за Сребреницу и тамо остао до јула 1995. године?
 
Што нико не реагује на такве очигледне манипулације бошњачких организација? На овом месту би сада неко могао да аргументује да нема везе да ли је 1.000 мање или више људи страдало. Али на исти начин је муслиманска влада Алије Изетбеговића измислила стотине хиљада мртвих!?
 
Хоћу да подсетим да се до пре неколико година тврдило да је у току босанског рата страдало 250.000 Бошњака, а Харис Силајџић је чак говорио о 300.000 страдалих. Сви западни медији су преузели те цифре и тврдили да је српска армија починила геноцид над муслиманским народом.
 
Пре око две године се међутим појавио у босанкој јавности господин Мирсад Токача, који је директор организације „Research and Documentation Center“ са седиштем у Сарајеву и Тузли. Токача после дугогодишњих истрага тврди да је у босанском рату на свим странама погинуло око 97.000 људи. Од тога – тако тврди Токача, је било 66% посто муслиманских жртава. Ако би то било тачно онда би се могло поћи од тога да је Изетбеговићева влада измислила плус/минус 200.000 мртвих!
 
Неби нас требало зачудити ако су Бошњаци заиста имали највећи број жртава, зато што су се они борили против три противника. Они нису само водили борбе са Србима и Хрватима, него су се исто тако и међусобно борили. Тако су и припадници Фикрет-Абдићеве армије водили свој рат против Изетбеговићеве војске.
 
Али, истраге Историјског пројекта Сребреница, који води господин Стефан Каргановић, показују да и са истрагама Мирсада Токаче није све у реду. Каргановић пребацује Токачи да он и његова организације многе српске жртве једноставно игнорише. А поред тога су му доказали да и манипулише са бошњачким жртвама и да његове истраге нису 100% тачне и сериозне. Тако и српске институције тврде да губици босанских Срба у рату не износе 20.000 – 25.000, као што то неки не-српски извори тврде, него 35.000 (види: „Митровић: Мора се сазнати истина о страдању Срба у БиХ“, Пресс онлине, 14. 09. 2011).
 
Али у сваком случају већ истраге Мирсада Токаче показују да је Изетбеговићева влада измислила око 200.000 мртвих Бошњака, и ако истовремено истраге српских организација показују да је број измишљених мртвих међу Бошњацима можда чак и већи.
 
Значи, са тиме долазимо до кључног питања: Да ли можемо од политички мотивисаних кругова да очекујемо да говоре истину о страдалима у Сребреници, када су истовремено ширили огромне лажи о целокупним жртвама босанског рата? Или другим речима: Да ли би неко био у стању да измисли 7.000 – 8.000 стрељаних људи, ако је доказано да је пре тога измислио око 200.000 страдалих? Одговор је јасан и намеће се сам.
 
Зашто данас људи широм Запада, и међу њима чак и неки Срби, постају хистерични и вичу „негирање геноцида“ када им се докаже да су иницијатори званичне верзије о Сребреници лажови и манипулатори? Да ли се стварно некоме мора објашњавати ко су Бил Клинтон и Алија Изетбеговић? Да ли се мора стварно објашњавати да УН не представљају једну објективну, неутралну и независну организацију? И ко данас заиста још верује да западни медији не манипулишу јавност за лажима и изопаченом истином?
 
Последњих двадесет година до данас откривене су бројне медијске манипулације, али опет људи дозвољавају да их исти ти медији и даље лажу, а то је тотално ирационално. Било је и већих манипулација од „Сребренице“, али не вреди, већина људи очигледно није у стању ни минимум да научи од свега тога и да повуче логичне и једоставне закључке.
 
И са тиме се враћамо на тему. Значи, први списак наводно несталих особа из Сребренице није обухватао скоро 8.400 имена него око 7.400. Али са тог списка морамо да одбијемо око 2.000 муслиманских бораца који из следећих разлога нису могли бити стрељани после пада Сребренице. У магацину Дани Несиб Бурић, помоћник начелника за борачко-инвалидску заштиту општине Сребренице, каже следеће о губицима муслиманске армије у току борбених дејстава (види: „Хумано пресељење“, Дани, 18. Јануар 1999):
 
„Ја знам да сада они иду на понижавање Сребреничана, па причају како се нисмо борили, већ смо се предали и изгинули при напуштању Сребренице. Нико не може порећи да у самој опћини Сребреница није остало двије хиљаде закопаних бораца. Нико не може демантовати колику смо слободну територију били направили, али без ичије помоћи нисмо могли у том окружењу дуго издржати. Напишите да у потпуности подржавам изјаву Хакије Мехољића о томе да смо били издани“.
 
 
Овде Бурић потврђује да су се они борили и да су у току тих борби изгубили око 2.000 бораца. И наравно да не мисли на оних 25.000 цивила у Поточарима који нису носили оружје. Конкретније податке о борбеним дејствима после пада Сребренице је објавио Историјски пројекат Сребреница. На сајту те организације су објављене изјаве муслиманских сведока, који су се после пада Сребренице пробијали ка Тузли. По изјавама тих сведока је страдало чак и више од 2.000 њихових бораца и наоружаних мушкараца у борбама. Из анализе тих изјава можемео на сајту Историјског пројекта Сребреница, између осталог, да сазнамо следеће:
 
На основу прегледа 33 изјаве припадника колоне који су се успешно повукли из Сребренице према Тузли, утврђује се да су се током повлачења догодили борбени контакти између колоне и српских снага најмање на следећим местима:
 
Каменица, Коњевић Поље, Сандићи, околина Јадра, Буљин, Шума око Буљина, Баљковица, Липањ, Сућеска, Веља глава, Кравица, Калдрмица, Удрч – Баљковица (цеста), Снагово, Јаглић, Црни врх, Церска, Шиљковићи (село) Первани (село).
 
Ево примера из те исте анализе како и на којим местима су муслимански сведоци оценили борбене губитке:
 
Каменица
  1. Шевал Адемовић: 200–250 мртвих
  2. Хасан Алић: седам мртвих, седам озбиљно рањених
  3. Сулејман Дедић: велики број мртвих и рањених
  4. Сеад Хасановић: пуно виђених лешева, најмање 100 поред потока
  5. Азмир Јусуфовић: 300 убијено, 100 рањено
  6. Садик Ковачевић: око 200 убијених
  7. Нуриф Мемишевић: 2.000–3.000 мртвих
  8. Бехудин Муминовић: шест лешева
  9. Кадрија Муратовић: хиљаде мртвих
  10. Рамо Османовић: неколико стотина убијених и 300–400 рањених
  11. Садо Рамић: око 1.000 мртвих
  12. Абдулах Салкић: неколико стотина мртвих
 
Коњевић Поље
  1. Бекит Адемовић: много тела
  2. Мелвид Алић: много мртвих и рањених дуж пута за Баљковицу
  3. Мухамед Смајловић: 500–1.000 мртвих
 
Липањ
  1. Сеад Хасановић: много лешева
 
Сандићи
  1. Бехудин Муминовић: видео масовно укопавање око 500 лешева
  2. Мухамед Смајловић: 200 мртвих
  3. Бего Зукановић: видео пет побијених; касније неколико како су погинули
 
Област Јадра
 
  1. Азмир Јусуфовић: многи погинули, нема процене
  2. Буљин
  3. Енвер Авдић: 1.000 погинулих
  4. Садик Ковачевић: 30 погинулих
  5. Хасмир Механовић: око 100 погинулих
  6. Нуриф Мемишевић: видео много костура и делова тела
  7. Назиф Османовић: 100 погинулих и много рањених
  8. Садо Рамић: 50 погинулих
  9. Мухамед Смајловић: 30 погинулих, 45 повређено
  10. Шума близу Буљина
  11. Хасмир Механовић: 20 погинулих мушкараца
  12. Шушњари околина
  13. Хусејн Мустафић: стотине погинулих
 
Баљковица
  1. Сулејман Дедић: лешеви и непријатан смрад
  2. Нермин Хакић: видео људе како гину, нема процене
  3. Хасмир Механовић: пет мртвих војника и цивила
  4. Хусејн Мустафић: пет мртвих
  5. Абдулах Салкић: на путу од Каменице, неколико стотина лешева
  6. Мухамед Смајловић: много црних и распаднутих лешева
 
Сућеска
  1. Мелвид Алић: тучени артиљеријом, нема процене губитака
 
Кравица
  1. Шевал Адемовић: много мртвих и рањених
  2. Рамиз Хусић: 12 самоубистава
  3. Мидхат Кадрић: велики број погинулих
  4. Нуриф Мемишевић: много људи погинуло и осакаћено у артиљеријском нападу
  5. Хусејн Мустафић: много погинулих и раскомаданих лешева
  6. Фадил Орић: неколико стотина погинулих
 
Калдрмица
  1. Суљо Халиловић: 1.000 погинулих и неколико стотина рањених
 
Цеста Удрч – Баљковица
  1. Селвид Салиховић: неколико стотина лешева
 
Црни Врх
  1. Нермин Хакић: видео како људи гину целим путем од Сребренице
 
Снагово
 
  1. Шевал Адемовић: видео тела изгинулих и много рањених
  2. Сулејман Дедић: велики број погинулих и непријатан мирис од лесева
  3. Шефик Јусуповић: 18 погинулих
  4. Назиф Османовић: многи погинули и рањени
 
Јаглић
  1. Осман Халиловиц: чуо да су многи изгинули и били рањени
  2. Кадрија Муратовић: три мртва и много рањено
 
Село Шиљковићи
  1. Осман Халиловић: чуо да је било 30 мртвих, 42 рањено
 
Село Первани
  1. Нуриф Мемишевић: шест мртвих
 
Веља Глава
  1. Садо Рамић: 20 мртвих
 
Лолићи цеста
  1. Нуриф Мемишевић: 200 мртвих
 
Церска
  1. Енвер Авдић: око 100 мртвих
 
Неидентификована места
  1. Хасан Алић: око 1.000 изгинулих на осам километара од Каменице
  2. Менсур Ефендић: видео на десетине лешева дуж целог пута
  3. Осман Халиловић: видео 30–40 лешева и 20 самоубистава
  4. Рамиз Хусић: 44 лешева, 10 рањено
  5. Шефик Јусуповић: стотине погинулих Муслимана у шуми
  6. Садик Ковачевић: око 300 погинулих
  7. Мидхат Кадрић: око 500 погинулих
  8. Сејдалија Муминовић: пет погинулих на једној тачки, велики број изгинулих и рањених на другој
  9. Кадрија Муратовић: лешеви и раскомадана тела у шуми
  10. Мехо Орић: 70 изгинулих
  11. Садик Салчиновић: шест мртвих
  12. Гадафи Вејзовић: стотине лешева у шуми
 
Поред тога, муслимански сведоци такође сведоче о губицима у колони у пролазу кроз минска поља. По процени ових сведока број страдалих у току борбених дејства је можда чак и око 3.000. Али, ја лично из следећих разлога мислим да цифра жртава војних сукоба није значајно већа од 2.000.
 
Постоји на пример једна муслиманска статистика из 1994. године која информише о томе колико људи живи у Сребреници. По тој статистици, коју је Фахрудин Салиховић, тадашњи председник председништва општине Сребренице, потписао је тада тачно 37.255 људи живело у Сребреници. Да подсетим: 4. августа 1995. је УНпрофор у Тузли регистровао 35.635 особа које су стигле из Сребренице. То је разлика од мало више од 1.600 људи!
 
Сребреница, број становника 1994.
Да додам: у том документу, који је Фахрудин Салиховић послао за Тузлу и Сарајево, наглашава се да се тај документ неби требао давати међународним организацијама на увид зато што они калкулишу са бројем од 45.000 становника. То је разлика од скоро 8.000 људи који уопште нису постојали! 
 
Ако узмемо у обзир да је у пробоју ка Тузли и један део војника из Жепе страдао, који се придружио војницима из Сребренице, онда би укупан број свих страдалих могао да буде негде око 2.000 или мало преко тога. Јер, укупан број сребреничких бораца је био око 6.000, од тога је страдало нешто више од 1.600. А број бораца из Жепе је био око 2.000. Није реално да су од 2.000 бораца из Жепе изгинули свих  2.000 у борбама, јер од 6.000 бораца из Сребренице је изгинуло нешто више од 1.600.
 
Постоји још један додатан доказ да је цифра погинулих муслиманских бораца после пада Сребренице око 2.000. Dean Manning, истражитељ такозваног Трибунала у Хагу, и његови људи су тражили у околини од 50 километара око Сребренице масовне гробнице. После вишегодишње истраге пронашли су око 2.000 лешева. Извештај Dean Manningа је објављен 16. 05. 2000. под именом “Summary of Forensic Evidence – Execution Points and Mass Graves”. Наравно да је Dean Manning пробао да сугерише у том извештају да се код великог дела тих мртвих ради о жртвама стрељања. Али, анализа његовог извештаја доказује да за такву једну тврдњу уопште не постоје докази. Напротив: Manning описује типичне повреде од борбених дејстава. Али, господин Manning не ради за једну неутралну и независну организацију, зато и његов извештај не може да буде 100% неутралан и независан.
 
 
Позната је чињеница да српски стручњаци и патолози у току ископавања лешева нису смели да буду на лицу места. Поставља се питање – зашто?
 
15.1.2009. је Војислав Шешељ у току процеса против њега у Хагу набрајао разне манипулације хашких истражитеља у вези ископавања лешева у околини Сребренице. Др. Зоран Станковић, који је тога дана наступао као сведок, потврдио је Шешељеве оптужбе. Поред тога су хашки званичници признали да је уништено око 1.000 наводних доказа сребреничког масакра.
 
9.8.2011. пише Радио телевизија Тузланског кантона између осталог следеће (види: Ерна Јусуфагић Бегић, „Алић: Хашки Трибунал доказе није смио уништити“, Радио телевизија Тузланског кантона,  9.8. 2011.):
 
На почетку рада Тужилаштва за ратне злочине у Хагу дошло је до селекције и уништавања доказа сребреничког геноцида за које се сматрало да нису релевантни за судски процес. Уништено је преко 1.000 артефаката. Они су уништени непосредно након извршеног геноцида, односно након почетка рада хашког Тужилаштва.
 
Зашто би један суд уништавао неке наводне доказе о злочинима још пре почетка било којег процеса у вези Сребренице? Који други суд на свету би тако нешто урадио и из којих разлога? Разлози за такво понашање су јасни. Хашки истражитељи су уништили оне доказе који обарају њихову тезу о геноциду у Сребреници. Не постоји други одговор на питање зашто један суд још пре почетка процеса уништава доказе. Из истих разлога су забранили српским патолозима да буду присутни за време ископавања, јер страни посматрачи у току манипулација доказног материјала наравно нису пожељни.
 
Тако са стране независних особа и организација нико не може да потврди и следећу тврдњу хашких истражитеља. Они тврде да су међу мртвима нашли мало више од 400 повеза са очију или руку. Проблем је да са независне стране нема никога ко би то могао да потврди. Чак и они многобројни муслимански сведоци, који су се пробијали ка Тузли и чија сведочења је Хисторијски Пројекат Сребреница анализирао, не спомињу никаква стрељања него искључиво борбена дејства. И од оних избеглица из Сребренице који су стигли за Тузлу није нико имао нешто да прича о злочинима српске армије. Тако су на пример новине The Daily Telegraph 24. 07. 1995. године писале да тадашњи УН-комесар за људска права, Hubert Wieland, и после пет дана међу избеглицама из Сребренице у Тузли није могао наћи ни ЈЕДНУ ЈЕДИНУ особу која је имала нешто да сведочи о српским злочинима (види: Tim Butcher, “Serb atrocities in Srebrenica are unproved”, The Daily Telegraph, 24. 07. 1995.)
 
Тек касније су се појавили неки појединци коју су тврдили да су некако преживели масовна стрељања. Немачки новинар Thomas Deichman је анализирао изјаве тих појединаца. Дошао је до закључка да ти људи не дају само контрадиктивне изјаве, него да мењају њихове верзије приче од интервијуа до интервијуа (види: Thomas Deichman „Laptop-Krieger auf dem Balkan”, Новo-магазин број. 18, септембар 1995). До истог закључка је дошла енглеска новинарка Linda Ryan у њеној анализи  „What’s in a `mass grave`”, LM-магазин број 88/1996.
 
Кратко после Сребренице је пао такође град Жепа. Поново су муслимански становници сведочили о томе да су се српски војници према њима добро понашали. О томе је сведочила на пример Рамиза Коловац из Сарајева, која је била у посети њеним родитељима када су Срби заузели тај град (види: Raymond Bonner, „Conflict in the Balkans: The Refugees; Few Reports of Atrocities After Latest `Safe Area` Falls”, New York Times, 28.7.1995.).
 
Нема никаквих доказа да је српска армија после пада Сребренице починила злочине. У тој дилеми суда у Хагу су хашки истражитељи ширили твдњу да су нашли међу мртвима нешто више од 400 повеза очију и руку. На тај начин су ваљда хтели доказати да је заиста дошло до злочина. Али, веома је чудно шта стоји у извештају хашких истражитеља. Тако они тврде да су на пример код Глогове нашли код неколико стотина лешева 14 повеза. Код места Равнице су међу лешевима нашли само један са повезом. Код Зеленог Јадра су нашли два повеза, код Церске 38 повеза итд. Чудно је да међу неколико стотина мртвих има само неколико са повезима. Зашто би једна армија стрељала неколико стотина људи без повеза, а некима пре стрељања ставила повезе?
 
Такође су ти исти истражитељи тврдили да су Срби прекопавали део лешева и премештали у такозване секундарне гробнице. На тај начин, тако тврди Хаг, су Срби хтели боље сакрити трагове злочина.
 
Проблем лежи у томе да то за Србе апсолутно неби били изводљиво. Јер, Босна је у то време већ била окупирана земља. Страни истражитељи, војници и припадници разних међународних организација су већ били практично свуда на територији Босне, нарочито у околини Сребренице.
 
Како би Срби били у стању да прекопавају неколико стотина или хиљаду лешева без да би то неко од међународних или бошњачких организација приметио и пријавио? Американци су често поносни на њихове сателите, што онда није нико објавио снимке тих наводних прекопавања? Све те тачке показују да су управо хашки исражитељи и друге међународне организације манипулисали са истином, јер једино они су у позицији да раде у Босни шта год хоће без да би их са српске стране неко могао контролисати или спречити. На тај начин су они у току ископавања могли буквално да раде шта год хоће, без да би их било ко са стране могао проверавати. Повезано са тиме неби требало никога да чуди да је амерички аналитичар Gregory Copley писао о томе да они довлаче из целе Босне лешеве које декларишу као „сребреничке жртве“ (види: „Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethnically Divisive, Increasing Pressyre on Peacekeepers“, ISSA special reports, Balkan Strategic Studies, 19. 09. 2003.).
 
Али шта год они тврде, не може нико да развлачи чињенице како њему одговара и да прави од лажи истину. А чињенице су те, да по муслиманским статистикама није могло бити више од 2.000 мртвих, да муслимански сведоци сведоче од најмање 2.000 жртава борбених дејстава и да су хашки истражитељи нашли око 2.000 лешева. Све друго су терорије завере у класичном смислу. А те теорије западни медији шире у међувремену већ седамнаест година. У наставку овога чланка ћемо видети на који начин је муслимански лоби од 2.000 жртава борбених дејстава покушао да направи 7.000 – 8.000 жртава стрељања.
 
 
Извор: ФБ Репортер
24.1.2014.



Оцените нам овај чланак:




Посећено је: 1587  пута
Број гласова: 0


Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (1), Alexander Dorin: "Ја, значи, врло добро знам шта је геноцид и шта не…"
Објављено: 22. septembar 2014.     Има 1556 прегледа и 5 гласова.

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (5), Alexander Dorin: Манипулација бројем страдалих у Сребреници
Објављено: 23. septembar 2014.     Има 1587 прегледа и 0 гласова.

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (3), Александар Дорин: Фото галерија о страдању Срба
Објављено: 23. septembar 2014.     Има 1648 прегледа и 10 гласова.

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (7), Alexander Dorin: Доказано је – сведоци су лагали на суду
Објављено: 24. septembar 2014.     Има 1713 прегледа и 0 гласова.

РАЗГОВОРИ О ИСТИНИ (6), Alexander Dorin: Манипулације са списком мртвих муслимана
Објављено: 24. septembar 2014.     Има 1724 прегледа и 0 гласова.




















Skip Navigation Links