Село Млака у Западној Славонији: Црква улила нову наду - www.zlocininadsrbima.com

7. мај 2016.


Село Млака у Западној Славонији: Црква улила нову наду


До села Млака у општини Јасеновац долази се шљунчаним путем окруженим мочваром који за време високог водостаја Саве бива поплављен тако да само село тада буде изоловано и постаје острво. О ономе што се у овом селу догађало за време Другог светског рата мештани не желе да причају, неће пред камеру, неће да им се име помиње по новинама. Део одговора на питање зашто је овде био усташки логор за жене и децу лежи управо у његовом положају. Одавде је, кажу упућени, било немогуће побећи. Жене су у овом логору биле мучене, злостављане, примораване на ропски рад и убијане.

 

            Пре Другог рата ово село имало је 1.250 становника. После рата се 250 њих вратило кући, а осталих 1.000 је нестало без трага, или су убијени или расељени. Из саме Млаке страдало је око 90% становништва. О масовним убијањима у логору, који је такође био део јасеновачког комплекса, сведоче масовне гробнице по њивама и у оближњој шуми. У самом селу има две означене гробнице и споменик који одржава спомен-подручје Јасеновац. До једне од гробница пут је неприступачан и запуштен јер се налази у мочварној зони села. По причама старијих у Млаки има још много гробница али оне нису означене јер је након рата заговарана политика братства и јединства.

Село Млака и суседни Јабланац била су чисто српска и пре Другог светског рата имали су око 150 кућа,  али су их усташе убрзо испразниле и на српским имањима основали логорску економију. Оснивање економије је у ствари био само изговор за одвођење логораша јер су их усташе најчешће одводиле не на рад, него право у смрт. Цркву у Јабланцу усташе су сасвим уништиле, а село затрле, тако да ни после рата није обновљено, а оно мало Срба што је рат преживело је педесетих година сасвим расељено. У цркву у Млаки усташе су затварале жене и децу и мучили их, а потом убијали на садистички начин. Црква је у рату доста оштећена, а опустело село Млака живнуло је тек после 1950. године када су у њега почели да се насељавају Срби из Босанске Крајине.

- У селу нас тренутно има тридесет и деветоро, ту је око осамдесет процената популације углавном старије од шездесет година. Село је фактички пред изумирањем. За десет, петнаест година питање је да ли ће у њему ико више живети. Све су то старији људи, имамо само четворо деце. Двоје иде у школу у Јасеновац и по њих сваки дан долази аутобус и одвози их и довози у школу и из школе. Народ се претежно бави пољопривредом, а старији живе од пензија. То су у главном ситна газдинства, ако неко обрађује два или евентуално три јутра земље то је већ много, прича Горан Главић једини житељ Млаке који је био вољан за разговор.

            И Горан није хтео пред камеру нити да се фотографише, али се није либио да каже своје име. Неко ипак нешто мора рећи да би се чуло и сазнало како народ овде живи.

- Пут којим сте дошли је једини који користимо од Млаке до Јасеновца и од Млаке до Новске. Током великих поплава село бива потпуно одсечено од остатка света. Ове године били смо пуних месец дана одсечени од копна, били смо као острво. Тада користимо искључиво чамце и они који имају малу децу тада морају да траже неку алтернативу па одлазе у станове. Острво које тада настане буде отприлике пречника четири са три километра, али невоља због одсечености није једина која нас тада снађе, открива Горан.

 

 

ЛИВАДЕ МЛАЧАНА УЗУРПИРАЈУ ЛОКАЛНИ КАУБОЈИ

Проблем који Горан помиње односи се на узурпацију њихових ливада и њива од стране, како их је назвао, локалних каубоја који довозе стоку из Кутине, Пиљеница, Хрватске Дубице, Славонског Брода па некад чак и из Винковаца и на њиховим пољима и приватним ливадама напасају своју стоку.

- Без обзира што су у нашем поседу ми те ливаде не можемо да косимо, а да их некоме дајемо у закуп ни то не вреди. Џабе би се излагали трошку код јавног бележника. Ови који то раде добили су закуп у Мокром Пољу, а стоку возе шест километара даље на наше ливаде и још нам пркосе. Пошто ми ту ништа не можемо једини нам је излаз да ево овако, медијским путем, скренемо пажњу и да то неко чује, види и прочита. На том малом простору за време поплава буде од 250 до 300 крава и око 150 коња и та стока свуда хода. Ако ниси своје земљиште оградио не надај се да ћеш било шта да убереш. Та стока напаса се и око Цркве Св. Пророка Илије и за њихове газде то је нормално. Крај цркве, у којој се народ окупља, леже и пландују краве и нико ништа по том питању не предузима. Јављамо ми то полицији, али она обави своје, запише и оде. Ништа друго не предузимају, каже Горан.

За време прошлог рата Млачани су из свог села отишли 1. маја 1995. током операције "бљесак". Пред рат је у селу било негде око 400 становника, а сад их у петнаест кућа има 39. На бирачком списку има око 90 душа. Горан се вратио у мају 2002. године.

- Овде се понавља тзв. косовски синдром. Тако бих ја то назвао. Српска села, мало по мало, постају хрватска јер продајом имовине долази и до промене становништва. Иако тако можда не изгледа Млака је ипак атрактивно место, куће су јефтине и добро служе за риболов. Ми смо такође размишљали да овај простор искористимо за развој сеоског туризма, за лов и риболов. Овде су дивље свиње нормална појава, а у последње време појавили су се и чагљеви. То је врло опака животиња која напада овце. Ако их добро не чувате однесе вам јагње и направи штету, каже.

            Горан ипак верује да има наде у опоравак ако се настави путем којим је Српска православна црква кренула пре две године.

- Надам се да ће нам Бог дати среће да нас изведе на прави пут. Док овде није дошла црква и док се није заузела за ово жалосно место овде је било пусто и беживотно. Откако је овде црква почела са обележавањем страдања током Другог светског рата појавила се и нека нада. Људи се овде окупљају и више нисмо као слепо црево, али то ипак неће бити довољно ако и сами нешто не предузмемо, упозорава наш са-говорник.

 

И ОНИ КОЈИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ ОВДЕ МОГУ ДА ПОМОГНУ

- Ми који смо се овде вратили смо помало огорчени на оне који су још увек у избеглиштву, а могли би да се врате. У ствари, ако не желе физички да се врате могли би бар да дођу да окрче око своје куће да се види да то неко обилази. Село би лепше изгледало, не би било овако запуштено и не би оволико харале лисице и чагљеви. Њихове напуштене штале користе они који овде без дозволе напасају стоку. Понашају се као да је то њихово. Када би власници навратили бар једном или двапут у години и то мало уредили било би много другачије. Мислим да је то срамота, јер ево трећу годину се у нашем селу одржава комеморација, долазио је овде и патријарх Иринеј и не разумем како се у њима није пробудила свест да учине барем то мало за своје село. Жао ми је што то морам да кажем, али они на нас гледају помало са висине. Сматрају да смо ми некакви издајници зато што смо се вратили овде. Не схватају под каквим притисцима, и психичким и економским, овде живимо. Али, то је наше и коме то да оставимо, разочарано пита Горан.

Притисци о којима Горан говори односе се пре свега на политичку климу и односе у држави према Србима генерално, али када је реч о овдашњем хрватском становништву он истиче да постоји добра сарадња са мештанима околних хрватских села.

- Да њих нема ми би били ко и сува грана. Осушили би се и отпали, не би нас било. За разлику од проблема које сам изнео и које раде људи који нису одавде, локално хрватско становништво према нама је коректно. Нема инцидената и живи се мирно.

Живот је вечита борба и само они који од борбе не одустају имају право да верују у неко боље сутра. Препуштање забораву и бежање од проблема су само његово краткотрајно одлагање. Горан и невелик број оних који данас живе у Млаки можда не живе онако како би желели и како заслужују, али бар живе на своме и свим срцем се труде да тако и остане.

 

 

Славко Бубало
Извор бр. 141.
27.4.2016.









Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1679  пута
Број гласова: 5






Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1275 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1288 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1297 прегледа и 0 гласова.

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1299 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1301 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links