Село Парчићи, крај Кистања, на крају света - www.zlocininadsrbima.com

26. новембар 2015.


Село Парчићи, крај Кистања, на крају света


Живот у селу без струје, воде и без прилазног пута, одсеченом од цивилизације, далеко од доктора који је све потребнији, ускраћено за сва људска права, и тако већ пуних тринаест година. Укратко, село Парчићи, општина Кистање и једна од реалних слика живота у европској Хрватској.

            Петнаест километара северозападно од места Кистање, у самом срцу кршне Буковице, непрегледним путем који даје назнаке да води у правцу где се у 21. веку, бар по ономе теоретски постојаном, одвија сасвим нормалан цивилизован живот, жута табла са именом села Парчић. У први мах, чини се, не тако далеко, па ипак, ономе ко се са намером упути у један од заселака поменутог села, први утисак је као да путује ка самом „крају света“.

            Пар километара дуг макадамски пут, обликован траговима кише чије су бујице, низводно тражећи себи пут, оставиле траг и оголиле крупно камење, таман толико да вожња малим аутомобилом представља чисту “авантуру“, не рачунајући уз то омеђеност пута природним растињем које затвара видик и нарушава сигурност путника намерника. А само такви и крећу пут засеока Вукше, до неколико обновљених кућа за чију се „ушушканост“ и прикривање сама природа одавно побринула, јер тамо, гле чуда, има и људи, Срба повратника, оних из чијег је рода поникао и чувени Никола Тесла, оставивши им за собом траг светлости која Вукше још није обасјала. Било их је, у неким ранијим годинама, најхрабријих осам, а онда се ограничени животни век побринуо да морталитет једноцифрену бројку преполови, и остави Вукше са само четири становника.

            Из једног од пар црвених кровова, који још пркосе сили и раскошној природи, димни траг указује на присуство људи. Иза затворене капије, на звук аутомобила који ремети тишину, отварају се врата на кући, излази старији човек, кошчат и виталан, крупним кораком грабећи у сусрет незваним гостима.

- Добар дан. Ја сам Раде Вукша. 'Ајте овамо, у кућу, нећемо стајати на улици - позива Раде домаћински, отварајући врата свог дома.

            У кући, на кревету, поред стола иза којег су тек устали након првог оброка тога дана, седи жена, Радетова осамдесетогодишња супруга Стоја. Видно болешљива, озбиљног погледа из којег се јасно очитава сваки одговор на постављено питање, без пре-више речи, без снаге за упуштање у дуге, толико пута испричане приче.

Знају да пут овде никога не доводи случајно, па гости нису чести,  нити неко ко је само свратио да их поздрави и пита како су. На сам спомен онога због чега су посећени, истовремено одмахују и главом и руком, мучно пристајући на разговор од кога, кажу, знају да немају ништа.

- Немамо струје, видите и сами, али није то од јуче. Пуних тринаест година живимо у мраку. Кад сам се, међу првима, вратио у село, обнављао кућу, надао сам се да ће нам прикључити струју, ону коју смо имали и раније, док нас зло није отерало одавде. Данас више не верујем. Не надам се, не верујем у обећања, у приче да смо некоме битни, од нас су сви дигли руке, само се чека да помремо - у једном даху изговара Раде

            За тренутак застаје, пита хоћемо ли пробати његово домаће вино, као да је то негде неплански изоставио на самом по-четку, па се исправља, и онда, смиренијим тоном враћа причу двадесет година у назад.

- Било је овде у Прчићима, пре рата, тачно 96 домова, у Вукшама близу тридесет. У свакој кући неколико чељади. Живило се добро, онако како више никада неће. Људи су радили већином у Бенковцу, или неком оближњем граду, имали куће по Задру. Деца ишла у школу ту у селу, видели сте доле зграду школе, поред цесте. Ето, тако је било, а шта сада вреди то и спомињати - истовремено и пита и и одговара Раде, а онда се поново враћа на тему због које смо дошли.

- Не може човек живети без светла. Како ће? Ево иде зима, смркне се већ у четири сата и онда си као ћук. Немаш с ким проговорити, нико ни с ким више не може, нема ти ко доћи, немаш шта ни чути ни видети, и онда ајде лећи. Лежеш, одспаваш коју уру, пробудиш се мислећи како је прошла ноћ и гледаш свиће ли, а оно нема ни поноћ. Немаш куд, лези, кажеш сам себи - објашњава Раде како у Парчићима изгледају предуге зимске ноћи.

 

 

 

ТЕЛЕВИЗОР САМО ЗА ДНЕВНИК

На малом столићу поред оног за којим се обављају дневни оброци, телевизор прекривен простирком, мали транзистор на батерије, лампа, још један радио. Чему сва техника на струју, а струје нема?

- Набавили смо агрегат, одавно. Ово је већ пети. Брзо се поквари, а нема ко поправити и онда опет мораш узимати нови. Троши и он литру нафте, није на зрак, али ето служи, не може се другачије. Упалим увече кад дођем кући од оваца, таман док вечерамо, погледам мало Дневник и видим лећи. Треба приштедити, дуга је година, иначе би ја седио до једанаест сати, гледао телевизију, послушао како народ живи у другим земљама, кратио ноћи - говори Раде.

            Каже како су му из општине Кистање почели давати 500кн месечно за нафту, па и поред тога што мора платити некоме да им исту довезе, захвалан је на томе. Док Раде објашњава начин опстанка у условима са којима су се већ одавно помирили и саживили, Стоја, домаћица која више брине о домаћинству и његовим потребама, одговара како се она, све ове године “сналази у том мраку“.

- Свеједно ми је и лети и зими, наопако свакако. Да ми сестра из Словеније није послала мали фрижидер на плин, не би могли храну за дан сачувати. Овако има места бар за основне намирнице које се лети брзо кваре. Да није сунца и дрва, ништа нас не би ни грејало - објашњава Стоја, па све хоће да покаже тај фрижидер који их спашава, али болест и године надјачавају жељу. До пре неку годину, лакше се носила са свакодневним обавезама, и са извлачењем воде из бунара, коју би, грејући на шпорету, касније користила и за прање робе, на руке наравно, и дрвима и ватром када треба јело скувати, и са

кућним пословима које треба обавити док се још види вани. Отечено колено на нози сваким је даном болније, а ноћу, када болови не дају „сну на очи“, треба наћи батерију да види таблету попити.

- Да ми је само струју дочекати, да ми светло опет сине у кући, чини ми се да бих оздравила. Ово сада није живот, ово се животом не може ни назвати - гласно изговара Стоја, чини се, једину жељу коју има.

            После тога окреће се ка зиду, поносно показује фотографију сина, снаје, унучади, најмлађег праунучета које јој враћа осмех на лице, па му тепа, милује фотографију речима највеће љубави.

- Дођу они мени сваког лета, воле бити код своје бабе. Остану колико могу, али није лако, деца су навикла да се имају где окупати, гледати телевизију, а шта ће овде имати - то је оно што јој, приметно, ипак најтеже пада.

- Дошли би они и чешће, и не само они, многи би. Знам ја још неколико фамилија које би се овде вратиле за стално, људи у пензији, који би сутра опет у своју кућу, али ништа од тога док нема бар струје. Виде нас који смо овде толике године, виде како нас обмањују обећањима па знају да би и са њима било тако - убацује се Раде.

            Време им, кажу, тога дана пролети, жељни разговора па причи никад краја. Раде гледа на сат, мора пустити пар овчица на испашу, оне су им, поред три кокошке у дворишту, и обавеза и задовољство, са њима неретко и проговоре по коју.

 

 

“ЧЕКАЈУ ДА И МИ ПОМРЕМО”

Срдачно нас испраћају погледом, топлим речима на које смо заборавили ходајући пустим улицама.  Пар метара даље, уз звук моторне тестере, допире глас који јасно говори “Немојте мене ништа питати, ја о томе не желим, све је је већ речено“. 

            Са друге стране, прилази Андрија, седамдесетогодишњи човек, четврти становник, и једини кога смо још могли срести у Вукшама.

- Питате за струју? Нема од тога ништа, џаба ми причамо. Jош коју годину да и ми помремо па више никоме неће ни требати, а то се изгледа и чека. Ето вам ту трафо-станице, није далеко, све се види. А није ту само струја, видели сте пут којим сте дошли. Нама доктор сваким даном све више треба, ако кога заболи, кога ћеш звати да дође? Још једино трговац комбијем долази до нас два пута недељно, бар крува да имамо, а сад чујем и он говори да ће можда престати возити. Та коме се исплати уништавати ауто возећи уз брдо до нас, каква му је ту рачуница? Куку. Нема се ту више шта друго рећи - огорчено прича Андрија, не остављајући простора за сувишна питања, јер све што је речено више је него довољно.

            Далеко од доктора, у позним годинама када им све чешће треба, у мраку, у страху да ће им и комби који довози намирнице ускоро престати долазити, без разговора, без контакта са цивилизациjом, у дугим данима и још дужим ноћима, као у финалном одбројавању пролазности времена.

            На питања о струји у Парчићима нико нема прави одговор, а то одавно више није непознаница. Парчићи територијално припадају Шибенско-книнској жупанији, али су оперативно под ингеренцијом Задарске жупаније, па је, како сазнајемо, од жупанијског већника из Кистања, Растивоја Безбрадице, проблем струје више административни него оперативни. Ипак, само довођење струје, захтева средства од око два милиона куна, што је, чини се, за ове људе у селу, ипак превисока цена. Некоме није у интересу да људи у 21. веку имају струју, а по кружењу информација и одбацивању кривице, о томе се може само нагађати.

            Обећања су дата много пута, све што је требало испричати испричано je, једино што још преостаје је чекање и нада да ће неко коначно нешто предузети како пут до прекидача више не би био залудан и празан ход, макар због достојанства и „привилегије“ да старост не гледају кроз мрак, ускраћени за основно право које је дато свима нама, недостојним и нимало бољим и квалитетнијим од четворо Вукша са којима разговарасмо.

 

 

Васка Радуловић
Извор бр. 130.
24.11.2015.


Приче повратника у Северну Далмацију и Лику

Плавно - Кнежевићи у Штикову - Баљци у Мушковцима - Вашар у Бенковцу - Сијело Тромеђе - Жегар

"Отворена врата" у Книну - Када парох брине за вернике - Богатство Лике - Нос Калик  - СКУД у Книну

Бјелановићи из Кистања - Јовичине пчеле у Колачинцу - Дрниш - Савиндан у Далмацији

Далматински виногради - Храм у Бјелини - Божић у Далмацији - Зимски сан у Книну

 









Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 3345  пута
Број гласова: 111






Прочитајте још текстова од истог аутора:

Православна Далмација: Јединство и саборност најважније компоненте Богословије
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1159 прегледа и 0 гласова.

21. годишњица оживљавања "Олује" у Книну
Објављено: 22. avgust 2016.     Има 1226 прегледа и 10 гласова.

Северна Далмација: Кише изазвале поплаве, помутиле изворе, потoпиле подруме
Објављено: 2. novembar 2015.     Има 1256 прегледа и 0 гласова.

Олујни дани у Книну још трају
Објављено: 2. septembar 2015.     Има 1364 прегледа и 5 гласова.

Четири века Православног училишта и долазак српског патријарха у Далмацију
Објављено: 3. septembar 2015.     Има 1376 прегледа и 0 гласова.




















Skip Navigation Links