- Задах људских тела која горе у пећима Јасеновца и данас осећам у ноздрвама. Ноћу ме посећују јасеновачке слике. Жицом ограђена ливада на којој жене, деца, стари и немоћни чупају и једу траву и пију гадну воду из црних локви. Призори људи наслаганих унакрст као дрва, чије груди усташе пробијају ћускијама. Тела како висе као неки страшни плодови на тополи ужаса у Градини и лешева у Сави.

- Имао сам шест, можда шест и по година у лето 1942. када сам у колони мученика са Козаре, са мајком, две сестре и братом стигао у Јасеновац. Детињства пре тога се готово и не сећам, јер сам био прво дете. Од Јасеновца почињем да памтим. Од патње човек брзо сазри. Страшни призори, од покоља српског збега, преко марша у колони коју усташе гоне кундацима и бајонетима, до ужаса у Јасеновцу, од тада ме не напуштају. Посећују ме у сновима и привидима - говори погнути високи, мршави осамдесетосмогодишњак, пребирајући исечене новинске чланке у којима се жртве Јасеновца третирају као бројке, а не као људи.

- Гледао сам и изузетни Зафрановићев документарац "Крв и пепео Јасеновца" и потресну "Дару из Јасеновца", која је заиста пренела дух тог страшног места, али ни хиљаде сличних филмова не би могли прикажу шта се тамо заиста дешавало. Сваки тренутак проведен у комплексу логора Јасеновац био је бескрајни ужас. Људи још не разумеју да Јасеновац није био једно место и стратиште, већ систем мучилишта и губилишта на неколико локација. Јасеновац, није био ни једини логор у клеро-фашистичкој НДХ, нити су Срби убијани само у логорима. Они су убијани свуда, а моје сећање на то почиње на Козари - казује Каурин.

Јаке локалне српске устаничке снаге нису допуштале дивљање усташа у западној Босни, а Немци нису помагали Анти Павелићу јер су желели мир на простору где су се налазили рудник гвожђа Љубија и стратешке комуникације важне за немачку ратну индустрију. То се променило у пролеће 1942, када су партизани под командом хрватских комуниста заузели рудокоп и пресекли комуникације.
Немци су покренули општу офанзиву са три своје дивизије и главнином Првог збора (корпуса) НДХ. Поткозарје и планина Козара на којој су се крили збегови нејачи су опкољени. Српски сељаци мобилисани у партизане лавовски су се борили 10 дана, док није нестало муниције. Тада је почео покољ. Немци су одлучили да се реше бунтовних Срба и препустили их немилости режима НДХ.

СЕЋАЊЕМ ПРОТИВ ЗЛА

Повређују ме написи у којима се оспоравају жртве и ужаси Јасеновца, али сретнем негде другачије. Пошто сам у годинама када се поглед само враћа уназад и чека се на позив од Бога, желим да испричам шта сам видео и доживео. Да подсетим какво зло лежи у људима. Оно ће победити ако буде заборављено - рекао нам је Влајко Каурин.

- Сећам се колибе од грања коју нам је направио отац пре него што је отишао у борбу. Сећам се и стрица који је дао мајци сиво војничко ћебе: "Маро, узми ово за децу, мени више неће требати". Више никада нисам видео оца. Сећам се када су на Козару стигли хрватски и муслимански фашисти, а са њима и Немци. Убијали су жене и децу који су покушавали да побегну.
Моја мајка и нас петоро деце смо завршили у маси заробљених. Не знам колико смо тако стајали, али знам да је најмлађи брат, беба, умро и да га је мајка закопала. После рата смо тражили његов гроб, али га нисмо нашли. Онда су нас усташе потерале на марш - сећа се Каурин.

Старија деца су носила млађу, а и једне и друге мајка, када би се деца преморила. Ко је желео да живи није смео да стане.

- Онога ко би застао усташе би ударале кундацима да крене, а ако не би могао убијали су га. Тако је много деце убијено. Пустили су нас да одморимо крај спаљеног манастира Моштаница. Иако огарављен и без крова задивио ме је, била је то највећа зграда коју сам до тада видео. Пролазили смо поред села претворених у згаришта.
Стигли смо у Градину и видео сам страшну тополу на којој су висили људи. Пребацили су нас преко Саве у којој су пливали мртваци. Довели су нас у Јасеновац, на ливаду ограђену жицом. Кроз њу се видело губилиште од брвана као док изнад Саве. Гледао сам како на њему убијају људе маљевима. Није било воде ни хране. Многи су јели траву и пили воду из црне локве, а после тога су умирали од дизентерије - тихо Каурин описује слике које га прогањају.

Он не зна колико је дана, недеља или месеци провео на страшној ливади међу жицама. За њега је све то један бесконачни низ ужаса.

- Једног дана су нас децу и жене потерали и стрпали у сточне вагоне, дословно једне преко других. Сваки час је та композиција застајала и пребацивана на споредне колосеке, а деца су се гушила и умирала. Стајали смо тако цео дан када се зачула страшна галама на немачком. Кроз прорезе међу даскама видели смо немачке војнике како урлају на усташе и ови су отворили врата и почели да износе мртве. Немци су нам бацали хлеб и бисквите.
Тако смо преживели до села Торањ крај Пакраца где су нас распоредили по кућама, да будемо слуге и да се покатоличимо. Једна моја рођака је остала католик, што је значило и Хрватица. Њен син је постао високи католички свештеник. Сазнао је да је пореклом Србин и 1990-их година их је помогао многим Србима да извуку живу главу из Туђманове 'проклете авлије' - казује Каурин.

Када се Други светски рат завршио он се са мајком и преживелом родбином вратио на згариште родног села. Од остака неколико кућа његов стриц је направио једну просторију у којој су сви живели. Завршио је гимназију у Приједору.

- У Београду сам завршио Машински факултет, постао сам инжењер у погонима ИМТ у Новом Београду. О Јасеновцу се није много говорило, ваљда због братства и јединства. Желео сам да причам и причао сам, али није имао ко да слуша. Углавном су бежали од мене - казује Каурин.

Сећа се понижења и разочарања када су власти Титове Југославије направиле удружење јасеновачких логораша, за које се плаћала чланарина.

- Питао сам руководство: "Зар ја треба да плаћам зато што сам био заточеник", што ми је баш замерено, јер су на чело удружења стављали увек неке Удбаше (припаднике тајне полиције), како би спречили да неко нешто лоше прича о Хрватима и стално су говорили "усташе".

Неки од њих нису ни били у Јасеновцу, већ су добијали титулу "почасног логораша". Питао сам их шта је то "почасни" логораш, зар их није срамота? Није их било брига, јер ни Јосип Броз Тито никада није био у Јасеновцу, није присуствовао чак ни свечаном отварању споменика "Камени цвет", него је послао своје полтроне.

Никада ми неће бити јасно зашто није наредио ослобађања логора, иако је то било могуће. Колико би само живота било спашено.

Пре неколико година сам ишао у Јасеновац аутобусом, у коме сам био једини логораш. Остали путници су били подмладак неке странке. Узео сам микрофон да им испричам успомене, али оне их нису занимале. Тражили су музику. Схватио сам да је то ПОСЛЕДИЦА ЋУТАЊА о Јасеновцу. Имао сам тада утисак да сам поново беспомоћан међу жицама - закључује Каурин.

МУЧНИНА У РИМУ

У гимназији ми матуранти, ни сам не знам да објасним како, отишли смо на екскурзију у Италију. Били смо у Ватикану и одвели су нас у катедралу Св. Петра, где је мису у том тренутку служио онај злочинац папа Пије XII. Ја логораш из Јасеновца гледао сам као се Богу обраћа човек који је стајао иза тајне операције Пацовски канали, којима су од правде побегли Анте Павелић и Вјекослав Макс Лубурић. Осећао сам се страшно - казао нам је наш саговорник.

Влајко Каурин се сећа две лепе жене у Јасеновцу, од којих је једна била звер из пакла, а друга анђео:

- Једна је била у усташкој униформи, касније сам сазнао да је то Нада Шакић, која је својом руком клала, а за рођендан свог брата, патолошког убицу и оснивача Јасеновца Макса Лубурића, или можда свог мужа Динка Шакића, команданта Старе Градишке, пустила много белих голубова из кавеза. Сећам се белих птица како лете изнад пакла у коме смо били заточени. Каква је то морбидна перверзија била.
Друга лепа жена је дошла и викала на усташе. Сазнао сам да је то била Диана Будисављевић. Она је била Немица и усташе су је се плашиле. Тада нисам знао да нам је она спасла главе, да не будемо сви до једног побијени.

Аутор: Борис Субашић
Вечерње новости
16.03.2024.