Био је то 25. август 1991. године. У кућу Трифкановића у Сиску дошли су припадници Збора Народне Гарде (ЗНГ) у црним униформама и у комби ставили Николу (49), и његове синове Зорана (23) и Берислава (18). Неколико дана касније Николино тело је препуно модрица, огреботина, прострелних рана на телу и глави пронађено у Сави, код села Гушће. Зоран и Берислав Трифкановић до данас нису пронађени.

У тренутку одвођења у кући су били Зоранова жена Драгица и два сина: Александар (2) и тромесечни Роберт. Стоја Трифкановић је у том моменту била на послу, у дечијем вртићу, али је врло брзо чула шта се десило. Тих дана у Сиску је било уобичајено да српске цивиле купи бели комби без регистарских ознака и одводи на неко стратиште, а лешеви су углавном бацани у реку Саву.

ТРАЖИ ИХ У МРТВАЧНИЦИ

Нема званичних података, али се претпоставља да се ради од више десетина, па чак и стотина српских цивила који су нестали у Сиску, на сличан начин као и чланови породице Трифкановић. За Стоју Трифкановић је тај дан могла настати и већа трагедија јер су припадници ЗНГ тај дан тражили и незину браћу.

- "Моја мама је одмах дошла, викала је и плакала шта раде са њеном децом, куда их то воде... добила је јак ударац пушком у прса. Након тога су отишли код мога оца и тражили му синове, односно моју браћу. Ја сам данима одлазила у сисачку полицију да тражим своју децу и мужа. Ишла сам код Ђуре Бродарца (ратни шеф Сиска - прим. аут.), који ме тек трећи пут примио и саслушао. Док сам плакала и тражила да ми каже где су моји најмилији, он ми је дрско рекао: Мени они не фале, коме фале, нек' их тражи у мртвачници" -  почиње своју причу Стоја Трифкановић.

Ухапшени су тада најпре и одвежени у импровизоване затворе "ОРА" и "Јодно". Тражећи своје најближе Стоја је отишла у "Јодно", где су је припадници ЗНГ скоро силовали.

- "Те дане сам трчала ђе год сам стигла мислећи да их можда могу спасити и да ће неко од заоведника знати неку информацију. А тамо је заповедник био неки Јадранко Грабин. Ту ме дочекао неки човек који је имао маску на лицу и рукавице, где су се видели само прсти. Прислонио ме уза зид и раскопчао ми хаљину скроз.

Мало сам гласније причала, а тај Грабин је ту спавао и изашао. Примио ме, саслушао и рекао да ће помоћи колико буде било у његовој моћи. Када сам кренула ван тај исти војник ме чекао, вукао ме да идем негде са њим, док ми је његов пас дерао хаљину. Грабин се издерао на њега, рекавиши да ме остави, тако да сам успела да некако одем", прича нам Стоја.

ОДЛАЗИЛА КОД МИНИСТРА И ПРЕДСЕДНИКА

Она је и даље безуспешно тражила своју децу на ОРИ и кабинетима министра у Влади Хрватске, Ивана Векића, па чак и хрватског председника Фрање Туђмана. Што их је више тражила то је имала више проблема.

- "Долазила ми је полиција кући и питала ме докле ћу ја да истражујем и зашто не одем одавде. Ја сам одгворила да ја не идем никуда док не нађем своју децу. Претили су ми, а била је овде и војска која ме провоцирала. Говорили су ми да су моја браћа и мој тата који су тада били у Петрињи заклали моју маму", каже она.

Провокације хрватске полиције и ЗНГ су биле само увод у још горе ствари. Стоја је почетком 1992. године добила отказ и заједно са бројним другим сисачким Србима у то време.

- "Мени један дан каже колегиница да сутра не дођем радити, а ја је питам како де не дођем, када имам двоје унучића и ми немамо шта јести... Ја питам равнатељку, коју смо тада морали тако да зовемо, а не као до тад директора, шта ће бити са мном, а она каже како мисли да ћу добити отказ. Кроз плач сам питала зашто кад су ми муж и деца побијени и сада ово доживљавам. Добила сам од ње одговор да је то виша сила".

ВРАТИЛА СЕ ЗБОГ ДЕЦЕ

У потрази за својом децом неколико пута је одлазила преко ратне линије раздвајања у Петрињу, коју су контролисали крајишки Срби, што су сазнала хрватска страна, а због тога је УНПРОФОР процењујући да за њу ту није безбедно, пред "Олују" извео из Сиска, а она је завршила код родбине у Руми. Две године касније поново се из Срема враћа у Сисак због унучади, али и наде да ће негде наћи своју децу.

- "Тада сам се надала да су можда у затвору и да ће их пустити, па сам се питала шта ће они ако се врате, а мене кући нема. И тада је било провокација, питали су ме зашто сам дошла , зашто сам се вратила. Ја до данас тражим своје, а тужила сам и државу. Све судове смо до сада изгубили. Сада има једна жалба у Стразбуру, па ћу видети шта ће бити. Мени је битно да они нађу моју децу и да ми кажу шта је било са њима. И данас ме боли када гледам телевизију и говори се о жртвама, а моје жртве нико не спомиње", огорчено тврди ова жена.

Након што су Стоја Трифкановић и њени унуци изгубили све парнице против хрватске државе на општинском, жупанијском, врховном и уставном суду, незин адвокат Лука Шушак је поднео нову тужбу на Европском суду за људска права у Стразбуру, који је одбио захтев утврдивши да је држава предузела све одговарајуће кораке у истрази овог ратног злочина. Стоја је од свега добила 15.000 куна судских трошкова, а њени унуци око 71.000 куна.

ПРАВДА НА ЧЕКАЊУ

За ратне злочине над 23 сисачка цивила и једним ратним заробљеником у децембру 2013. године осуђен је једино заменик ПУ Сисак, Владимир Миланковић на казну од 8 година затвора. Врховни суд му је накнадно повисио казну на десет година, а проглашен кривим по командној одговорности. Оптужница је теретила и начелника сисачке полиције Ђуру Бродарца, који је 2011. године, током истраге умро у притвору.

Владимир Миланковић је проглашен кривим и за између осталог прикривање убистава три члана породице Трифкановић и пет чланова породице Вила. Другооптужени Драго Бошњак, иначе припадник специјалне јединице "Вукови" је ослобођен и нико од непосредних извршилаца није до сада оптужен.

- "То је толико тешко да ви неморете то замислит'. Да је он добио само толико мало година затвора, а мојих троје нема. Све се зна, али нико ништа не сме да говори. Масовно се одводило и убијало. Никакву правду ја нисам дочекала, немам коме више да се обратим", огорчено коментарише Стоја.

НАЈСРЕЋНИЈА БИ БИЛА КАДА БИ ОТИШЛА

Стоја данас живи сама, јер је један унук за послом отишао у Немачку, а други на Јадранску обалу. Та трошна кућа је сваки дан подсећа на оно што јој се десило пре 26 година у њеном дворишту. Од једва 800 куна пензије колико јој остане након оврхе након неплаћених рачуна. На кући стоји оглас да је на продају. Планира да оде у Руму код родбине, овог пута заузвек.

- "Немам ја шта тражити овде где мо је направљено зло, на правди Бога. Јако ми је тешко овде. Од суседа само ме један или двоје уопште и поздрављају. Не поздрављају ме људи са којима смо били добри пре рата, а ни њихова деца. Подсећам се стално на све и ходам по овом дворишту где су ми децу тукли. Стварно не знам шта мене овде још држи и питам се докле ће овако. Због свега тога била би најсрећнија да продам кућу и да одем. И неки други ће овде у Сиску бити сретни што сам коначно отишла, али ја ћу бити још сретнија да одем", завршава своју тужну причу Стоја Трифкановић.

Никола Милојевић
Извор бр. 178.
25.10.2017.