„АКО НЕКО ГОВОРИ КАО УСТАША, АКО ЗАСТУПА И ПРОМОВИРА ИДЕЈЕ ШТО СУ ИХ ЗАСТУПАЛЕ УСТАШЕ, АКО ИСТИЧЕ ЊИХОВО ЗНАКОВЉЕ И СИМБОЛЕ, АКО ПЈЕВА ЊИХОВЕ ПЈЕСМЕ, ОНДА ОН И ЈЕ УСТАША!“

Бивши председник председништва Југославије и бивши председник Хрватске у два мандата Стјепан Месић ових дана поново се вратио у жижу медијске пажње захваљујући видео снимку објављеном на Јутјубу. Снимак је наводно настао у Новској 4. јануара 1992. године и на њему Месић негира злочине у Јасеновцу и са симпатијама говори о ендехазијском министру унутрашњих послова Андрији Артуковићу.

„Људи су умирали као што се и иначе у рату умире, од тифуса и дизентерије, од овога и онога, и умирали су. Али, то су били радни погони и било би глупо да нетко ко се научи радит у кожари и сад га ти убијеш, јел, а тко ће сутра радит? Требало је прерађиват кожу, требало је за војску. Према томе, ти погони су радили. Људи су убијани али прије доласка у Јасеновац. Кад је дошао он у Јасеновац он је био већ практично спашен јер је онда био као радник потребан“ - препричавао је Месић окупљеном друштву на видео снимку причу коју је испричао наводни јасеновачки логораш Шимо Клајић.

„Али, питам ја Гајског (Милко Гајски био је председник судског већа у поступку вођеним против Артуковића оп.а), какав је овако, твој дојам? Каже, 'слушај, то је вјеројатно један од најобразованијих људи које сам ја у животу срео'. Јер је он у тим својим дугим емиграцијама прочитао све и сва по свим свјетским књижницама. Тако да је то једно невјеројатно знање које је имао“ - преносио је окупљенима за столом Месић своја сазнања и импресије о Артуковићу.

Ово није први пут да у јавност процуре неугодни снимци кокетирања са усташтвом данас почасног председника хвратских антифашиста. Раније је објављен онај снимљен у Сиднеју у Аустралији 20. маја 1992. године када је прикупљао новац од хрватске емиграције. Месић је у међувремену еволуирао и изменио ставове па су му хрватски антифашисти опростили те не(у)сташлуке.

„У другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили. Ми немамо се разлога ником испричавати. И ово што се скроз тражи од Хрвата ајде идите клекнут у Јасеновац, ајте ово, ајте оно, ми немамо пред ким шта клечат ми смо два пута побиједили, а сви други само једном. Ми смо побиједили 10. травња 1941. кад су нам силе осовине признале хрватску државу и побиједили смо јер смо се послије рата нашли опет с побједницима“ - изјавио је тада Месић.

Бити увек на страни победника то је чини се, његова звезда водиља била и остала. То доста говори и о карактеру антифашизма који се у Хрватској до сада практиковао. По потреби. Ред шунке па ред сланине, или ти ред усташтва па ред антифашизма, при чему је онај меснати део увек много, много дебљи од оног масног. О антифашизму се на државном нивоу прича у свега неколико прилика. На комеморацији у Јасеновцу и евентуално за Дан победе 9. маја који је додатно дезавуисан јер се у ствари слави као Дан Европе. Остатак године испуни његова антитеза.

Месића сам први пут уживо видео и чуо у Вуковару 1998. као полазник новинарског курса. Предавачи Драго Хедл и Горан Флаудер позвали су га као госта на једну од сесија. Признајем да сам се прилично нелагодно осећао када је он говорио о распаду Југославије јер је из његових речи провејавало како му је због тога жао и како се он залагао да до рата не дође и да се Југославија очува макар и са неким лабавијим везама међу њеним републикама, а радио је управо супротно.

Свима који смо га тада слушали две његове изјаве су још увек звониле у ушима. Једна гласи: „Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема и хвала вам лијепо“, а друга да: „Срби из Хрватске могу однијети једино онолико земље колико су донијели на опанцима“.

Питали смо га да нам прокоментарише по чијем је то задатку рушио Југославију и зашто сматра да Срби Хрватској нису донели ништа друго сем мало земље на опанцима, а Месић је прокоментарисао само ову другу док је ону прву намерно игнорисао. За изјаву о земљи на опанцима Месић је рекао да је истргнута из контекста па је наставио поменуту реченицу речима: „...као што ни градишћански Хрвати нису у Аустрију са собом донели своју земљу на својим опанцима“.

На нашу примедбу да градишћански Хрвати не носе опанке само се лаконски насмејао.

„Ако неко говори као усташа, ако заступа и промовира идеје што су их заступале усташе, ако истиче њихово знаковље и симболе, ако пјева њихове пјесме, онда он и је усташа“ - рекао је Месић прошле године окупљенима испред јасеновачког цвета и био награђен великим аплаузом. Дакле, све што сада говори у тоталној је супротности са оним што се може чути на снимцима из Сиднеја и Новске. Од оног првог снимка, Месић се бранио помало невешто, није се сећао, оспоравао је аутентичност и преко тога се некако прешло. Овај пут много горе изјаве Месић оправдава околностима и политичким амбијентом у ком је тада, 1992. године, деловао.

„У сплету политичког амбијента у којем сам активно судјеловао, тадашњих околности и под утјецајем неточних информација које сам добио догодила се та моја несмотрена изјава. Наведени догађај свакако није и неће умањити моје ставове и мишљење о антифашизму који су и те како познати нашој јавности, а ако сам пак некога својом несмотреном изјавом увриједио ја му се овим путем испричавам“ - написао је између осталог и подсетио да је његово неслагање с вођењем таквих политика кулминирало и његовим изласком из ХДЗ-а 1994 године.

Симптоматично у свему овоме је што су Месића због ових фашистоидних изјава напали управо они који се са тим изјавама и те како слажу. Тиме желе да пониште све позитивно што је касније урадио, а што га ипак не аболира ни од чега. Неко је рекао да за истину човеку није потребна меморија. Меморија вам треба само ако лажете, а истина је само оно што сте доживели, нешто што не морате да се трудите да запамтите.

Овај коментар, мада га неко може и тако схватити, није шамарање мртвог коња. Пре би га требало схватити као опомену за све оне који са ђаволом тикве саде. Ма колико им се у тренутку док то раде такав посао чинио исплативим, пре или касније, те тикве разбију му се о главу. Управо то догодило се и Месићу.

 

Славко Бубало
Извор бр. 160
1.2.2017.