Смрдеље код Книна: Више маслнинки него становника - www.zlocininadsrbima.com

26. децембар 2015.


Смрдеље код Книна: Више маслнинки него становника


Cудбина коју дели већина српских села у Далмацији углавном је иста. Исте су и слике које се кроз сва та села затичу. Пусте улице, чак и у сред сунчаног зимског дана, махом затворене обновљене куће повратника и тек по неки предсатвник старије популације који као да пркоси времену и датим околностима. Другачије није ни и у селу Смрдељи, тек неколико километара од Кистања.

            На путу који од центра Кистања води ка Скрадинском залеђу, у сред радне недеље и топлог дана позне јесени, тешко је срести сталног повратника који ће, бар на неколико тренутака, посведочити о животу какав се данас одвија у тим крајевима. Већина становника овог буковачког краја, након последњег рата живот је наставило ван граница некадашње државе, а везу са родним крајем одржавају на даљину, ретким доласцима, кратким задржавањима, углавном у летњем периоду, и све чешћим покушајима да баш у том окружењу богате климе и родне земље покушају створити боље услове за нека долазећа времена.

            Један од ретких који није следио пут својих сумештана је Урош Томасовић из села Смрдељи, човек који у осмој деценији живота заједно са супругом и још троје комшија живи у засеоку Томасовићи, неколико километара удаљеном од главног сеоског пута. Након пар година које су га привремено одвојиле од кућног прага, поново се вратио у завичај, другачији и не много сличан ономе какав негује у сећањима, али његов и како каже, једини који има. Ни раније, као ни данас, није било лако, али све би се дало надокнадити само да се људи враћају у село.

- Тешко је. Живот је данас тежак свуда, али дало би се то поправити само да је млађарије више, да се бар нешто млађих и способнијих људи врати у село. Нас пар је овде у Томасовићима, доле у селу је нешто више људи, али све је то слабо. Живимо од малих пензија или од социјале, посла нема, па тако ни услова да се људи враћају. Знам ја то по својима, не могу сину рећи да се врати овамо ако нема од чега да живи. Жена ми има здравствених проблема, често мора доктору у Шибеник или Загреб, а незгодно је у таквим ситуацијама и превоз наћи, иако смо, ето, близу главног пута, каже Урош помирљиво.

За тренутак застаје, прави паралелу између некадашњег и садашњег живота и наставља.

- Моја мајка је родила нас тринаестеро деце, ја сам био тринаести и доживела је 95 година. И она и отац мучили су се да би нас одхранили, обукли, одшколовали колико су могли. Живело се тешко и радило много. Ретко ко је тада имао државни посао, али се опстајало захваљујући пољопривреди, виноградарству, сточарству. Узгајали су маслине, продавали маслиново уље, правили вино које би, у то време, мењали за жито које је успевало у другим крајевима, сналазили се на све начине. Данас је тога мало, ем што нема ко да ради, ем што многи такав посао више и не желе, објашњава Урош, иако својим примером сведочи другачије.

            Док његово стадо оваца одмара у оближњем тору, тек толико времена колико је потребно да Урош заврши са својим подневним оброком, нема много времена за причу, а он нам је вољан показати једну ведрију слику свог села, и оно што враћа наду у неке лепше долазеће дане. Седајући на свој времешни моторић, којим готово свакодневно пређе неколико километара неасфалтираног пута, одводи нас до засада маслина, од којих су многи, видно, настали у последњих пар година.

- Ево видите, све ово су моја маслинова стабла, нека од пре две године а некима има и пет деценија. Наставио сам путем који су започели моји родитељи, и хвала Богу, верујем и моја деца и унучад. Син ми сад чешће долази, унуци кажу да би и они хтели да проширимо плантажу, засадимо до хиљаду стабала поред ових двестотињак, и то је оно што ме радује. Маслиново уље има добру цену, а ово наше је право, домаће, најбољег квалитета. Зна то добро и већина овдашњих људи, па су многи, као што видите, у задњих пар година почели обрађивати земљу и садити нова стабла. Маслина је дугорочна, нема временски рок трајања, а уз мало рада може бити добар извор бољег живота, у кратким цртама објашњава Урош.

            Како време брзо одмиче, а он га због обавеза кући нема много, не желимо да га задржавамо. Све што је рекао, јасно се види у окружењу. Више је у Смрдељима плантажа маслиника него становника које тај дан срећемо, иако их је у селу, по званичном попису стотинак. Многи од њих, су у зимском периоду, ипак поново отишли из села.

            Засађене маслине у много чему симболично се вежу за судбину овог дела Буковице, па тако и веру Урошеву, да ће бар она, у долазећим годинама, рађати плодове бољег, лепшег и здравијег живота заборављених и пустих крајева.

 

 

Васка Радуловић
Извор бр. 132.
23.12.2015.


Приче повратника у Северну Далмацију и Лику

Плавно - Кнежевићи у Штикову - Баљци у Мушковцима - Вашар у Бенковцу - Сијело Тромеђе - Жегар

"Отворена врата" у Книну - Када парох брине за вернике - Богатство Лике - Нос Калик  - СКУД у Книну

Бјелановићи из Кистања - Јовичине пчеле у Колачинцу - Дрниш - Савиндан у Далмацији

Далматински виногради - Храм у Бјелини - Божић у Далмацији - Зимски сан у Книну

 





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1924  пута
Број гласова: 61






Прочитајте још текстова од истог аутора:

Православна Далмација: Јединство и саборност најважније компоненте Богословије
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1151 прегледа и 0 гласова.

21. годишњица оживљавања "Олује" у Книну
Објављено: 22. avgust 2016.     Има 1214 прегледа и 10 гласова.

Северна Далмација: Кише изазвале поплаве, помутиле изворе, потoпиле подруме
Објављено: 2. novembar 2015.     Има 1250 прегледа и 0 гласова.

Олујни дани у Книну још трају
Објављено: 2. septembar 2015.     Има 1360 прегледа и 5 гласова.

Четири века Православног училишта и долазак српског патријарха у Далмацију
Објављено: 3. septembar 2015.     Има 1361 прегледа и 0 гласова.




















Skip Navigation Links