Злочини над Србима у Хрватској, Далмацији и Славонији и Босни и Херцеговини, а посебно у Босни, с обзиром на непосредне починиоце, и околности под којима су извршени, били су, у ствари, само почетак оне велике драме која ће у Другом светском рату, у време постојања хрватско-муслиманске државе, достићи свој врхунац и по много чему надмашити и онај страшни масакр Турака над Јерменима у Првом светском рату.

Терор над Србима у Босни и Херцеговини почео је непосредно после убиства аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914. године.

Тај атентат био је само повод, а никако разлог - каквих мишљења има у историографији, да се на одговорност узме цео српски народ у Босни и Херцеговини.

Користећи антисрпску политику аустроугарских власти, домаћи људи у Босни и Херцеговини, муслимани и Хрвати, били су не само први, него у много прилика и главни починиоци злочина над Србима.
 

ПОЧЕЛО ЈЕ МНОГО РАНИЈЕ

На неки начин, и те страшне 1914. године, поновиле су се слике из давних времена, између осталог, и из 19. века, кад су, на пример, после чувене Поп-Јовичине буне (буне попа Јовице Илића) из 1834. године, одсеченим главама српских сељака били "окићени" градски бедеми у Градачцу.

    У беспримерној сечи Срба у време устанка, 1875-1876. године, страдало је и старо и младо, све што се са три прста крстило. Тада је само ханџарима и сабљама, према једном енглеском извору, "хладнокрвно сасечено шест хиљада стараца, жена и деце". Многи Срби, углавном на превару ухваћени, били су у ово време језе и страве и на ражањ натицани и печени на унапред припремљеној ватри, о чему говори и један извештај Милете Деспотовића - "Турске грозоте у Босни".

    Кроз толико дуго време проливана српска крв није могла да остане заборављена. Она је код Срба рађала љуту мржњу према припадницима муслиманске, али и католичке вероисповести. Међутим, ту мржњу Срба надмашивала је, ипак, и то многоструко, мржња оних који су Србе сматрали за своје смртне непријатеље и били спремни да их у сваком часу униште.

    Већ тамо у 1840. години, о Босни и Херцеговини говорило се и писало као о земљама у којима царује мржња, у којима ни камен камену добро не мисли, а камоли човек човеку.

    Према записима Павла Карановића, управо из 1840. године, "мрзост и гоњење" које "царствује" између "житеља тројаке вере" јесте "нечувено и непоњатно", премда се ради о народу "једног језика, крви и истога рода".

    Фра Грга Мартић, фрањевац, писао је 1842. године, о мржњи која је испуњавала католике према православнима, и обратно - у Херцеговини. Они су у тој мери били задојени мржњом једни према другима, да нису хтели ни да седну за исти сто, иако су, истицао је Грга Мартић, народ "једног нашег србског језика".
 
ПОДСТИЦАЊЕ МРЖЊЕ ПРЕМА СРБИМА

Кад се Аустроугарска докопала Босне и Херцеговине, уз пуну подршку свих великих европских сила па и Русије, она је једном насталу мржњу између православних, католика и муслимана настојала и даље да подстиче, до мере до које је то било потребно њеној власти. Аустроугарска је при том тежила да муслимане и католике зближи, од њих створи политички блок који ће се непрестано при том супротстављати православнима, држати их притешњене, сузбијати их и слабити на свим пољима.
    Цела ова политика заснивала се на далекосежном плану, да се у што већој мери ојачају позиције католичке цркве у Босни и Херцеговини и да се у овим покрајинама створи упориште за ширење католицизма по целом Балкану.

    У овом светлу требало би гледати и на неограничену подршку аустријских власти врхбосанском надбискупу Јосипу Штадлеру, као и на пружање подршке земаљских власти, али и самог аустријског двора, вођи језуита у Босни Антону Пунтигаму.

    Пунтагам Антон је једно време (од 1895) био генералпрефект и професор гимназије у Травнику у којој се школовало и више усташких првака, међу њима и Анте Павелић. О Пунтигаму, Аустријанцу рођеном у Штајерској, у месту Салцах, срез Мурек, опширно је писао и Американац А. Никол.

    Примарни циљ језуите Пунтигама био је да створи једну конзервативну католичку елиту, верну Хабзбурзима, која би временом преузела све кључне позиције не само у Босни и Херцеговини, него и на целом Балкану.

    Полазница у гледањима Пунтигама (а то су била и гледања аустријског двора, посебно у Сарајеву убијеног Франца Фердинанда, што је већ напоменуто у почетку ове књиге), била је, да су католици у Босни и Херцеговини "идеални хришћани", да су они "најпоузданији стални војници цркве и Монархије", а православци - "овце без пастира". Као доказ "духовног сиромаштва" православаца, он је наводио и текст тобожње молитве Срба из села Корићани: "...Да нас не ухвати шумар, спаси нас Боже! Од жандармског прогона, спаси нас Боже! Од швапског суда, спаси нас Боже! Од безбожних католика... од страшне браће Фрањеваца, спаси нас Боже..."

    Сматрајући Србе за најопаснију брану ширењу католичанства у Босни и Херцеговини, Пунтигам је двор у Бечу стално упозоравао на то да су Срби "вишеструко богати", да су "јединствено организовани и енергични у спровођењу својих планова", који иду и за тим, да се што више земље купи од муслимана и да се, путем школовања бројних студената, освоји што више "утицајних места у целокупном јавном животу".

ОПШТИ АТАК НА СРБЕ

Кад је Аустроугарска заратила са Србијом, језуита Пунтигам је повео акцију у Бечу да се на српска имања почну интензивно насељавати "добри католици" - католици Аустријанци, али и католици Словени - "верни цару", и то у толиком броју да би у што краћем времену могли да "постану премоћни" и да "влади обезбеде успешан рад".
    Осим насељавања католика на имања Срба - "велеиздајника", Пунтигам је захтевао од централних власти у Бечу да се и оне ангажују на превођењу православног становништва у католичку веру, будући да "само ако се шизматици сједине са црквом католичком и постану католици, једино онда Босна може бити осигурана за Монархију".
    Како је језуита Пунтигам уверавао владу и двор у Бечу, "великосрпска пропаганда" подједнако је угрожавала и Монархију и католичку цркву у Босни и Херцеговини. Под утицајем те пропаганде, истицао је Пунтигам, "православни у Босни и Херцеговини постали су свесни да су Срби".
    Као главне носиоце "великосрпске пропаганде", Пунтигам је оптуживао православне свештенике. У склопу мера које је Пунтигам тражио да се предузму против Срба налазио се и захтев за укидање ћириличног писма.

Вешање Срба у Гацку 1914. године

Општи атак на Србе у Босни и Херцеговини, 1914. године, почео је пред само избијање рата, 26. јула, када је у Бечу објављено пет царских наредби, којима су, уз преношење права политичке власти на војне инстанце у Босни и Херцеговини, суспендоване законске одредбе о слободи личности, неприкосновености стана, о удружењима, неповредивости и тајности писама, слободи штампе, и тако даље. Већ у првом налету похапшени су сви познатији Срби "на које се и најмање сумњало, од којих су неки мучени по затворима а други употребљавани за таоце на железници, мостовима и другим јавним грађевинама; више талаца је побијено, често само под изговором неке сумње.

    На хиљаде и хиљаде Срба интернирано је затим у бројне логоре у Мађарској, Аустрији, али и у самој Босни. У логору у Араду боравило је скоро 3.500 интернираних, без Срба из Сарајева. Само кроз логор у Добоју, према подацима П. Слијепчевића, прошло је преко 16.000 мушкараца и исто толико српских жена и деце, тако да је Добој, уз Арад, био - "гробница нашег света".

    Велики број српских сељака био је стрељан или обешен, понекад по судској пресуди, а много чешће без ње. Извршиоци су у много случајева били такозвани шуцкори или пак припадници регуларне аустроугарске војске.  
    Да се хиљаде и хиљаде Срба пошаље на стратиште без судске пресуде, скоро по правилу само на основу недоказаних сумњи или једноставно на основу неодговорних достава, омогућавали су војним властима Аустроугарске и сами прописи донесени почетком рата. По тим прописима (а у питању је читаво туце) Босна и Херцеговина биле су сврстане у области непосредно захваћене ратом. А у њима су војне власти могле, кад би процениле да прописи за ванредно стање, над чијим је извршењем бдело специјално одељење при Врховној команди (Krigsibervahungzamt), нису довољни, да и саме прописују одређене мере и издају одређена наређења руководећи се једино тренутним интересима војске.

    Како је истакао и Аустријанац Фир, војне власти у Босни и Херцеговини, ослањајући се на тако широка овлашћења, могле су уистину да чине шта им је воља и да о томе ником не полажу рачуна. Хапсиле су оне кога су год хтеле и кад год су хтеле, стрељале или вешале или пак давале упутства антисрпским елементима да то чине. У једном часу, већ 1914. године, то је узело такве размере да је дошло до праве узбуне и у влади и на двору у Бечу. На захтев владе, цар Франц Јозеф писмено је 19. септембра, наредио Врховној команди да сместа упозори све подређене јој војне инстанце, да налоге за хапшење смеју издавати само на основу "тешко оптужујућих елемената".

    Упркос овој царевој интервенцији, војне власти у Босни и Херцеговини наставиле су и после тога са својом злом праксом, користећи се у прогонима Срба веома широко распрострањеном мрежом доушника. Свака мера, при том, правдана је "крајњом нужношћу" и представљана као неизбежно средство за заштиту "интереса војске".

    Последице такве политике војних власти биле су по Србе у Босни и Херцеговини, али и у другим крајевима - катастрофалне. Чак су и затвори били претесни да би све Србе примили...

ОТВОРЕН ПОЗИВ МАСАМА ДА КРЕНУ НА СРБЕ

Увод у све несреће које ће се догодити са Србима у Босни и Херцеговини 1914-1918. године, били су иступи против њих, који су се десили одмах по атентату на престолонаследника Франца Фердинанда. Муслиманске и хрватске масе биле су тада отворено позване да крену на Србе. У обнародованом прогласу Сарајевског градског заступства, на пример, позвано је "пучанство да такове елементе, који се дају на овакве злочине, из своје средине истријебе. Бит ће света дужност пучанства, да ту срамоту оперу."
    Позив градског заступства Сарајева није остао без одјека. "Гомиле олоша", како каже Перо Слијепчевић, "кренуле су кроз улице Сарајева, упадајући у куће свих угледних српских фамилија и рушећи све што се може и злостављајући чељад. Са демонстрантима, који су носили цареву слику и певали, ишла је и полиција, и није их ни у чему ометала".

    Насртаји на Србе, пљачке и свакојака друга нечовештва, били су узели такве размере да је земаљски поглавар Оскар Поћорек, био принуђен да, ради успостављања реда, већ 29. јуна прогласи преки суд у Сарајеву. У писму које је он 28. маја 1913. године упутио у Бечу јасан је став да Србе треба елиминисати из државне управе  стоји:  “унапређивање би одвећ великога процента самих собом већином интелигентнијих српских елемената имало као неизоставну последицу незадовољство Хрвата и муслимана”.

    Сарајевски лист Хрватски дневник, у броју од 1. јула 1914. године, посветио је дивљању муслимана и Хрвата у Сарајеву после атентата чланак под насловом: "Искази огорчења - велике и страшне демонстрације". Писан изразито противсрпски, чланак је имао један циљ - да мржњу према Србима што више рашири и мобилише муслиманско-хрватске масе за даље иступање против Срба. Не кријући да су "демонстранти харали што им је год српског дошло под руку", чланкописац је, у исти мах, истицао, "да демонстрантима није било до пљачке, већ да их је само династичко чувство, огорчење и вапај за осветом повукло на улицу" и да "никоме ни на памет није пало, да би шта присвојио".

    Осврћући се на овај напис "Хрватског дневника" Владимир Ћоровић је рекао да је лист показао "невероватну пакост и злочиначку мржњу према Србима". А што се тиче самих иступа против Срба и њихове имовине, Ћоровић је истакао, да "демонстрација није никако било тамо где није било католичког франковачког елемента, којим би се власти могле послужити као харангерима".
    Слично “Хрватском дневнику”, и власти у Сарајеву су објашњавале иступе против Срба као "излијев огорчења већег дијела сарајевског грађанства католичке и муслиманске вјероисповјести".
    У исто време кад и у Сарајеву, или приближно у исто време, букнули су противсрпски иступи у више места у Босни и Херцеговини - у Добоју, Маглају, Зеници, Травнику, Мостару, Стоцу, Коњицу, Бугојну, Високом, Завидовићима, Шамцу, Варешу...

СРБИ ТЕРАНИ ДА РАТУЈУ ПРОТИВ СРБИЈЕ

Пуцњи Гаврила Принципа у Сарајеву, на Видовдан 1914. године, искоришћени су за напад Аустроугарске на Србију, чиме је почео први светски рат. Мало тога је остало забележено из овог рата. Сви мушкарци способни за рат отерани су у аустроугарску војску (само из илијашко-подлуговачког краја отерано је у аустроугарске затворе више од 120 домаћина или мобилисано у аустроугарску војску). Било је то најгоре што се Србима могло десити - у саставу непријатељске војске да ратују против Срба. Из такве војске се масовно бежало у српску и руску војску. Многи од тих војника се никада нису вратили (оставили су кости по казаматима Сигета, Сегедина, нарочито Арада...).
    "Српски људи, становници, упосленици, војници, робијаши, бегунци из црно-жуте армаде, придружују се ослободилачкој војсци Србије, исказују право јунаштво. Многи су оставили кости на Кајмакчалану, Козјаку, Куманову и Битољу. Доста их почива у миру, на гробљима српских јунака широм Балкана". Многима Србима,  насилно мобилисаним у  аустроугарску војску, није се испунила жеља да се домогну Русије и прикључе српској војсци. Остали су на ратиштима Галиције, Добруџе, Пијаве... Они који су одбили да иду у војску завршили су у логорима, над становништвом су Аустро - Угари вршили праву одмазду и геноцид.

О ЗЛОЧИНИМА И У СКУПШТИНИ

Нажалост, у јавности се мало зна о учешћу Срба из Босне и Херцеговине у српској војсци у Првом светском рату, мало тога је забележено. Биле су то четири године глади и смрти.

И злочини над Србима у Босни и Херцеговини, били су у више махова предмет расправа у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије. На седници одржаној 2. јуна 1921. године, народни посланик Драгутин Јањић изнео је, између осталог, податке о злочинима које су "шуцкори", предвођени муслиманским угледницима, починили у Херцеговини. Као посебан пример навео је да је у селу Богојевићу код Требиња побијено од Шуцкора-муслимана 83 српске деце, а обешено 85 одраслих. Изнео је да је Шуцкоре, међу њима и оне који су на друму за село Тули убили 17, ни кривих ни дужних Срба, предводио требињски бег Феиз-ага Салаковић из Ластве.

    Посланик Милан Божић је 1937. године, на седници Народне скупштине од 23. фебруара, изнео, да је у Босни и Херцеговини обешено и стрељано око 1.600 Срба пресудом војних судова у Чајничу, Вишеграду, Рогатици, Сарајеву, Фочи, Зворнику, Сребреници, Власеници, Мостару, Требињу, Билећу, Гацку, Невесињу и Тузли. "Али највише свијета", рекао је Божић, "изгинуло је у Босни и Херцеговини без суда, а њихов тачан број није се могао установити”.
 
Аутор: Бошко Антић,
контраадмирал у пензији
23.11.2017.