Радња филма прати страдање Срба у Независној Држави Хрватској која је, како истиче наш саговорник, била држава чији су кољачи у ствари само спроводили закон те државе. Дело носи и снажну јеванђелску поруку љубави чији пример нам је дао управо мученик Вукашин.
- “Ако је он могао такво зверство да прихвати на тако смирен начин, онда можемо и ми да прихватимо свакодневна сусретања са људима који нас мало увреде. Ако је он могао да не мрзи, онда то можемо и ми данас”, истиче Зарић који живи и ради у Цириху, али који са поносом истиче да је одрастао у селу Драгово, у Левчу. Подсећа да је том насељу кумовала Драга Машин. Зарић, супруг, отац две кћери и сина, власник је медијског пројекта “Антицензура”.

- „Филм који говори о јасеновачким мученицима само је делић потеза који су нам као народу потребни како бисмо се освестили“, објашњава творац филма Милан Зарић.

Господине Зарићу, Антицензура је извршни продуцент филма о Светом мученику Вукашину. Реците нам нешто више о магазину Антицензура. Навели сте да магазин није покренут да суди о томе шта је истина, а шта лаж, већ да обезбеди простор за изношење ставова. Који су мотиви, а који циљеви којима тежите?

    Магазин је настао из жеље да изнесем у јавност неке потиснуте информације. Врло добро знамо, да та жеља није нешто чиме би могли данашњи медији да се похвале. Кад кажем медији, мислим првенствено на оне са високим тиражом. Када кажем да не судим о томе шта је истина или лаж, мислим на то, да без обзира какав је мој лични став, ја ћу дату информацију пренети. Чињеница да је преносим не значи и да се са њом слажем. О томе нека одлуче читаоци. Не мислим да ћу стићи до неког циља без помоћи остатка Србије. Моје деловање је само један мали допринос. Ако сам успео макар једној особи да отворим очи, пласирајући неку информацију, онда мој труд није био узалудан. Информација може да убије, али исто тако да вам живот спаси.

Слажем се са вама. Трудите се да будете објективни (мада објективност не постоји, она је само субјективни доживљај објективне стварности) и независни сте. Колико су идеали попут објективног и независног медија далеки од данашњег друштва ограничених људи неограничених амбиција?

- Бити објективан је по мени могуће. Ако кажем оно што видим и чујем, онда сам објективан. Када доносимо закључке у вези тога, онда је могуће да нисмо објективни. Проблем данашњице није неспособност сагледавања ствари онаквим какве оне јесу, већ губитак достојанства. Па тако имамо људе, који износе неке ставове са којима се лично не слажу и нису део њиховог личног доживљаја, али их ипак заступају, јер су зато плаћени. То вам је као када ангажујете глумца који глуми одређену улогу, која није део његовог правог бића и карактера, а ипак је износи на сцену. Идеали јесу далеки, али не и недостижни. Да би се до њих дошло, потребно је много рада. Без повратка достојанства нећемо успети у томе. Када будемо имали људе на високим државним функцијама, али и у народу, који ће бити у стању да кажу понекад "НЕ", без обзира колико им је новца понуђено, тада смо решили све наше проблеме. Ти људи морају разумети зашто је потребно бити достојанствен. То мора да се деси на добровољној бази. Човек који је добар, само зато што ће законски бити санкционисан је по мени опасан човек.

Ваш медијски простор, похвално, делује реалистично у односу на суфицит великих мајстора замене теза. Иако је реализам у философском смислу оно што сматрамо песимизмом. Писали сте да ће истина опстати, када се нађе поред лажи, јер лаж, као таква и не постоји. Верујете да лаж постоји само у одсуству истине. Колико је данас тешко доћи до истине невезано да ли се ради о Антицензури или о филму о мученику Вукашину?

- Ја немам неки позитиван став о данашњој филозофији и људима који се њоме баве. Част изузецима, који су ретки. Реалност је по мени сагласност. Оно око чега се усагласимо, биће за нас и реално. Филозофија или љубав према мудрости би требала у томе да нам помогне. Видите, пре десетак година је за мене било нереално да ћу снимити филм, упркос томе је то данас реалност. Чак и за оне који су се тада смејали мојој намери. Данас је то поприлично објективна ствар. До истине је могуће доћи, али за почетак је битније да спознамо око којих ствари се можемо усагласити. Шта је то што сви ми у Србији желимо. Ми људи се разликујемо. Ми немамо иста размишљања и ставове. Да имамо били би један организам. Пошто је то тако, треба наћи оно што нас повезује, а не оно што нас раздваја, јер разлике ће увек постојати. Најбољи пример данас у Србији су неке родољубиве странке, које уместо да нађу пар циљева који су исти, они су одлучили да не сарађују због тога што се у нечему разилазе. То је сулудо.

Да немају разлике били би једна странка. Дакле, како ствари стоје, тешко је доћи до истине, али не и немогуће. За почетак морамо научити да саслушамо и оне који нам не изгледају баш истинито. Једно је сигурно: када се лажов и искрен човек нађу један поред другог, спознаћемо шта је истина. Цензура је на снази баш из тог разлога, да којим случајем не би сазнали истину. Па, тако свакодневно гледамо наручена тв гостовања, где немамо прилике да чујемо контра став. Што се филма о мученику Вукашину тиче, Јасеновац је ту, знамо где. Па свако ко тврди да претерујемо нака га посети. Видите, и по овом питању нема сучељавања. Зашто? Баш из разлога да не би истина победила лаж. Филм који сам покренуо је зато данас реалност, зато је и настао. Тај филм је само један потез у низу много, много потеза, који ће нама свима, па чак и Хрватима, само да користи. Зато апелујем на све институције у Србији и ван ње, на сву елиту, народ, да направе неки потез и донесу нам коначно мир, бар када је ова тема у питању.
 

Истина је вечни императив. И сам Господ је говорио: “Познаћете истину, и она ће вас ослободити.” Правећи филм о Светом мученику Вукашину из Клепаца, убрајате се међу исповеднике. Како сте дошли на идеју да направите филм управо на ту тему? Наша је земља натопљена крвљу мученика, а уверен сам да нисте одабрали тек случајно светог Вукашина јер случајност и не постоји. Случајност је према науци само немогућност људског ума да мапира сложене механизме природе...

- Баш тако. Истина нас ослобађа. То је одличан пример који сте навели. Када чујемо истину, можемо по томе да знамо да је то она. Лаж такође осетимо. Али најбоље када смо у прилици да их чујемо на истом месту и у исто време. Ништа није случајно. Та реч је измишљена од стране неодговорних. Они тако на други начин кажу "ја нисам одговоран, десило се случајно". За време НДХ су случајно милиони људи страдали?! Ко хоће да верује да је то било случајно нека верује. За мене, ту је постојао узрок. Увек постоји узрок. 2010. године сам први пут био у Јасеновцу. Од тада сам видео, чуо и прочитао многе ствари. Згражавао сам се и често ми је била мука од свега, али то је данас све прошлост. Данас на све гледам на неки други начин. На начин на који је тада мученик Вукашин гледао. То је по мени хришћански начин.

Сви знамо колико филмова је снимљено о "злим" четницима и "добрим" партизанима. Ево једног о усташама и о Јасеновцу. Филм који је 1960. године снимљен о Јасеновцу по имену "Девети круг" је само још један доказ омаловажавања српских жртава. У том филму нема нигде ни трага од Срба. И то је један од разлога настанка овог филма. Прича о мученику Вукашину ме привукла јер у себи носи следећу поруку: "само љубав може да заустави зло". То је и главна порука филма.

По речима једног руског јеромонаха Рафаила: „Бог не воли плашљиве људе“. А, Свети Вукашин је био управо храбар и миран знајући да се одриче свега пролазног, док се џелат одриче свега вечног. Чак се и сама звер, Жиле Фригановић, поверио лекару Зецу, како никада у животу није осетио такво блаженство као у присуству мученика Вукашина. Мучеништвом се постаје светац. Да ли сте сумњали да ћете успети све те осетљиве мистагошке категорије, које наликују оним ранохришћанским са мартирима и гонитељима, да екранизујете?

- Не знам за те речи јеромонаха. Не слажем се да Бог не воли плашљиве. Сматрам да је страх као емоција саставни део нас људи и да је ту са разлогом. Људи који тврде да се не боје су највеће кукавице. Једно је осећати страх, а друго да ли ћете поклекнути испред њега. Уверен сам да је мученик осећао страх, али да је у њему било нешто веће од страха, нешто што је превагнуло. Да ли смо успели да како кажете да уђемо у мистагошке категорије и да ли смо погодили у срж, показаће реакција публике. Рано је о томе данас причати.
 

Две године се радило на сценарију, на склапању мозаика злочина, обилазили сте терен у Хрватској. Сценариста и редитељ, Светлана Петров, објаснила је да је тематика филма тешка, али да се пред истином људи поклоне, ма колико била страшна и сурова. Реците нам више о глумцима који су изнели филм. Ко се нашао у улози мученика Вукашина, а ко у улози кољача? Да ли знате како су се припремали за улоге, да ли су имали узоре на пример у виду Петра Мамонова са једне, или Ханибала Лектора, са друге стране?

- Искористио бих ову прилику да се захвалим продуценту Бојану Бабину који је изнео реализацију највећег дела пројекта. Нисам скоро срео поузданијег и професионалнијег човека од њега. Занимљиво је да сам баш њега срео. Његов карактер је пример ономе чему треба као друштво да тежимо. Владан Јаковљевић игра мученика Вукашина, док је улога кољача припала Предрагу Котуру. Обојица су позоришни глумци, а добро знамо да на тој сцени нема понављања. Они су професионалци. Поред њих је и Ненад Хераковић, кога знамо из филма "Монтевидео", али и из још неких филмских остварења. Он је играо доктора Зеца. О њиховим личним узорима не знам ништа. Поменуо бих још и сценографа и костимографа Георга Поману, као и директора фотографије Игора Лепедата који су поред Бојана Бабина такође својим залагањем и професионалношћу допринели стварању и квалитету филма.

Интересантно би било сазнати како је глумац негативца ушао у ум џелата оперисаног од емпатије, опијеног крвљу, вероватно психопате, а могуће и ђавоиманог? Коју мисао фаворизујете када се поставља питање Жил Фригановићевог лудила? Због чега је на крају полудео баш код старог Вукашина, иако је заклао на десетине хиљада Срба, уредно се притом исповедавши код фратра?

- Било би интересантно. Као што сам већ рекао. Посао глумца је да изнесе лик који игра што је боље могуће. Уосталом то га и чини добрим или лошим глумцем. Публика је та која најбоље зна да оцени. Лично сматрам да су сви ти безумници то радили из убеђења да чине добру ствар. То вам је као кад ми нормални људи убијемо неку бубу. Ми се због тога не осећамо лоше. Тако су и они, па и Жиле Фригановић, мислили да раде добре ствари. Уз то су имали благослов католичког клера. Особа која ради такве гнусне ствари може да има проблема, али не и ако има подршку околине. Знамо да је НДХ била држава. Тако да су они у ствари спроводили закон те државе. Нешто слично се догодило и у Немачкој у то време. Опет се враћам на сагласност и реалност. За њих је то тада била реалност. Они су били ти који су спашавали расу. Нешто слично као када ми одстранимо коров који смета биљкама које нам значе. Одговоре о том феномену можемо наћи, према мом мишљењу, и у псеудо науци Еугеници. Све ово не мора да буде тако, то су само моји ставови. Позивам све да се информишу и да истражују. Препоручујем и књиге др Владимира Умељића који је одлично објаснио овај феномен. Чак га је и назвао "Србоцид".

Поменули сте и српску децу из НДХ?

- "За време НДХ око 250.000 српске деце, која су остала без родитеља, су завршила у хранитељским породицама. Ако узмемо у обзир ту чињеницу и уз помоћ математике израчунамо, схватићемо да их још увек можемо срести. То су данас јако стари људи, то су та наша деца, то су ти Хрвати, које нажалост још увек многи Срби мрзе. Та деца су данас дедови, бабе, очеви и мајке. Имајте ово на уму. Погледајте филм "Ожиљак" који говори о усташким злочинима о српској деци. Нека вам новомученик Вукашин буде пример како ћете се према њима односити, али и према свим људима.
 

Уз чију подршку сте снимили филм, да ли желите некога ту да поменете?

– Већ сам поменуо Бојана Бабина који је продуцент и који је све ово планирао са мном.

Да ли сте обавестили кругове из СПЦ? Данас када су доминантне струје екуменизма са једне, а католичке тежње за канонизацијом Степинца са друге стране, логично је да ћете и ту имати проблем јер папин пут за Београд води преко Јасеновца и поклоњења пред Светим Вукашином.  

– Нисам, али ћу то тек урадити. Поред њих ћу обавестити и многе друге институције. Проблеми су саставни део живота. Не размишљам о томе. Живот би био поприлично досадан кад би се одвијао без њих. Живети без проблема је слично као када играте фудбал сами са собом. Што бољи противник, то већи проблем, али је зато и задовољство веће кад га победимо. Ако пак и изгубимо, па није срамота изгубити од јаких противника, или поклекнути испред великих проблема. Уосталом не мислим да ће овај филм бацити папу на колена, али да ће мало клецати, то очекујем. То исто очекујем и од многих других. Знате ону изреку? У лажи су кратке ноге. Ето, закључите сами зашто ноге клецају.

Шта нам можете рећи још о детаљима са снимања?

- Анегдоте, као и бројне детаље ћемо оставити за неку другу прилику. Не желим баш све да откријем. Највероватније ћемо објавити један краћи видео материјал где ћете из прве руке добити све те инфомације, а биће направљен и трејлер за филм. Наравно, било је временских проблема и мањих сметњи са опремом, али је и то саставни део живота. Битно је да је снимање филма успешно приведено крају.

Да ли планирате још неки сличан пројекат на тему Јасеновца?

    Планирам, али о томе касније. Морамо прво папу да бацимо на колена. Под условом да то уради добровољно и од срца.

Стиче се утисак да ми Срби непогрешиво увек промашимо јер смо гресима у рату са Богом. А, речено је да “нема мира безбожницима.” Судбина не постоји јер никоме ништа није суђено до дана Суда Христовог. Али, изводећи логичке закључке наших грешака и туђих теорија интереса, прејудицирамо и плашимо се да би нашим крајевима поново могла да тече крв неких нових мученика Вукашина...

    Слажем се да наша страдања имају везе и са нашим гресима. Нису сви Срби страдали. Ако се сложимо да случајности нема, онда постоји разлог зашто се све десило како се десило. Наша страдања нису од Бога, већ од нас самих и нашег удаљавања од Бога. Ко не поштује закон о гравитацији, разбиће се, а ко не поштује божије, настрадаће. Не оправдам злочине, само закључујем, јер сви смо ми грешни. Не верујем у судбину. Ја верујем само у заслугу. Оно чему посвећујемо пажњу, то ћемо и добити. Ако непрестано причамо о томе да ће нашим крајевима опет да тече крв, онда ће тећи. Под условом да већи део Србије о томе говори. Ја верујем да до тога неће доћи и препоручујем свима да одмах почну да верују у исто. По мени је чињеница да ако верујемо у тако нешто, што је очигледно зло, онда не верујемо у Бога. Ако верујемо у Бога, онда ћемо живети онако како замислимо. Зла дешавања нису од Бога, она су производ наше зле слутње. Дакле, затражите од Бога и добићете. Водите рачуна о томе какве су вам мисли!

Један фрушкогорски духовник приметио је да никада није било лако бити човек међу људима, али да данашњи Срби немају готово никаквих подвига те да се Руси спашавају молитвом, Грци строгим постом, а Срби трпљењем и мучеништвом. Владика Николај писао је да је најчистије злато оно које се највише пута огњем прожеже. Шта мислите о том нашем Крсту, а који се најбоље сагледава у страдањима каква су приказана у вашем филму? Колико на то све утиче српски карактер који смо последњих година некако изгубили, а који говори да је боље умрети на ногама, него живети на коленима?

- Бити човек, па и велики човек, то је мало. Будите богови, вели Свето Писмо. Буди човек, то је кратак програм. Будите богови, то је највиши програм, речи су светог владике Николаја Велимировића. Драго ми је да сте поменули владику Николаја. Његов цитат разумем као тежњу да делима будемо ближи богу. Да се у свакодневном животу понашамо према људима онако како се и сам Бог понаша. Колико год је то могуће. Мученик Вукашин нам даје пример. Ако је он могао да такво зверство прихвати на тако смирен начин, онда можемо и ми да прихватимо свакодневна сусретања са људима који нас мало увреде. Ако је он могао да не мрзи, онда можемо и ми данас да не мрзимо. Поготово што ти зликовци нису више међу нама. И сам Исус је у тешким тренуцима мука рекао: "Боже опрости им, не знају шта раде". Време је да се одлучимо. Јесмо ли хришћани православци, или нисмо. Наша будућност зависи од тога како се одлучимо. Наравно да није лако. Погледајте данашње друштво. Сви желе брза и лака решења. Шта видимо? Видимо депресивно друштво. Ако се сложимо да је депресија стање незадовољства, и да просечан човек жели без много напора много, онда је очигледно зашто је то тако. Треба размислити о овим стварима.
 

Инстинкт превазилази знање. Какав је ваш осећај, како ће ваше уметничко дело проћи на филмским фестивалима, како код публике?

    Кад је у питању предвиђање онда сте у праву. Не знам како ће бити. Али се трудим да мој осећај буде онакав какав желим да буде исход. Понављам, филм је само делић потеза који су нам као народу потребни, да би се освестили. Како год на крају буде, већ сам успео.

Уосталом, филм ће можда тек након десет и више година да се покаже као велики успех. Сада је мој циљ да га одгледа што већи број људи. Без обзира какве ће реакције бити.

 

Интервју, Милан Зарић
Фото: Габријел Даутовић
 

Преузето са: Магазин Хазардер
11.10.2015.