Лепо јунско преподне на паузи за (до)ручак разговарах са колегама. Стално нешто диванимо на паузи. Ако није нешто око породице или посла, увек је дневно-политичка тема на тапети. Било да је реч о онима прошлима или овим садашњима што нас даве, па увек буде жустре расправе. Мало ми их је жао. Нервирају се око ствари које не могу да промене. Али шта ћеш... такав смо народ, емотиван и срчан.

Неко спомену овог несрећног Мићу Јовановића, сада већ бившег ректора приватног универзитета Мегатренд у Београду. Е па баш тај Мића Јовановић, ни ни крив, ни дужан је доспео у жижу јавности због свог (плагијата) доктората из области економије, на престижном лондонском универзитету. Од свега се направила афера. А испашће на крају да се (опет) тресла гора, а рађа се миш. Да не буде забуне, нити ми је Мића Јовановић род, нити помози Бог, нити имам (не дај Боже) диплому са његовог факултета.

Јер ако се сетимо само једне наизглед баналне афере, а то је афера Индекс са Правног факултета у Крагујевцу из 2007. године, када је неколицина академских професора (уз укупно 87 осумњичених лица) оптужена уз јасне доказе за продају факултетских диплома разним политичарима и скоројевићима из Србије и суседних земаља, долазимо до несхватљиве чињенице (у културним земљама) да читавих седам година од подизања оптужнице нема пресуде?! Нема чак ни првостепене пресуде, а камоли другостепене и оштрог санкционисања за оне осумњичене, за које је судско веће донело правоснажну пресуду. Та афера „Индекс“ се данас само с' времена на време спомене у медијима. Зато ме чуди ово арлаукање преко медија против Миће Јовановића.

Колико се да приметити, од када нам се октобра 2000. године променилила власт, па су демократе заменили социјалисте и радикале... Србију мало-мало па потресају афере. Готово да нема политичара, а поготово министра у влади Србије да га није испратила нека афера. Тих афера има толико да се више не могу ни побројати. Не стигне се разрешити и утврдити шта и како је било у некој афери, ево већ нова стиже на врата. Још боља, још сочнија и слађа. Као (чуј као...) да неко намерно преко медија, за које већ и мала деца знају да су у служби политичара и да смеју да пишу само оно што им је дозвољено, а ко не поштује то правило, лети кроз (затворен) прозор. Гура толике афере, не би ли скренуо пажњу са горућих проблема свих грађана Србије. А то је наравно незапосленост, пљачка и убијање националне свести.

У Србији према званичним статистикама има преко 1.200.000 незапослених лица, што ће рећи читава армија. Свакодневно људи остају без посла. Синдикати у Србији су одавно изгубили своју улогу, какву су имали до 1990. године, да заштите раднике и њихова права. Чак и они који раде, имају више разлога за незадовољство, јер свашта морају да трпе за мале паре. Много је младих људи који су стекли академско образовање поштено учећи на државним универзитету. Добијањем дипломе тек почињу њихове муке. Не могу да нађу посао. Предност имају они са „кумовским везама“, партијским књижицама, дебелим новчаницима... а опет сама држава, тј. државни апарат учествује у том криминалу (може се слободно рећи) гашења предузећа у Србији и доношењем таквих закона о раду. Заправо, реч је о томе да је данас читав систем подешен за добро тајкуна, парајлија, турбо-бизнисмена, а не за обичне мале људе, тј. средњу класу како је некад било пре 25 година.

Но, да се вратимо ми на Мићу Јовановића и „Мегаблеју“, како клинци прозваше овај „универзитет“. Данашње газде и разни директори предузећа у Србији све раде по закону. Тачније, све што раде то им закон дозвољава. Разлика између Србије и неке нормалне земље, типа Швајцарска, Исланд или Норвешка... није у географској ширини на којој се налазе на планети, нити у државном уређењу (да ли је монархија или република), већ само у законима. Коме и како су подешени и да ли се на исправан начин спроводе. Е ту је Србија шампион, уместо у кошарци или рукомету... шампион по неспровођењу добрих закона или пак лошим законима који се донесу, по корупцији и криминалу.

Данашњи приватни факултети, скоро сви до једнога, само штанцају дипломе и дипломце. Од државних институција и руководиоца се очекује, у најмању руку да стану на пут тако нечему. Јер нико не види потребу за стварањем „вештачких инжењера“. Оно што неодољиво упада у очи јесу две ствари. Прва, 99% приватних факултета се баве друштвеним наукама (економија, право, менаџмент, језици, информатика, безбедност и сл.), а скоро нико техничким. У чему је тајна? Није само у томе што нам је привреда односно индустрија у колапсу, јер светска криза је започела 2009. године, а приватни факултети код нас су почели са оснивањем почетком 1990-их. Пре десетак година доживеше експанзију. А друга је то што се добијање дипломе не стиче учењем и борбом за знање, већ ако имате пара, уписаћете наредну годину.
Суштина је да су ти приватни факултети само дебело уновчили жељу омладине и њихових родитеља, да „имају факултет“.

Данас, ако сте образовани (мислим на праву факултетску диплому) и нисте члан неке политичке странке или нисте полтрон, једноставно сте непожељни. Судећи и по телевизијском програму и „паткама“ којима нас годинама бомбардују преко медија лако је закључити да нашим државним руководиоцима, ма које они странке били члан или које боје су им дресови... требају нови екреми, карлеуше, цеце, брене, карамеле, вендице, шећеровићи, никоговићи, ћутолози... из простог разлога што је са њима лако управљати, односно лакше их је опљачкати и уништити. Само им дајте неки масан ријалити шоу програм, неку добру серију, музичке емисије са талентима, икс факторима... и нико ништа неће приметити. Као што се до Аранђеловдана нико неће сећати Миће Јовановића, баш као што се нико не сећа ни крагујевачког „Индекса“.

Томислав Ковач
18. јун .2014.