Судити или не судити (1) - www.zlocininadsrbima.com

24. август 2014.


Судити или не судити (1)


"Судити или не судити", питање је сад.

 

Југославенска шесторка распада
 

Разбијањем социјалистичке Југославије почетком 1990-их година у пет бивших југословенских република дошло је до крвавих етничких и верских сукоба са несагледивим последицама. Том несрећном распаду претходило је увођење вишепартијског система, који је заменио до тада неприкосновени једнопартијски систем када је сва власт била у рукама комуниста.

Еуфорија која је завладала након победе сепаратистичких снага у Словенији, Хрватској 1990. године не памти се на овом поднебљу, а мало коме да је познато да је и ван ових балканских простора видео тако нешто. Све оно што је до тада било забрањивано или чак неморално, после је постало дозвољено и пожељно.

Сепаратистичке снаге у западним и централним деловима СФРЈ су отпочеле и илегално наоружавање својих присталица крајем 1990. и почетком 1991. године, све са циљем обрачуна са српским народом у тим републикама, јер су желели етнички чисте "државе", а исто тако и са припадницима Југославенске Народне Армије, која је била симбол заједништва јужнославенских народа и гарант мира и опстанка друге Југославије.

У војске нових република односно "држава" није било неке посебне селекције за чланство. Било је довољно да сте спремни да извршавате наређења без питања, уз што мање сведока. Тако се и десило да дојучерашњи пробисвети, емигранти, силеџије, коцкари, лопови, криминалци односно људи са маргине људског друштва добијају официрске, па чак и генералске чинове у новокомонованим армијама. Можда и то не би било толико трагично, колико чињеница да је највише руководство у тим новим државицама праштало и прогледавало кроз прсте својим бојовницима.

Уствари да будем до краја јасан. Ни сами ти солдати и официри не верујем да би били толико спремни да убијају невине, да су знали да ће им неко судити (на прави начин) за учињена злодела. Напротив, у оној држави СФРЈ се око тога бар знао неки закон и ред. За учињено убиство из нехата окривљени су добијали најмање пет година затвора, док је убиство са предумишљајем санкционисано најмање 10 година затвора. Исто тако и за кривична дела попут тероризма, диверзије, непријатељског деловања, повреде и кршења Устава, повреде независности и интегритета казна затвора је била предвиђена најмање пет година.

У рату је било најважније створити државу, какву-такву. Сви они који су се борили за стварање те "државе" морају бити награђени. А ордења су се делила као сладолед деци испред школе. Морало се њима мало (више) попустити. То попуштање се превише распустило, па је нпр. у Хрватској још 1992. године изгласан чувени Закон о опросту у Сабору, по коме сви учесници тзв. Домовинског рата који су се борили за остварење "Тисућљетног сна" помиловани.

Е сада, долазимо до потпуно парадоксалне ствари. Дешава се да су неке ствари толико очигледне да је просто било немогуће, а да се не подигне оптужница против ликвидатора за учињена злодела. Тужилаштва "нових држава" су углавном траљаво одрађивала послове, не верујем да се то дешавало из незнања или случајности, већ због политичке (не)воље, па самим тиме није ни било логично да се добију одговарајуће пресуде код судија. Примера имате на стотине, па да не би причали овако уопштено и напамет, дај да "размакнемо грање" и видимо шта се крије иза бусије.

 

Војник ЈНА моли за помоћ
 

У случају "Холмец", када су крајем крајем јуна 1991. године словеначки територијалци убили неколико припадника ЈНА само на караули Холмец, који су се хтели предати са подигнутом белом заставом. Суђење за овај доказани злочин, никада није одржано, ни у Словенији ни у Хашком Трибуналу. Јавност је за њега сазнала 28. децембра 1998. године из пуке случајности што је новинар Бојан Буђа објавио чланак у листу "Словенским новицама". Пар дана касније, то је већ јануар 1999. године јавно показан снимак аустријске ТВ станице ЕРФ на словеначкој ТВ ПОП.

Оргинални снимак тог злочина који доказује да је у војнике ЈНА пуцано с' предње и бочне стране што ће рећи да је постојала јасна намера, а не одозада како то покушавају да сакрију истину словеначки медији и државно руководство те јужноалпске државе је конфискован. Копија снимка постоји, али је сакривена. Још 1991. године МУП Словеније је направило службену забелешку у којој се јасно види да је реч о "ратном злочину", а постоји и видео снимак словеначког МУП-а као доказ томе.

Чак је и 2003. године Милан Кучан у Хашкој судници у сведочењу против Слободана Милошевића, сведочио како је на три војника ЈНА пуцано са циљем убијања. Словенци су 2006. имали читаву аферу због "Случаја Холмец" и покренута је посебна комисија која је требала да утврди истину. Сниматеља Ивана Кларића, из аустријског ЕРФ-а никада нису саслушали. Тако је истина остала под цензуром, а сви они који су у Словенији хтели да помогну у утврђивању истине били су под претњама и невероватним притисцима.

 

Хрватска оваквих случајева имана хиљаде.

Први пример је "Случај Вуковар". Ниједна оптужница не постоји, а камоли пресуда, против неког припадника хрватске паравојске или полиције за учињене злочине над Србима 1991. године. Чак и оне оптужнице које је Србија доставила Хрватској октобра 2011. године, су од хрватске Владе проглашене неважећим. А сви они злочинци који су осуђени 1992. године испред Војног суда у Београду за злочине над вуковарским Србима, размњени у Неметину, крај Осијека, 14. августа 1992. и пуштени на слободу. Хрватска их није кажњавала, напротив, поделила им је ордење.

Томиславу Мерчепу коме се већ три године суди у Загребу, углавном за убиства српских цивила који су убијени у Пакрачкој Пољани и на подручиу Кутине. Убиства Срба на подручију Вуковара и Госпића нису ушли у те отпужнице. Зашто? Ланац командовања је био такав да би се откривањем истине и пресудама јасно могао донети закључак да су убиства Срба у национално мешаним срединама биле организоване од највиших власти у Хрватској. То је изјавио односно потврдио 19. фебруара 2013. Иван Векић, бивши министар полиције за време рата.

 

Подршка Норцу у Сплиту 2001.
 

"Случај Госпић" је више од ужаса. Тамо су хрватски паравојници имали своје крваве пирове сличне онима из времена НДХ. Тако је средиом октобра 1991. године убијено најмање 240 српских цивила са пордучија Госпића. О томе се годинама после завршетка ратних сукоба у Хрватској ћутало. Једино ко је јавно проговорио о томе јесте аутомеханичар Милан Левар, бивши припадник ЗНГ. Њему је понуђен статус заштићеног сведока код Хашког Суда, али је он то одбио. Подметнута бомба му под ауто и Милан Левар је убијен 28. августа 2000. године. Исте те године је пред истражиоцима Хашког трибинала проговорила и Фатима Скула, секретарица злочинца Тихомира Орешковића. То је узбуркало духове у "Лијепој нашој", јер су били оптужени и министри у Влади Републике Хрватске.

Крајем 2000. и почетком 2001. хрватска полиција хапси господаре живота и смрти из Госпића: Тихомира Орешковића, Ивицу Рожића, Милана Чанића, Стјепана Грандића и најпосле Мирка Норца, који је био у бекству. Њему у знак подршке 12. фебруара 2001. године се окупило више од 150.000 присталица у Сплиту.

Хашки трибунал је предао Жупанијском Суду у Ријеци доказе на више од 4.000 страница уз изјаве 140 сведока. Ријечки суд је у марту 2003. године "Госпићкој групи" донео пресуду која је 24. јуна 2004. потврђена од Врховног суда Хрватске. Милан Чанић и Ивица Рожић су ослобођени, а Тихомир Орешковић добија 15 година затвора, Мирко Норац 12 година и Стјепан Грандић 10 година. Оно што је у најмању рук дегутантно где правда и казне губе сваки смисао јесте третман осуђеника у "Случају Госпић".

Мирко Норац је имао пуно слободних викенда, одлазио је кући за празнике, оженио се и добио 2 деце. Успео је дипломирати на факултету у Загребу. Све то из затвора. Слично је важило и за Тихомира Орешковића и Стјепана Грандића. У новембру 2011. године Мирко Норац бива пуштен на условну слободу одлуком Министарства правосуђа Хрватске, пошто је издржао две трећине затворске казне везано за злочине у Госпићу и Медачком Џепу. Поједине основне школе држе јавно слике Мирка Норца у својим просторијама. 2012. године и Тихомир Орешковић, бива пуштен на условну слободу. Док је Стјепан Грандић добио помиловање 2 године од Стјепана Месића, тадашњег председника Хрватске.

 

"Случај Рокнић" је још један у низу случајева где је хрватско правосуђе пало на основном испиту. Убиство породице Рокнић, из карловачког насеља Сајевац 5. октобра 1991. године је било путоказ и опомена Србима шта ће им се десити ако остану у Хрватској. Породицу Рокнић, односно Марка Рокнића и ћерку му Данијелу Рокнић; и Маркову сестру Драгицу Нинковић су убили припадници ЗНГ: браћа Жељко и Марјан Гојак, са саборцима.

Син Марка, Ненад Рокнић је преживео јер је био сакривен на тавану, а Маркова жена Бранка Рокнић је остала у животу "да пати јер се удала за Србина". Оптужени су ухапшени 25. маја 2010. и првостепена пресуда је донесена фебруара 2011. године, потврђена 1. јуна 2013. године од Врховног суда Хрватске. Тако је само Жељко Гојак осуђен на 9 година затвора, иако је према Кривичном закону Хрватске за овај злочин предивиђена казна од најмање 20 година затвора, јер су убијени ненаоружани цивили међу којима и девојчица од само 14 година.

 

Задарске рушевине као подсетик
 

"Случај Задар" је део ове геноцидне одисеје хрватског државног тероризма над Србима у Хрватској 1990-их. Наиме, у Задру је српско становништво домицилно, а њихов број није био занемарив. Тако је 2. маја 1991. године организован велики рушилашки поход у Задру на српске куће, радње, локале, у коме је учествовало преко 2.000 наоружаних лица (моткама, флашама, штанглама, ланцима и сл.). Овај догађај је касније прозван "Задарска кристална ноћ" као алузија на уништавање јеврејских радњи у Немачкој 1933. године.

У том шовинистичком дивљању уништено је на стотине приватних локала у власништву Срба, затим локала који су били власништво фирми из СР Србије, а страдале су и приватне куће Срба у Задру и оближњем викенд-насељу Бибињама. Овакав поход сигурно није био спонтан,  него дуже време планиран од водећих људи задарске локалне власти, јер како објаснити толико број наоружаних особа на задарским улицама и коришћење експлозивних направа које поседују само полиција и војска.

Дан после овог дивљања Задар је био опсутошен град у коме су харале наоружане банде углавном млађих особа. Све је то било више него довољно да се велики број задарских Срба спакује и оде у Србију. Од 1992. године овај предмет се вуче по хрватским жупанијским и војним судовима (Задар, Сплит, Загреб), а онда 2002. године је "Случај Задар" затворен. Што значи нема криваца, нема налогодаваца, нема казни. Демократски, нема шта.

 

"Случај Лора" спада у највеће ужасе новије људске историје. Логор "Лора" је биo модерни казамат 1992-1997 у Сплиту где су припадници хрватске Војне полиције мучили више од 1.000 српских логораша, доведених са простора Хрватске и Босне и Херцеговине. О томе је сведочио чак и Марио Баришић, бивши хрватски војни полицајац. Поред цивила ту су били и заробљени и припадници српских војних снага. У тим тортурама забележено је више од 50 начина бестијалних мучења и понижавања несхватљиве здравом људском бићу. Чак су 2007. године снимљени документарни филмови о свим ужасима у логорима Лора, Дретељ и Челебићи.

Хрватско тужилаштво је годинама окретало главу од ових злочина, па је тек септембра 2001. године отворена истрага за злочине у "Лори". 2002. године уз велике мере безбедности почиње суђење од кога је судија Славко Лозина направио ујдурму са својим пресудама, па је смењен. Врховни суд Хрватске је 2004. године оборио те пресуде и суђење вратио на почетак.

Почетком марта 2006. године Жупанијски суд у Сплиту доноси пресуду за случај "Лора 1" по којој је осам окривљених хрватских војних полицајаца добило укупно 53 године затвора, односно највиша казна је била 8 година за Тому Дујића (који је у бекству), управника Лоре и његовог заменика Тончија Вркића; иако је према Кривичном закону Републике Хрватске за ова кривична дела предвиђена казна од 5 до 20 година затвора. Ново суђење је почело 13. јануара 2009. у Сплиту за пет припадника 72. батаљона Војне полиције Хрватске, у случају "Лора 2".

 

Сисачки "Вукови" на задатку
 

"Случај Сисак" је можда и најмрачнији досије хрватског тужилаштва и правосуђа. Сисачке цивилне и војно-полицијске валсти су у периоду 1991-1992 организовано вршиле притиске, злочине и пљачку Срба у Сиску и околини. Господар Сиска из ратних 1990-их био је Ђуро Бродарац, тадашњи начелник сисачке полиције, а каснији сисачко-мославачки жипан, познат по изјави: "Коме Срби фале, нек' их тражи".

"Случај Сисак" је деценијама под велом тајне. За нешто више од годину дана у Сиску је убијено најмање 611 цивила (иако постоје индиције да је било и 712 жртава), а од тога 97% Срба. Постојао је један бели комби без регистарских таблица који је по сисачким улицама "купио" Србе и припадници ЗНГ у маскирним униформама су одвозили жртве на локације: Барутана, Ора, Јодно, Викторовац и др. где су их ликвидирали, а потом бацали у реку Саву. Тако су настрадали Никола Трифкановић и синови му Берислав и Зоран, затим Миленко Ђапа, Станко Лукић и др. Док су Драгана Жилића сисачки монструми убили у Загребу, где се Жилић покушао сакрити. Новинар Домагој Маргетић и један сисачанин Стјепан Комарац су заслужни зашто о сисачким злочинима постоје докази, јер су све забележили, чак и убиство млађаног Клауса Курта, немачког добровољца од 18 година старости који је писао родитељима писмо где је пренео шта је све видео. То му је била смртна пресуда.

Сисачки комаданти су морали бити оптужени, па је тако оптужба "спала на три слова". У јуну 2011. године ухапшени су Ђуро Бродарац и његов заменик Владимир Миланковић и Драго Бошњак, комадант озлоглашене јединице "Вукови". Три недеље након њиховог хапшења у притвору умире од сепсе Ђуро Бродарац, недочекавши суђење и пресуду. Владимиру Миланковићу је 9. децембра 2013. првостепена пресуда гласила на 8 година затвора, а потврђена 27. јуна 2014. од Врховниог суда Хрватске на десет година. Док је Драго Бошњак ослобођен оптужби.

 

 
 

"Случај Осијек" је прича о Бранимиру Главашу, господару живота и смрти у Осијеку 1990-их година, када је Главаш обављао функције начелника осјечког Војног одсека, а касније начелинка "одбране" Осијека. Био је један од поверљивих људи председника Фрање Туђмана, са којим је учествовао 17. јуна 1989. у оснивању странке ХДЗ у Загребу.

Бранимир Главаш има усташко порекло, јер је његов отац за време Другог светског рата облачио усташку и нацистичку униформу. У Осијеку је 1991-1992 Бранимир Главаш са својим сарадницима Петар Кљајић и Јосип Катанчић одговоран за убиства и пљачке на стотине осјечких Срба (Др. Милутин Кутлић, Бранко Ловрић, Радослав Ратковић, Душко и Драган Бекић, Драган Стојић, Миле Станар, Анте Абичић, Душко Бошњак и др.), за шта постоји обимна документација. Сам Бранимир Главаш је од Фрање Туђмана добио чак 7 одликовања за заслуге у тзв. Домовинском рату, али му је Иво Јосиповић, председник Хрватске 19. августа 2010. одузео исте.

У периоду 2006-2009 Бранимир Главаш је боравио неколико пута у притвору и имао суђење, а два пута је пуштен јер је штрајковао глађу. Да би 5. маја 2009. само 4 дана пре изрицање пресуде Главаш побегао из Хрватске у Босну и Херцеговину. Пресуда за случај "Гаража" му је гласила на пет година затвора, а пресуда за случај "Селотејп" била је 8 година, што је преиначено у укупну казну од 10 година затвора. Бранимир Главаш је из Босне и Херцеговине подносио Уставном суду Хрватске и Европском суду за људска права у Стразбуру жалбе за нарушавање његових права. У БиХ Бранимир Главаш је ухапшен 28. октобра 2010. и служио своју казну у Сарајеву, Зеници и Мостару где је и данас.

 

Гробнице жртава у Паулин Двору
 

"Случај Паулин Двор" је случај где је по хрватском тужилаштву ратни злочин "застарио". Ради се о убиству 18 цивила (од тога 8 жена) у српском селу Паулин Двор, надомак Осијека, који су убијени 11. децембра 1991. у знак одмазде за погинулог хрватског паравојника. Занимљивост овог случаја јесте премештање посмртних остатака жртава јануара 1997. године, чак 500км од места где се десио злочин. О томе постоји службена забелешка Ђуре Дечака, који је 27. новембра 1996. писмено извештавао Мирослава Туђмана, начелника хрватских безбедноносних служби. Зна се чак и то да су то пребацивање лешева обавили инжењерске јединице хрватске војске из Карловца, све до личког села Ризвануша, крај Госпића.

Тек 14. септембра 2002. године хрватска Војна полиција хапси Енеса Витешковића и Николу Иванковића, бивше припаднике ЗНГ. А њихово суђење је отпочело 9. јуна 2003. године. Првостепена пресуда је 2004. године гласила 12 година затвора за Николу Иванковића, а Енес Витешкић је тада ослобођен, а правоснажно осуђен маја 2012. године на 11 година затвора. Оно што је занимљиво у овом случају јесте да се хрватско тужилаштво није бавило помагачима, односно скривањем доказа и премештањем лешева у Лику. По њима, овај случај је "застарео". На суђењу је изведено више од 40 сведока.

 

Нико није осуђен за убиство?
 

"Случај Зец" је убиство имућне породице Зец у Загребу 7. децембра 1991. и том приликом су убијени цивили Михајло и Марија Зец; и њихова ћерка Александра која је тада имала само 12 година. Михајло Зец је имао своју месару, а његова жена гостионицу. Претње, уцене и присилно одвођење у полицију од пролећа 1991. године, су Михајлу Зецу били врло чести. Ово монструозно убиство су починили припадници хрватске специјалне јединице полиције "Јесење Кише" које је тај дан предводио Синиша Римац. Михајла Зеца су убили у његовој кући, а Марију у Александру Зец су одвели у планинарски дом изнад Загреба и ту ликвидирали. Деца Гордана и Душан Зец су преживела и рођаци су их одвели код бабе Босе у Приједор, преко Београда војним авионом.

Дан касније после овог злочина, виновници су ухапшени: Синиша Римац, Игор Микола, Муниб Суљић, Небојша Ходак и др. Саслушавани су неколико дана у притвору где су признали злочин, а потом су пуштени на слободу због процедуралних грешака, јер нису имали адвоката. Синиша Римац је 2005. осуђен за убиство цивила Александра Антића, у Пакрачкој пољани (не за ратни злочин) на 8 година затвора. Што ће рећи да није осуђен за убиство породице Зец. Римац је добијао одликовања од Фрање Туђмана, а од Стјепана Месића помиловање.

Муниб Суљић је 2005. осуђен на 12 година затвора за убиство НН лица у Пакрачкој Пољани 1991. године. Дана 1. јуна 2006. се предао истражиоцима Хашког Трибунала, али му је здравствено стање погоршано и враћен је у Хрватску након 3 недеље. Ту је и умро 25. августа 2006. године.

 

*   *   *

 

Ови горе споменути случајеви само врх леденог брега и говоре у прилог чињеници да су тужилаштва Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине  (њихов нерад и саботажу споменућемо у наставку) постали сервиси управо оних који су умешани у ове злочине, па би тако било чудно да се донесу веће казне окривљенима, да их заиста држе у затвору, а не у "хотелу" или да се покрену истраге против оних који су умешани у овај удружени злочиначки подухват. Не би онда предмети за злочине над Србима стајали у фиокама њихових канцеларија, већ би се одавно покренуо точак истине и правде.

Имам утисак да неко чека да злочинци помру и да правда остане недоречена, јер онај ко нема пресуде за учињено злодело, као да није крив. Може бити слављен и као светац, то не би било први пут зар не? Остаће такође у историјској читанци нејасно у име кога су ти џелати све то чинили, ко им је давао налоге.

Занимљиво је и то што Хашки трибунал пере руке од процесурања злочинцима иако на њихову адресу је стигло више него довољно доказа за покретање суђења појединим оптуженима за ратне злочине у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и тзв. Републике Косово.

 

Овако је ситуација таква се ваља запитати "Да ли им судити или не", јер ако нпр. убиство деце млађе од 14 година бива кажњено са мање од 30 година затвора, то ће само бити подстрек другим крвницима да наставе тим путем, зар не?

 

(наставиће се)

 

Аутор: Томислав Б. Ковач
24.08.2014.

 

Наставци:

Судити или не судити (2)

Судити или не судити (3)



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 



Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 7649  пута
Број гласова: 10


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Одговор Јосипу Леку: Бљесак је још у мраку

Окривена спомен плоча Војиславу Горановићу у Босанском Броду

Тихи егзодус Срба и даље траје

У Мркоњић Граду хрватска војска је починила геноцид

Истинa о мaсaкру 13 Србa у Бодеришту скупљa прaшину

Убијали смо српске цивиле јер су Срби!

Шовинистичко дивљање Хрвата и напади на СПЦ на истоку Хрватске




Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Колинда као (ш)пијун англо-саксонске политике
Објављено: 3. septembar 2019.     Има 507 прегледа и 20 гласова.

Спортски резултати Салета Ђорђевића више нису битни
Објављено: 3. avgust 2019.     Има 943 прегледа и 35 гласова.

Аутошовинизам: Прича из Вуковара
Објављено: 28. novembar 2019.     Има 1101 прегледа и 60 гласова.

Зашто им помажете? Да, баш ви! Зашто им помажете?!
Објављено: 15. maj 2016.     Има 1128 прегледа и 28 гласова.

Револуција и рат који су изменили свет: Сто година правих лажи
Објављено: 8. novembar 2017.     Има 1275 прегледа и 32 гласова.





















Skip Navigation Links