Судити или не судити (2) - www.zlocininadsrbima.com

26. август 2014.


Судити или не судити (2)


"Судити или не судити", питање је сад.

 

Југославенска шесторка распада
 

Разбијањем социјалистичке Југославије почетком 1990-их година у пет бивших југословенских република дошло је до крвавих етничких и верских сукоба са несагледивим последицама. Том несрећном распаду претходило је увођење вишепартијског система, који је заменио до тада неприкосновени једнопартијски систем када је сва власт била у рукама комуниста.

Еуфорија која је завладала након победе сепаратистичких снага у Словенији, Хрватској 1990. године не памти се на овом поднебљу, а мало коме да је познато да је и ван ових балканских простора видео тако нешто. Све оно што је до тада било забрањивано или чак неморално, после је постало дозвољено и пожељно.

Сепаратистичке снаге у западним и централним деловима СФРЈ су отпочеле и илегално наоружавање својих присталица крајем 1990. и почетком 1991. године, све са циљем обрачуна са српским народом у тим републикама, јер су желели етнички чисте "државе", а исто тако и са припадницима Југославенске Народне Армије, која је била симбол заједништва јужнославенских народа и гарант мира и опстанка друге Југославије.

У војске нових република односно "држава" није било неке посебне селекције за чланство. Било је довољно да сте спремни да извршавате наређења без питања, уз што мање сведока. Тако се и десило да дојучерашњи пробисвети, емигранти, силеџије, коцкари, лопови, криминалци односно људи са маргине људског друштва добијају официрске, па чак и генералске чинове у новокомонованим армијама. Можда и то не би било толико трагично, колико чињеница да је највише руководство у тим новим државицама праштало и прогледавало кроз прсте својим бојовницима.

Уствари да будем до краја јасан. Ни сами ти солдати и официри не верујем да би били толико спремни да убијају невине, да су знали да ће им неко судити (на прави начин) за учињена злодела. Напротив, у оној држави СФРЈ се око тога бар знао неки закон и ред. За учињено убиство из нехата окривљени су добијали најмање пет година затвора, док је убиство са предумишљајем санкционисано најмање 10 година затвора. Исто тако и за кривична дела попут тероризма, диверзије, непријатељског деловања, повреде и кршења Устава, повреде независности и интегритета казна затвора је била предвиђена најмање пет година.

У рату је било најважније створити државу, какву-такву. Сви они који су се борили за стварање те "државе" морају бити награђени. А ордења су се делила као сладолед деци испред школе. Морало се њима мало (више) попустити. То попуштање се превише распустило, па је нпр. у Хрватској још 1992. године изгласан чувени Закон о опросту у Сабору, по коме сви учесници тзв. Домовинског рата који су се борили за остварење "Тисућљетног сна" помиловани.

Е сада, долазимо до потпуно парадоксалне ствари. Дешава се да су неке ствари толико очигледне да је просто било немогуће, а да се не подигне оптужница против ликвидатора за учињена злодела. Тужилаштва "нових држава" су углавном траљаво одрађивала послове, не верујем да се то дешавало из незнања или случајности, већ због политичке (не)воље, па самим тиме није ни било логично да се добију одговарајуће пресуде код судија. Примера имате на стотине, па да не би причали овако уопштено и напамет, дај да "размакнемо грање" и видимо шта се крије иза бусије.

У овом делу фељтона поменућемо случајеве неправде Тужилаштва Босне и Херцеговине, којих уистину има на претек, ондосно ни мало не заостају за својим колегама из Хрватске.

 

Миљи Зечевић убијено 4 из куће
 

Случај "Сијековац" је јавности познат као злочин пред сами босанско-херцеговачки рат 1990-их година. Наиме, оружане снаге Републике Хрватске... 108. бригада ЗНГ из Славонског Брода потпомогнуте муслиманским и хрватски паравојницима из североисточног дела Босне и Херцеговине су напале српско село Сијековац, надомак Босанског Брода. Уствари, још 3. марта 1992. године Босански Брод је био окупиран од здружених муслиманско-хрватских снага, а Србима је кретање било ограничено као у гету.

Тако је 26. марта 1992. уследио покољ српских цивила у селу Сијековац, када је за само један сат убијено најмање 9 цивила, а у наредних неколико дана број убијених Срба се повећао на 70, убијана су чак и деца, млађа од 12 година. Оно што и овде постаје фрапантно јесте да се после Вуковара, понавља вађење органа који су се после продавали широм Европе на црном тржишту (претеча "Жуте куће"). Током осмомесечне окупације Босанског Брода убијено је преко 500 Срба, а постоје чак и масовне гробнице.

О злочину над српским цивилима у Босанском Броду и околним селима: Кричаново, Плој, Лијешће, Врело, Збориште, Клакар...  током 1992. године, постоје бројни докази. Комплетна документација везана за тај судски предмет је предата 22. маја 2002. године истражитељима Хашког Суда, али је Хашки Трибунал тај предмет 2006. пребацио на Тужилаштво БиХ које се бави ратним злочинима у БиХ. Међутим, до данас Тужилаштво БиХ није покренуло ниједан поступак против осумњичених за злочин у Босанском Броду 1992. године.

 

Злочин са предумишљајем
 

Случај "Добровољачка" је случај где је истина убијена одмах после злочина. Муслиманско руководство Босне и Херцеговине са командом Друге војне области ЈНА у Сарајеву постигло договор уз посредовање представника ОУН о мирном извлачењу људства и технике из Сарајева. Муслиманске паравојне јединице "Зелене Беретке" су напали зграду команде Друге војне области ЈНА на Бистрику, снајперима и минобацачима.

Касније, 2. маја 1992. од подне до 20 сати више од 200 муслиманских паравојника и припадника МУП-а БиХ напало је Дом ЈНА када је настрадало 10 војника ЈНА. Још 6 војника ЈНА је убијено јер су упали у мулиманску заседу у улици Ђуре Ђаковића...

Наредни дан 3. маја 1992. око 18 сати кренула је колона ЈНА са војницима, официрима и цивилним лицима у ЈНА. Колона је имала 40 возла и 300 људи. Када је колона дошла у Добровољачку улицу отворена је страховита паљба из стрељачког наоружања, од стране муслиманских снага. Том приликом је убијено 42 војника ЈНА, тешко рањено 73 војника ЈНА, а преко 200 их је заробљено и мучено у логорима, од дојучерашњих колега. Већ 4. маја 1992. се наставила медијска сатанизација Срба и ЈНА, па су припадници ЈНА оптужени за напад на Сарајлије и окупацију Сарајева и БиХ.

Војни суд у Београду је поднео оптужницу против 19 особа за које је основана сумња да су учествовали у овом масакру 2. и 3. маја 1992. Оно што је занимљиво јесте да су се имена оптужених нашла на интерполовим потерницама. А у току 2010-2011 ухапшени су Ејуп Ганић и Јован Дивјак, једни од оптужених из предмета "Добровојачка" у Лондону, односно Бечу. Обојица су пуштени под неразјашњеним околностима.

 

У Тузли је и крв горела...
 

Случај "Тузланска колона" је стравичан злочин који је "запалио" Босну и Херцеговину и отворио предворије пакла. Само две недеље након масакра у сарајевској Добровољачкој улици у Тузли се исти сценарио поновио са пуно већим бројем жртава. Уз већ раније постигнут договор муслиманских цивилних и полицијских власти са комадом 92. моторизоване бригаде ЈНА из касарне "Хусинска буна", колона ЈНА са 200 возила и 600 људи је кренула 15. маја 1992. по тачно договореној путањи, дуж које су постављене експлозивне направе на делу Брчанска малта.

Муслиманске паравојне јединице "Патриотска Лига" и припадници МУП-а БиХ, њих око 3.000 добро наоружаних су након што су одјекнуле експлозије и возла ЈНА почела да горе, отпочеле напад из снајпера и тромблона. Касније су ишли од возила до возла и убијали војнике и официре ЈНА. Тако да је тај дан настрадало више од 200 војника ЈНА, док их је 140 заробљено и одведено у логоре.

Предмет "Тузланска колона" је предат Хашком Трибуналу, али су они 2003. године тај предмет проследили Тужилаштву БиХ, иако су за 4 особе утврдили да постоје докази да је почињен ратни злочин. Један од оптужених, Илија Јуришић, тадашњи старешина МУП-а БиХ и начелник Јавне безбедности Тузле ухапшен је на територији Србије 11. маја 2007.

Првостепена предсуда му је гласила 12 година затвора, која је поништена од Апелационог суда у Београду, а онда Виши суд у Београду Јуришића поново осуђује на 12 година. Исто тако је у децембру 2009. Тужилаштво БиХ обуставило истрагу против Селима Бешлагића, тадашњег градоначелника Тузле и стопирало процесуирање за "Тузланску колону".

 

Споменик жртвама Брадине
 

Случај "Брадина" је истребљење односно геноцид муслиманско-хрватских снага над српским становништвом у српском селу Брадина, надомак Коњица у северном делу Херцеговине. На дан 25. маја 1992. године, око 3.000 припадника "Патриотска Лига", "Зелене Беретке", "Хрватско Вијеће Одбране" и "Хрватске Ослободилачке Снаге" су упале у Брадину и отпочеле свој крвави пир. Убијали су српске цивиле, пљачкали, палили, рушили њихову имовину и цркву.

За два дана је убијено најмање 60 цивила српске националности, силовано пет Српкиња, док их је више од 200 одведено у логоре: Челебићи, Лора, Мусала... одакле се мало ко вратио. Лешеви Срба убијених у Брадини су сахрањени у масовној гробници поред Православне цркве Вазнесења Господњег.

Тужилаштво БиХ је 2008. године добило документацију од МУП-а Републике Српске, где су достављени докази против лица за које се основано сумња да су починили ратни злочин. Међународни представник у БиХ: Дејвид Швиндиман је 2009. зауставио истрагу у вези злочина у Брадини уз образложење да "нема доказа".

Крајем 2011. године покреће се велика истрага у вези злочина у Брадини 1992. па су тако ухапшени Јасмин Гуска, начелник полиције у Коњицу; Енес Туцаковић, заменик Јасмина Гуске; и Мирлаем Мацић, припадник Интервентног вода полиције Коњица, који је Тужлаштву БиХ предао свој ратни дневник и казао имена починилаца и организатора. Сва тројица оптужених су током јануара 2012. године под чудним околностима умрли иако нико од њих није имао нарушено здравље.

 

Хрвати ово зову Дани поноса
 

Случај "Мркоњић Град" је још један у низу случајева где су почињени стравични злочини над српским цивилима, а да су Тужилаштво БиХ и Хашки Трибунал окренули главу. Реч је о злочиначкој акцији хрватске војске "Јужни потез" која је у октобру 1995. године напала Мркоњић Град, ради заузимања стратешких положаја у Босанској Крајини и каснијег артиљеријског напада на Бања Луку.

Ову акцију је предоводио Анте Готовина, хрватски генерал. Дана 8. октобра 1995. хрватске снаге су почеле артиљеријску паљбу по српским положајима у селима Лисковица, Бјелајце и Шеховци.

Два дана касније, српске снаге се повлаче, а хрватска војска у Мркоњић Град улази 11. октобра 1995. У тим завршним борбама погинуо је један хрватски официр, а у знак одмазде, хрватски војници су почели крваве покоље над српским цивилима. Поред тога, хрватски војници су срушили преко 4.300 кућа и станова, а више од 6.000 кућа је оштећено. Укупна ратна штета је прцењена на 350 милиона евра.

Шест месеци касније, у априлу 1996. пронађена је масовна гробница са 181 телом где је било лешева мале деце и жена. Обдукцију су направили патолози са београдске ВМА, које је предводио Зоран Станковић и утврдили да су жртве убијане највише хладним оружјем. Поред те масовне гробнице, откривено је још пуно мањих гробница, где се процењује да је тих дана убијено око 400 Срба.

И поред обимне документације за ове злочине над Србима у Мркоњић Граду октобра 1995. године нико није осуђен ни пред судовима у региону, ни пред Хашким Трибуналом. Шта више Анти Готовини у Хагу се није судило за злочине у Мркоњић Граду.

 

Прикривао злочинце: Имре Аготић
 

Случај "Петровачка цеста" је један од најужаснијих злочина у ратовима на подручију бивше Југославије 1990-их година. Ради се о злочину који су починили припадници хрватског ратног ваздухопловства 7. августа 1995. у рејону Босанског Петровца.

Тада су се српске избеглице из Книнске Крајине повлачили услед напада хрватске војске током злочиначке акције "Олуја" и њих је надлетио авион МИГ-21 испаливиши на колону цивила неколико пројектила које су усмтриле девет српских цивила из Доњег Лапца, а још 50 тешко ранили (највише деце).

На том месту је 2006. године подигнут прво дрвени крст, који су вандали срушули, а касније 2011. године подигнут је споменик са металним крстом и уписаним именима жртава.

МУП Републике Српске је 1. новембра 2010. године доставио документацију Тужилаштву БиХ, да се покрене оптужница против три официра и два пилота хрватског Ратног ваздухопловства, али до данас то није учињено.


 

Шта крију ови зидови?
 

Случај "Дретељ" је ужасна прича о концентрационом логору за Србе у Херцеговини, између Чапљине и Међугорија. Ту је 1992-1993 на подручију некадашњег војног складишта за потребе ЈНА направљен модерни казамат за мучење Срба са подручија Херцегиовине. У том логору је било заточено најмање 224 Срба, од чега 140 мушкараца и 84 жене.

Услови у логору су били ужасни подсећајући на усташке и нацистичке казамате из Другог светског рата. Логор су контролисали припадници ХОС-а и касније ХВО-а, а 1993. када су почели муслиманско-хрватски сукоби, тада су и муслимани постали логораши. Мучитељи су према жртвама испољавале невероватну бестијалност и свирепост, која није позната у данашњој психологији. О ужасима из овог логора Дретељ, снимљен је документарни филм "Мученици" 2007. године са изјавама српских логораша који су успели да преживе тај пакао.

Свега неколико џелата из овог логора су оптужени и процесуирани пред судовима за злочине у херцеговачком Дретељу, а међу њима је и Рефик Шарић који је 1994. осуђен на 8 година затвора у Данској. Затворски чувар Мирсад Репак је марта 2010. у Норвешкој осуђен такође на 8 година затвора.
 

Случај "Челебићи" је потресна прича о конецентрационом логору за Србе у општини Коњиц, на северу Херцеговине. Њега су основали припадници хрватских снага у Босни и Херцеговини, у објектима за потребе ЈНА. Само у овом логору је било заточено 700 логораша, а убијено је више од 400 Срба од маја до децембра 1992. Мучења, силовања, пребијања логораша су била свакодневна. Довођене су читаве српске породице из Коњица и околине. У овај логор су долазиле ТВ екипе, које су снимале логораше који су морали да лажу како су они мучили муслимане или Хрвате.

За мучења и убиства у логору Челебић до сада је осуђено три особе и то пред Хашким Трибуналом. Здравко Муцић, управник логора, осуђен на 9 година затвора (пуштен 18. јула 2003.); Хазим Делић, заменик управника, осуђен на 18 година затвора, упућен у Финску; Есад Ланџо, стражар, осуђен на 15 година затвора, упућен у Финску. Док је Зејнил Делалић, заменик управника, ослобођен оптужби јер "није имао довољну контролу над стражарима".

Тужилаштво БиХ је 1. октобра 2010. је покренуло истрагу против Есе Мацића "Макарона", за злочине у Челебићима 1992-1993.

 

Случај "Силос" је један од најзаташкаванијих случајева у бившој Југославији. Реч је о злогласном логору у Тарчину (општина Хаџићи) код Сарајева, где су муслимански екстремисти и паравојне формације основали концентрациони логор за мучење Срба, још у мају 1992. године.

Првобитно су ту довели војнике ЈНА, а касније и српске цивиле са подручија Сарајева, који су били изложени стравичној психо-физичкој тортури. Највиши представници муслиманске цивилних и безбедоносних структура су били добро упознати о логору на овој локацији, али ништа није учињено да заустави мучење и убијање Срба.

Ово је био један од 126 укупно муслиманских логора за Србе, на подручију града Сарајева током рата 1992-1996. Најмлађа жртва овог логора био је Лео Капетановић (14), а најстарија Васо Шаренац (85). Поздано се зна да је најмање 20 Срба овде изгубило живот.

Тужилаштво Хашког трибунала је одбило да се бави овим случајем, пребацило све предмете Тужилаштву Босне и Херцеговине, које се површно бавило овим предметом, без иједне пресуде.

 

 

Насер Орић у акцији чишћења Срба
 

Случај "Сребреница" је једна од најтужнијих прича у босанско-херцеговачком рату 1990-их јер говори о стравичном геноциду над српским становнитвом у селима око Сребренице, на истоку Босне и Херцеговине. Муслиманске снаге, које је предводио крвник Насер Орић, комадант 28. дивизије муслиманске Армије БиХ су за три ратне године етнички очистиле више од 100 српских села у рејону средњег Подриња.

Попаљена су и уништена српска села: Бјеловац, Кравица, Вишњица, Залазје, Сасе и др. У периоду 1992-1993 на територији оптшине Сребреница убијено је више од 3.200 Срба. О свим овим злочинима постоји обима документација, која је достављена и Хашком Трибуналу.

Једног од кључних сведока геноцида над Србима, у општини Братинац, Бранислав Р. Вучетића су контактирали истражитељи Хашког Трибунала 2006. године, а после и из Тужилаштва БиХ. Никада није добио прилику да сведочи.


Случај "Оџак" је сурова прича о концентрационом логору у Босанској Посавини, где је постојало пет логора кроз које је прошло око 1.300 српских затвореника највише циивла, а било је и војника ЈНА и ВРС. Услови у овом логору на северу БиХ били су више него сурови, док су стражари носили усташка знамења као из Другог светског рата. Овај логор су основале муслиманско-хрватске паравојне формације по налогу властодржаца из Сарајева.

Логор је основан на почетку рата, 8. маја 1992. Претходно је 18. априла 1992. војска Републике Хрватске прешла реку Саву и окуприала Оџак. Тако је на превару обећано Србима из оџачких села: Трњак, Струка, Доња Дубица, Нови Град, Горњи Свилај и др. да ће бити спроведени ка Србији. Уместо тога, све сви су завршили у муслиманско-хрватским логорима: Оџак, Орашје и Брчко. У овом логору је забележено више од 130 начина мучења. О ужасима у Оџаку, Светлана Петрушевић је 2004. снимла документарни филм "Побиј, покрсти, протерај", који је забрањен.

Везано за злочине у Оџаку до сада је осуђено само пар џелата. Међу њима су: Ферид Халиловић, осуђен од Суда БиХ 1998. на 15 година затвора, а провео је само 1.5 годину у Зеници. Након тога је пуштен на условну слободу. Албина Терзић звана "Нина" која је осуђена од Суда БиХ првостепеном пресудом на 13 година, али 18. октобра 2012. донесена другостепена пресуда је гласила на 5 година затвора. Сехнад Рибић је 30. јануара 2013. неправоснажно осуђен у Доброју на 13 година затвора, али је на слободи јер се жалио на пресуду. Подигнуте су оптижнице против Јосипа Толића октобра 2013. и Марка Милоша 2012. године.

 

Случај "Кукавице" је прича о муслиманској заседи и планираном злочину муслиманских ратних јединица крајем августа 1992. године, када је пуцано на колону 1.000 српских прогнаника у рејону села Кукавице, на путу између Рогатице и Горажда, на истоку Босне и Херцеговине. Тај злочин у Кукавцама је уствари била добро планирана засједа муслиманске војске, где је настрадало 25 српских цивила, а 80 је тешко рањено. Представници међународних хуманитарних организација у БиХ су само те лешеве сколинили са пута у крај. Најтрагичније од свега је то што ти "хуманитарци" долазили на место злочина и снимали камером лешеве, асфалт и све то лажирали после у свету како су Срби убијали муслимане.

За овај злочин је 2006. покренута подигнута оптужница пред Тужилаштвом Босне и Херцеговине, а тек 2012. године је покренута истрага, али до данас нико није осуђен.

 

 

Милени су убијени муж и ћерка
 

Случај "Сердари" је једна од најтужнијих прича у босанско-херцеговачком рату. Реч је о муслиманском крвавом пиру у селу Сердари, општина Котор Варош у централим деловима Босне и Херцеговине. Овај монструозни злочин су починиле муслимани, припадници 7. Корпуса Армије Босне и Херцеговине, комшије из суседних села 17. септембра 1992. године у рану зору.

Том приликом је убијено 16 српских цивила, од чега двоје дјеце, а једна трудна жена је тешко рањена, али је успјела да преживи. У селу Сердари више нико не живи, све је спаљено и опљачкано.

Кривични поступак и оптужнице за овај ужасан злочин су дуго година тавориле у фиокама правосудних органа Босне и Херцеговине, али и Аустрије, где се један део осумњичених сакривао. Првостепена пресуда је донета 13. јануара 2014. где је само 4 злочинца осуђено на вишегодишње казне затвора, али је Апелациони суд БиХ, оборио првостепену пресуду коју је назвао "неразумљивом". Док  је Хашки Трибунал одбио да преузме овај предмет.

Савез Логораша Републике Српске је снимио документарни филм "Крвава зора у Сердарима" о овом ужасном злочину и публиковао га 2008. године.

 

Од Чемерна остала само успомена
 

Случај "Чемерно", је босанска крвава бајка. Реч је о злочину који су током рата у Босни и Херцеговини починиле јединице муслиманске Територијале Одбране Армије БиХ, надомак Сарајева. Злочин је извршен 10. јуна 1992. године, када је убијено најмање 30 Срба и то на најмонстрозније начине. Убијане су читаве породице, а 15 кућа је спаљено до темеља. Само три предратна становника Чемерна су успела да преживе овај покољ.

Срби који су прогнани из Чемерна данас живе далеко од свог завичаја, а у Чемерно долазе 10. јуна да би паљењем свијећа и полгањем вијенаца на гробове погинулих одали почаст жртвама.

За овај злочин постоји обимна документација, али злочинци и даље нису изведени пред лице правде. Тужилаштво Босне и Херцеговине годинама држи ове предмете у фиокама, а Хашко тужилаштво није хтјело да процесуира злочинце.

 

Случај "Фочанска Јабука", је ужасна прича о злочину, са геноцидним размерама који су 23. јула 1992. године извршили припадници Првог (сарајевског) корпуса муслиманске Армије БиХ, потпомогнути са Џихадистима - Алаховим добровољцима. Убијено је најмање 43 српска цивила и борца српске Територијалне одбране, односно мјештанина овог малог села између Фоче и Сарајева. Најмлађа жртва био је Ново Елез од 11 година, а најстарија Милка Ковач од 90 година старости.

Тужилаштво БиХ одбија да процесуира злочинце који су учествовали у овом покољу, тврдећи да "нема довољно доказа". Сваке године 23. јула у Фочу долазе мјештани Јабука на парастос и паљење свијећа за своје рођаке који су невини пострадали.

 

Јама скрила српске кости...
 

Случај "Јама Казани", је велико стратиште српских цивила у Сарајеву (општина Стари Град) на локацији Богушевац, где је  била линија разграничења између српских и муслиманских положаја. Ту су припадници 10. брдске бригаде муслиманске Армије Босне и Херцеговине, под комадном Мушана Топаловића Цаце (предратног криминалца), убијали и(ли) довозили убијене сарајевске Србе и немуслиманске цивиле, а потом бацали у ту јаму у периоду од јуна 1992. године до октобра 1993. године.

Са овим монструозним злочинима био је упознат цео цивилни и војно-полицијски врх муслиманских власти у Сарајеву, али дуго није нико реаговао. Тек 26. октобра 1993. покренута је акција "Требевић 2", када су злочинци са "Казана" похапшени. Хашки Трибунал никада није хтео да процесуира ове злочине у "Казанима".

Тужилаштво Босне и Херцеговине је само једну пресуду донело под квалификацијом "ратни злочин", све остале пресуде су са квалификацијом "убиство".

 

*  *  *

Ови горе споменути случајеви само врх леденог брега и говоре у прилог чињеници да су тужилаштва Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине , тзв. Републике Косово (њихов нерад споменућемо у наставку) постали сервиси управо оних који су умешани у ове злочине, па би тако било чудно да се донесу веће казне окривљенима, да их заиста држе у затвору, а не у "хотелу" или да се покрену истраге против оних који су умешани у овај удружени злочиначки подухват. Не би онда предмети за злочине над Србима стајали у фиокама њихових канцеларија, већ би се одавно покренуо точак истине и правде.

Имам утисак да неко чека да злочинци помру и да правда остане недоречена, јер онај ко нема пресуде за учињено злодело, као да није крив. Може бити слављен и као светац, то не би било први пут. Остаће такође нејасно у име кога су ти џелати све то чинили, ко им је давао налоге. Занимљиво је и то што Хашки трибунал пере руке од процесурања злочинцима иако на њихову адресу је стигло више него довољно доказа за покретање суђења појединим оптуженима за ратне злочине у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини и тзв. Републике Косово.

 

Овако је ситуација таква се ваља запитати "Да ли им судити или не", јер ако нпр. убиство деце млађе од 14 година бива кажњено са мање од 30 година затвора, то ће само бити подстрек другим крвницима да наставе тим путем, зар не?


 

(наставиће се)


 

Аутор: Томислав Б. Ковач
26.08.2014.

 

Наставци:

Судити или не судити (1)

Судити или не судити (3)



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани - Смолућа - Намјерна Сила

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 



Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 4168  пута
Број гласова: 15


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Ибри Меркезу двије године затвора за злочине над Србима у Горажду

Ухапшено 6 бивших припадника ткз. Армије БиХ због злочинa нa подручjу Бужимa и Крупе

Годишњица страдања војника у Тузланској колони

Годишњица страдања војника у Тузланској колони

Обиљежавање 23 године од злочина у Добровољачкој, у Сарајеву

25. годишњица од пада српских територија у Босанској Kрајини

Осам припадника муслиманске војске осуђени на 60 година за Хаџиће




Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Колинда као (ш)пијун англо-саксонске политике
Објављено: 3. septembar 2019.     Има 561 прегледа и 20 гласова.

Спортски резултати Салета Ђорђевића више нису битни
Објављено: 3. avgust 2019.     Има 1024 прегледа и 35 гласова.

Зашто им помажете? Да, баш ви! Зашто им помажете?!
Објављено: 15. maj 2016.     Има 1155 прегледа и 33 гласова.

Аутошовинизам: Прича из Вуковара
Објављено: 28. novembar 2019.     Има 1186 прегледа и 60 гласова.

Револуција и рат који су изменили свет: Сто година правих лажи
Објављено: 8. novembar 2017.     Има 1333 прегледа и 32 гласова.





















Skip Navigation Links