По опису из оптужнице, најтежа инкриминација се десила у фебруару 1993. у кампу “Алфа”, где су по Капетановом налогу мучена па убијена двојица заробљених хрватских војника

Жупанијско државно одвјетништво (тужилаштво) у Сплиту 8. јануара текуће године објавило је оптужницу против Драгана Васиљковића, званог Капетан Драган, због кривичних дела ратног злочина против ратних заробљеника и ратног злочина против цивилног становништва, који је пре шест месеци, након девет и по година проведених у екстрадиционом притвору у Аустралији, изручен у Хрватску.

Поступак против Капетана активно пратим од почетка његовог процесуирања, о чему сам писао у овом листу пре годину дана у истој рубрици (“Нема доказа против Капетана”, 9. јануар).

У том тексту сам утврдио да докази против Капетана, који су били прикупљени до тада, ни пред хрватским правосуђем нису довољни ни за оптужење, а камоли за осуђујућу пресуду. А то мислим и сада након што сам извршио увид у поменуту оптужницу и упоредио је са тадашњим стањем списа. Наиме, већ на први поглед се уочава да се оптужница разликује од истражног решења само по неким козметичким изменама и додацима.

Када би опис “мучења” заробљеника у затвору на книнској тврђави био истинит, тешко да би било који непристрани суд у њему могао пронаћи елементе кривичног дела ратног злочина. Наиме, најтеже описано мучење своди се на ударац ногом по носу једног заробљеника од чега му је потекла крв из носа. Ако би то била “мера” за ратни злочин, очекујем да ће по истом аршину бити процесуирани и сви управници и чувари хрватских затвора за време рата, где су мучења личила на доба најцрње инквизиције са честим смртним исходом.

Слично је и са инкриминисаним догађајем у Глини и око ње у јулу 1991. Опис дела није ништа друго до опис једне битке у којој се приказују активности једне, тада победничке стране, на којој се налазио Капетан у командној улози, и последица на другој, тада губитничкој страни, која је сада у улози и тужиоца и судије. Ако би то била “мера” за ратни злочин, очекујем да ће по истом аршину бити процесуирани команданти свих ратних акција ХВ на делове РСК, где су и разарања и пљачкања и убиства цивила била многоструко тежа и већа.

По опису из оптужнице, најтежа инкриминација се десила у фебруару 1993. у кампу “Алфа” у Брушкој поред Бенковца, где су по Капетановом налогу мучена па убијена двојица заробљених хрватских војника. Овакво дело би сваки суд на свету оквалификовао као ратни злочин против ратних заробљеника. Међутим, одговорно тврдим, као тадашњи председник Комисије Владе РСК за размене заробљеника, да у кампу “Алфа” у Брушкој није убијен ниједан хрватски војник.

Оптужбу за ово дело тужилаштво искључиво темељи на исказима сведока Пере Драгишића, првом који је дао још у августу 1998. када је проговорио о овом догађају у шибенском затвору, у који је доспео по прекршајној казни због илегалног уласка у Хрватску, и другом датом у мају прошле године пред надлежним тужилаштвом којом приликом је потврдио свој ранији исказ. Овај други пут је на саслушање у Шибеник дошао из Плавна поред Книна где чува овце једном Србину повратнику. У прошлогодишњем записнику о саслушању наводи се да је овај сведок рођен у Книну пре 58 година, да му се отац зове Милан, да је до рата радио као скретничар и да је живио у Ковачићу код Книна. “Веритас” је дознао да овај сведок потиче из засеока Торбички Ваган са тромеђе Лике, Далмације и Босне, у којем су живели искључиво Срби.

Дакле, Србин Перо тврди да је био кувар у кампу “Алфа” и да је видео и чуо када су 24. или 25. фебруара 1993. двојица Капетанових војника, Петричевић Зоран и Радишић Драган, обојица родом из Србије, једном кампањолом довезли двојицу хрватских војника којима је Капетан дозволио и да их муче, а потом и ликвидирају и мртве утоваре у исту кампањолу и одвезу “негде” ван кампа. Ти хрватски војници у оптужници немају име и до данас им се не зна место укопа. Без обзира на те непознанице, Хрвати их упорно и даље траже.

Квака је у томе што се “крунског” сведока Пере Драгишића нико од оних који су заиста били у кампу не сећа ни по имену ни по лику са фотографије. Нико се, укључујући и Капетана, не сећа ни оне двојице наводних убица. “Ревносни” сведок Перо тврди да су од домаћих у кампу били само он и његов рођак Драгишић Милорад, а сви остали да су били из Србије. Ову тврдњу ће демантовати сви који су иоле познавали прилике у кампу, јер су углавном у њему и били домаћи људи.

Нека овај мој текст буде и позив свима онима који било шта знају о поменутом догађају у кампу “Алфа”, укључујући и именоване учеснике, да се јаве “Веритасу” како би одбранили Капетана од ове очите подвале “његовог кувара” у режији хрватског правосуђа.

Тврдећи да прикупљени докази против Капетана нису довољни ни за оптужење, а камоли за осуђујућу пресуду, наравно да нисам тврдио да оптужница неће ни бити подигнута, као што ни сада не тврдим да осуђујућа пресуда неће бити донесена, бар у првом кругу суђења.