На изборној скупштини удружења српских цивилних жртава „Против заборава“, која је 23. децембра 2014. одржана на загребачком велесајму, за председницу овог удружења поново је изабрана Марица Шеатовић из Новске. У присутности тридесет и једног члана од четрдесет и пет колико их ово удружење има представљени су рад и активности у протеклих неколико година. Секретар удружења Бранко Јуришић поднео је наративни и финансијски извештај за овај период.

Измењен је и Статут према којем ово удружење сада има три потпредседника, а изабрани на те функције су Слободан Јаковљевић из Вуковара за источну Славонију, Љубица Мудринић из Вировитице за западну Славонију и Јованка Бабић из Мокрог Поља за Далмацију и Лику. За заменика председника изабран је Александар Трифкановић из Сиска.

Удружење „Против заборава“ је основано 23. новембра 2010. године и окупља српске цивилне жртве и њихове породице из целе Хрватске, од Вуковара, Новске, Вировитице, Сиска, до Книна и Доњег Лапца. Упркос великој борби чланова удружења пре свега за истину, а потом и за правду, чини се како су за четири године проблеми српских цивилних жртава и даље исти.
- Проблеми нису настали јуче, већ се гомилају ево 25 година. Првих година после рата није се о томе говорило нити се на томе радило. Када је 2000. године дошла нова власт онда је већина нас кренула у судске поступке које смо губили, али смо сазнавали пуно једни о другима. Иако сам свој суд изгубила, драго ми је да сам ту међу овим људима и ту сам да говорим за медије као и до сада, а говорићу само истину и ништа више. И даље позивам људе да се укључе у наш рад, да испричају своју причу, јер само ми који смо страдали можемо ипсричати истину. Свака друга истина из неке друге руке није права истина. Само наши чланови, па и други људи који нису чланови, али су исто пропатили, могу ту истину да преносе даље, каже реизабрана председница Марица Шеатовић чији супруг је као цивил убијен у Новској у јесен 1991. године.

 

ДРЖАВА НЕ ОХРАБРУЈЕ

Нерешена питања као што су нестали, убијени и заробљени цивили српске националности, непризнати статуси српским цивилним жртвама и њиховим породицама и непроцесуирање свих тих злочина представљају многе нагомилане проблеме па је сасвим јасно да држава и њене институције својим деловањем ни најмање не охрабрују ове жртве да и даље траже своја права. Многи од њих, међутим, ни упркос свему томе не одустају.
- Не оснажују нас ни институције, ни ДОРХ, ни судови, нико, али ми смо ти који требамо заједно са невладиним организацијама и нашим, али и свим другим саборским заступницима који имају интерес да нам помогну, да гурамо те ствари, да јавност стално подсећамо на наше проблеме и да не посустајемо у тој нашој борби. Морамо бити оптимисти и стално постављати питања, сматра Марица Шеатовић.

 

УСКОРО НОВИ ЗАКОН О ЦИВИЛНИМ ЖРТВАМА

 

Поред чланова на скупштини је био присутан и начелник Управе за заробљене и нестале при министарству бранитеља Иван Грујић који је на почетку поздравио окупљене, а удружењу се захвалио на досадашњој сарадњи на којима су заједно радили на питањима несталих без обзира на националну, верску или неку другу припадност. Од самог почетка рад српског удружења цивилних жртава прати и удружење „Документа“ - Центар за суочавање са прошлошћу која ради на изради пописа свих цивилних жртава рата и људских губитака, а чији активиста Еуген Јаковчић је такође био присутан на скупштини и обратио се члановима удружења.
- Ово удружење је веома важно и јако ми је драго што постојите. Годинама радимо на
свим проблемима са којима сте ви суочени независно од тога да ли злочини у којима су убијени ваши најмилији нису процесуирани или сте губили парнице. Подсетићу вас на оно што је актуелно, а најактуелније је доношење Закона о цивилним жртвама рата који би требао и вас уважити, јер сте до сада били диксриминисани. Иако чак и хрватске цивилне жртве имају мања права него војне жртве, јер се ради тек о сету социјалних права који се тешко остварују, ви чак ни то до сада нисте имали. Ми непрестано потенцирамо и вршимо притисак на министарство да до краја мандата заврши овај Закон. Од јануара крећемо и у кампању да то буде засебан и нови Закон, а не измена постојећег, рекао је Јаковчић.

 

ВУКОВАРСКА ПОДРУЖНИЦА НАЈБРОЈНИЈА

И док се о појединим злочинима, као што су они из Олује и Бљеска или из Осијека, Загреба и Сиска повремено и проговори у јавности или су неки процеси започели или завршени, и даље не постоји ни добра воља ни политичка клима да напокон почне да се говори о злочинима над Србима почињеним у Вуковару пре и за време тромесечне опсаде града. Управо је вуковарска подружница Удружења „Против заборава“ и најбројнија, а десетак чланова присуствовало је на изборној скупштини. Слободан Јаковљевић је на скупштини изнео предлоге које вуковарски огранак има, а један од њих односио се на то да се 28.6 прогласи за дан целокупног удружења са централним догађајем и полагањем венаца у Вуковару код вртића у Борову насељу и код веслачког клуба где Вуковарчани и иначе на овај дан полажу венце за убијене.

Јаковљевић је поручио да се не одустане од постављања спомен табли на ова два места након што је ову иницијативу претходно одбио бивши вуковарски градоначелник. Он је такође позвао и да се појачају активности на притисцима на одго-ворне да се ствари напокон помере са мртве тачке.
Разговарало се и о парничним трошковима које муче многе чланове удружења, као и о предметима који су са судова из Хага и Стразбура враћени на домаће правосуђе, а још се не покрећу. Чланови вуковарског огранка имали су и замерке на одлазак председнице Марице Шеатовић 18.11 у Колону сећања у Вуковар с обзиром на то да о томе нису били обавештени вуковарски чланови овог удружења који сматрају да би се такве одлуке у будућности требале доносити у договору са свим члановима удружења.

ЗА 23 ЦИВИЛА 10 ГОДИНА ЗАТВОРА

За новог заменика председника удружења изабран је двадесетпетогодишњи Александар Трифкановић из Сиска који је један од ретких млађих активних људи спремних да јавно говоре и промовишу истину. Александар је као двогодишње дете у ратном Сиску 1991. године у једном дану остао без оца, деде и стрица.
- У Осијеку се судило за убиство 23 особе, међу којима су и мој отац, његов брат и њихов отац, и то је за сада то што ми знамо, иако је сигурно да је у Сиску било и више жртава, али се пуно људи боји о томе да прича. Недавно је осуђен само Владимир Миланковић и то на десет година. До тада је двадесет година слободно шетао, чак је живео и близу нас. Они су тату, стрица и деду одвели из куће. Деду смо нашли у Сави, али тати и стрицу се губи сваки траг. Био сам тада дете, али сада се укључујем у рад удружења како бих помогао колико год могу, јер старији су доста пропатили и нису више способни ни да причају. Међу њима је и моја бака која је пронашла свог мужа, али два сина још увек није. Жалосно је то све, закључује Александар.
 

Никола Милојевић
Лист Извор бр. 108.
7.1.2015.