Смркло ми се пред очима... Читам у данашњим Вечерњим Новостима (штампано издање), како су деца основне школе "Лаза Костић" из Новог Београда боравила 5 дана у Хрватској. Посетили су главни град Загреб, а спустили су се до обала Јадранског мора, тачније Опатије и Ријеке.
Деца су тамо отишла у склопу новог пројекта који је презентовао и значајно помогао Александар Шапић, тренутни председник општине Нови Београд.
Тај пројекат је уствари осмишљен да се деца из региона (како то јадно и патетично звучи данас!) упознају са својим вршњацима, али и да упознају културе других (суседних) држава. Пошто су ученици из ОШ "Драган Лукић" отишли у Бања Луку, а ученици ОШ "Ратко Митровић" у Скопље.
Зашто ми се смркло?
Зато што ово није ништа друго, него мазање очију! Неко се (читај дипл. инг. менаџмента Шапић) прави превише паметан и мултикултуралан, да не кажем космополита, који за рад јефтиних политичких поена гради себи каријеру "новог Тадића". Није било тако давно, сећам се нереда у Крању 2003. године. Репрезентација (тадашње) Србије и Црне Горе је у финалу Европског првенства за ватерполисте играла меч са хрватском репрезентацијом.
Утакмица није остала занимљива по томе што је репрезентација СЦГ освојила злато и што је управо Алексанар Шапић постигао тај победоносни гол, већ по великој "култури и васпитању" хрватских навијача који су изненадили само домаћине. Хоћу да кажем да и Шапић има врло, врло слабо памћење. Намерно или не, то је већ нешто друго.
Елем да се ми вратимо на васпитање деце и екскурзију у Хрватску ове недеље. Колико сам схватио тим програмом није било у програм убачена посета нпр. Дудику. Верујем да чак ни родитељи те деце не знају ни где је тај Дудик, а камоли зашто је битно да га треба посетити. Нико их није научио, а требао је. Јер би тако деца сазнала да су управо на том месту за време НДХ, током две ратне године 1942-1943 стрељали око 500 наших сународника.
Могли су свратити и до предграђа Осијека, у Тењу где је за 1.5 годину у време НДХ било заточено око 3.000 логораша, највише Срба... Може чак и логор у Ђакову, где је убијено на хиљаде Срба, Јевреја и Рома, а око 10.000 логораша је боравило баш ту у центру Слаовније.
Да су наставили даље ауто-путем Е-70 могли су да сврате до највећег српског града под земљом: Јасеновца и Старе Градишке, где је за 4 ратне године убијено најмање 700.000 људи, опет највише Срба. Мало подаље ту је и некадашњи логор Цапраг на Банији. Ах, да на Банији би морали обићи и православну цркву у Глини, где је само једног врелог јулског дана 1941. убијено 1.764 православних Срба.
Даље би их пут одвео до Загреба, престолнице Хрватске. У самом Загребу такође има неколико значајних усташких сратишта: логор у Керестинцу, затим шума у Раковом потоку где су убијана искључиво српска деца за време НДХ... Логор Лепоглава, који је према послератном сведочењу Шиме Клаића, имао ужасе, мучења и убијања српских логораша изједначено са јасеновачким.
У Загребу не постоје само сратишта за Србе из времена НДХ. Било их је и релативно скоро. Загребачки Велесајам је добар пример за то. Иначе, мали број људи у Србији зна да управо у том Велесајму је 1991-1992 постојао један посебан простор који су оформили припадници специјалне јединице МУП-а Хрватске "Јесење Кише" које је основао и предводио Томислав Мерчеп. О томе је чак 2002. снимљен и један докуменрарни филм "Павиљон 22" у режији Ненада Пуховског.
Могли су нашу децу да одведу и до Сљемена, брда изнад Загреба, да им покажу где су то 7. децемвра 1991. ликвидиране Александра и Марија Зец, само зато што су Српкиње.
Видим да су се деца радовала одласку на море. Хм... море које би требало бити црвено, а не плаво. Јер и на Јадранском мору је пуштено пуно српске крви. Прво у време НДХ, јер се тамо на острву Пагу, налазио један концентрациони логор у коме су усташе заточиле око 16.000 логораша, највише Срба, а већина их није дочекала крај рата у животу.
После рата, на истом том мору оформљен је "црвени" логор на Голом Отоку, где су се нашли симпатизери Стаљина и СССР-а, опет највише Срба беше ту.
На путу до мора морали су проћи поред Кордуна и Лике. Ајме мајко, колико би се ту свећа могло запалити. На Кордуну, постоји једно мало српско село Пркос, крај Вргинмоста, у коме су усташе побиле више од 80% становника села у децембру, тачније око Никољдана 1941. године.
Постоји и мало село Катновац, под Петровом Гором у коме су усташе јануара 1942. године направиле стравичан геноцид, јер су живе људе, српске националности спаљивали у њиховим кућама, све од беба до стараца. У Лици јама са српским костима се броја не зна. Логор у Госпићу је направљен још априла 1941. године, Шаранова јама на Велебиту препуна српских костију...
Ако сврате до Северне Далмације, могу им показати и село Чавоглаве. Место које током лета постаје хрватска престолница, јер ту долази и око 200.000 домољуба, скоро читава државна свита да ужива у "глазби" Марка Перковића зв. Томпсон, правећи невиђене феште и усташки денрек какав је мало познат ван ових балканских простора.
Ове горе споменуте ствари данашњој српској деци неће причати. Неће, јер требамо поново да се љубимо и грлимо са "браћом". Треба опет правити неке нове "Југославије", у којима ће бити прилике за понављање лекција, истих оних које ми никако да научимо.
Томислав Б. Ковач
25.10.2014.