“Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“(Јн. 15, 13).

        Прочитах наведени цитат из Јеванђеља, па ме обузе туга јер се сетих мога брата у Христу Ђорђа, са којим кретох у бој за Православну веру и Србство.

Тога дана 1991.године, сећам се као да је јуче било, похитасмо  да што пре стигнемо у Шабац, где нас је чекао аутобус који је добровољце Србске гарде возио за Србску крајину, на позив мајке Србије да је од зла бранимо. У нама се мешају осећања жалости и радости, јер остављамо своје домове и своје вољене, а опет идемо тамо где нас жељно чекају да их од усташког ножа одбранимо. Ђорђе не може да прикрије своје узбуђење, прорадила крв предака из Лике, јер се враћа тамо одакле потиче. Његов предак по имену Ђорђе је у 19 веку живео у околини Госпића, одакле је побегао са још једним пријатељем, да би избегао да ратује за Аустоугарску по благослову Ватикана. Сплавом пловећи реком Савом, дошао је до села Мрђеновац код Шапца, где се после тога оженио и засновао своју породицу. После више од 100 година родио се Ђорђе Ђурић, који није ни слутио да ће се вратити тамо одакле је његов предак побегао.

У ЦРКВУ ПО БЛАГОСЛОВ

           Непосрдено пред полазак, одлазимо у  храм посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу и послије молитве, сви смо добили књижицу “Сан Мајке Божије“, коју смо са радошћу примили и са надом да ће нас Богородица чувати и сачувати. На одредиште, једно србско село код Госпића стигосмо пред зору. Чују се експлозије, пушкарања, светлећи меци парају небо, напољу хладно, али хладно и око срца од непозатог. Нико не говори ништа, само се чује дисање и по која псовка на рачун србождера усташа. Када је свануло, поделише нам оружје и тада страх престаде, а оста само трема од ишчекивања прве борбе. За време НДХ 1941.године на овом терену је постојао комплекс логора и то Госпић, Јадовно и Паг у којима је на до тада невиђени зверски начин убијено више десетина хиљада Срба (жена, деце, стараца и мушкараца). После 50 година по благослову папе усташе су кренуле да понове исти злочин. Због тога смо полетели у рат са намером, не само да заштитимо Србску нејач од усташког ножа, него да усташе из Госпића отерамо. То би се и догодило, да не би издаје од стране команде тадашње ЈНА, која тајни споразум са усташама направи. Усред битке, команда ЈНА без обавештења повуче војску са свом ратном техником и наоружањем, а народ остави на немилост усташама. У том општем расулу, гардисти само са личним наоружањем и око стотинак Срба мештана, на брзину организоваше одбрану и супроставише се усташама који су кренули са тенковима и подршком артиљерије.

Богдан Мијушковић, 1991. у Лици

          Тога дана ујутру, мене је на положају “Србско гробље“, заменио Ђорђе. Када сам се вратио у логор, на земљи налазим књижицу “Сан Мајке Божије“ и пошто сам се уверио да сви присутни гардисти из Шапца имају је, схватио сам да је испала Ђорђу. Панично крећем да трчим колико ме ноге носе према гробљу, не штедећи ни мало себе да што пре стигнем. У том трку и пређених неколико стотина метара путем и пољаном, почиње општи напад усташа и стиже команда да се вратим. Ускачем у камион, који нас води  на положај, а у мени осећај немира што нисам дао Ђорђу књижицу. 

ГОРЕЛИ И НЕБО И ЗЕМЉА

         Положај звани “Србско гробље“, на којем се налази Ђорђе, био је први на удару усташа. И ако је положај био неодржив због бројности усташа и технике са којом су ударили, при чему је и земља и небо горело од ватре, они нису хтели да се повуку јер су били свесни да ако усташе уђу дубље у нашу територију, да ће остали гардисти упасти у замку. У том општем метежу када су се гардисти и мештани измешали са усташама, нашег Ђорђа убише усташе, пресекоше га митраљеским мецима. Крај тог крвавог дана, није дочекало неколико гардиста и мештана који су храбро погинули дајућу животе за пријатеље своје.

Једини гардиста из Шапца који је погинуо тада, био је Ђорђе. Сутрадан смо покушали да извучемо Ђорђево тело, али без успеха јер су усташе направили бункер на раскршћу код гробља. Након два дана извршавајући папину заповест, да треба уништити доказе о постојању Срба на овим просторима, усташе су багерима поравнали вишевековно Србско гробље, а са њим и остатке Ђорђа и осталих храбрих Срба који са њим погибоше. Тако је мој брат Ђорђе Србски јунак, вратио се у земљу својих предака и остао заувек да тамо почива, а својом крвљу је запечатио да је то Србска земља која вапије за осветом и слободом.

КО ЋЕ ДАНАС ДА НАС БРАНИ

          У том сећању на јунака Ђорђа, који није жалио да живот да за народ и пријатеље своје, трже ме галама са улице. Оставих Свето писмо, које сам у рукама држао, и погледах кроз прозор да видим ко ме прекину у мојим сећањима. Неколико обесних младића видно пијаних, старости као кад смо Ђорђе и ја у рат полазили, покушавали су да певају, а у ствари су неразговетно викали. Ипак сам успео да препознам сатанистичке стихове који све говоре о духу данашње младости: “Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, а сутра увела ружа…“!

Одједном сам осетио велику тугу, а затим и бол у срцу и ранама, које сам задобио борећи се против вековних непријатеља Србског рода, римокатолика и муслимана. Лица обливеног сузама, сломљен тугом и болом, размишљам о данашњој младости чије су душе затроване духом палог света, чији је једини циљ да себи угоди, не марећи за осећаје ближњих. Да су тако размишљали Србски јунаци као што је био Ђорђе, данас не би било ни Срба ни Србије.

Погледах у икону Мајке Божије, а мир у души ми се поврати и тада схватих. И онда када смо Ђорђе и ја улазили у полупразан аутобус са само 18 добровољаца и тада је већина наших вршњака по кафанама певала ону сатанистичку песму, а само мали број одважних, храбрих, пожртвованих Срба, соја Милошева и Лазарева је кренула у рат за Србију и Србство.

Тако је и данас, мало је Југовића и Обилића, али ипак довољно, да када дође време, да се Србија осоли и достојна својих Светих предака постане. Ђорђе и остали див јунаци који животе своје дадоше за Крст Часни и слободу златну, су савест Србска што на небу сија и показују како једино можемо као народ остати и опстати.

Богдан Мијушковић
СрбиНаОкуп.инфо