Генерал Жданов

Предање каже (писане трагове ове врсте комунисти нису остављали) да је Јосип Броз звао Стаљина молећи га да допусти улазак партизана на челу ослободилаца у Београд, октобра 1944. године, скупа са јединицама Црвене армије. Стаљин се, каже ова прича, сложио, рекавши Титу да се јави Владимиру Ивановичу Жданову, гардијском генерал-лајтнанту тенковских јединица Црвене армије, хероју Стаљинграда, који је пре уласка у Србију, ослободио Бугарску и Мађарску од Немаца, а тих дана своју армију већ распоредио на рубним деловима главног града сломљене Краљевине Југославије.

 

Тако је Пеко Дапчевић на белом коњу ујахао у Београд. На Теразијама се задржао тек да га виде и сликају, а потом у галопу одјурио на Дедиње, где је заузео једну од три најбоље виле на том чувеном београдском брду и уселио се у њу. Деценијама се једна улица у центру Београда, како и доликује, звала по генералу Жданову. Онда су Жданова из центра града одгурали у Пиносаву, ако знате где је то.

 

Пре неки дан, одлуком Скупштине града Београда, Пеко Дапчевић је добио свој булевар у центру главног града Србије. Чиме је Дапчевић задужио Србију, Београд, грађане Србије? Ослободио их од Немаца? Не, без Руса партизани о томе нису ни сањали. Или, какво је то добро Србима дао Коча Поповић? И његово име је на истој седници Скупштине Београда окачено на зидове зграда једне од улица у центру града. Та се звала Загребачка. Немојте се оптерећивати питањем како је све то могуће, кад и сами знате да је у Србији све могуће.

 

Београд данас, и на овај начин, слави и одаје признање онима који су 1944/45. године у том граду побили више од 30.000 Срба, углавном из тзв. средњег слоја; донели закон о забрани повратка неколико стотина хиљада протераних Срба и Црногораца на Косово; који су Србији прикачили две аутономне покрајине (Косово и Војводина) а Хрватској, на пример, ниједну, мада је било историјског и сваког другог оправдања за три (Далмација, Истра, Крајина); који су 1974. године донели Устав скројен за растакање Југославије на шест држава. Ради ли се ово из незнања или су још на снази закључци Четвртог конгреса КПЈ, одржаног у Дрездену, 1928. године? Тада је донет план рушења Југославије, и све што се касније догађало, до данашњег дана, одвија се по том плану.

 

У Београду не постоји улица Моме Капора (нико Београд ни приближно није описао и нацртао као он), ниједан пролаз у главном граду не носи име патријарха Рајачића, ни великог песника, Београђанина, Симе Пандуровића (многи га стављају испред Дучића, прочитајте његову песму „Јулско вече“), а Стеван Мокрањац је добио некакав сокак у Врчину.

 

Има ли од два милиона Београђана иједног који не зна песму „Београде“ („Он има чудесну моћ да светлом испуни ноћ...“), иза које као аутор и извођач стоји Душко Јакшић. Како смо се одужили том човеку? Више су, ако ћемо мак на конац, Београду дали Тин Ујевић и Антун Густав Матош, него Пеко Дапчевић и Коча Поповић. Али, они, ко им је крив, нису били чланови ЦК СКЈ, нити су седлали беле коње. 

 

 

Аутор: Ратко Дмитровић

Извор: Новости
19.9.2014.