Други свјетски рат је један од најтежих периода за не само за наш народ, већ и цивилизацију уопште. Мада, ми Срби смо у том периоду од 1941. до 1945. године имали скоро два милиона жртава што нас сврстава међу најстадалније народе. Трагедија тог времена је била и братоубилачки рат, наручито у Поморављу и Подрињу.
Нажалост, све наше жртве никада нису пребројане јер режиму Ј. Б. Тита то није никако одговарало пошто су хтјели да сакрију доказе о геноциду који је учињен над Србима од стране: Њемаца, Бугара, Албанаца, Хрвата, муслимана, Мађара, Италијана... а исто тако и у претходном Првом свјетском рату.
На часовима историје у школама за вријеме социјалистичке Југославије многа стратишта нису никада споменута, а још мање број жртава, као и националност злочинаца и жртава поготову на културно-историјским споменицима. Тек када је СФРЈ разбијена и нестала у крвавом грађанском рату деведесетих година 20. вијека почело се више писати и јавно говорити о ужасима који су се десили у:
Пребиловцима изнад Чапљине, Корићкој јами код Билеће, Дракулићу крај Бањалуке, Стари Брод код Вишеграда, Садиловац на Кордуну, Глинска црква на Банији, Драксенић и Међеђа код Козарске Дубице, село Велика на Чакору, Драгинац код Лознице, Бојник код Лесковца, Блажево и Бозољин на Копаонику, Крагујевачки и Краљевачки масакр...
Затим њемачки логори у окупираној Србији: Бањица и Сајмиште у Београду, Бараке на Сави у Шабцу, Црвени крст у Нишу. Хрватско-усташки режим је имао на стотине логора. Свакако су најпознатији Јасеновац као и систем конц. логора: Јадовно-Госпић-Паг... али то су само двије карике геноцидног ланца за истребљење Срба, Јевреја и Рома у НДХ.
Прећутани су специјални дјечији логори у Сиску и Јастребарском... и многи други концентрациони логори. Скриван је и податак да је око 1300 римокатоличких свећеника учествовало, помагало и подстрекивало злодјела над Србима, док су муслимани такође били "хрватско цвијеће" тј. саученици србоцида.
Југославенски комунисти су градили лажно братство и јединство 45 година у које су само наивни Срби вјеровали, а поред спорта и естраде ту је свакако и кинематографија доприносила са својим партизанским играним филмовима, гдје су носиоци тог заједништва били глумци попут: Велимира Бате Живојиновића, Бориса Дворника, Љубише Самарџића, Милене Дравић, Војислава Брајовића, Драгана Николића, Славка Штимца и др.
Тешко је да ико од старијих генерација не памти филмове и серије као што су: "Валтер брани Сарајево", "Битка на Неретви", "Партизанска ескадрила", "Отписани", "Орлови рано лете", "Николетина Бурсаћ", "Не окрећи се сине", "Игмански марш", "Последњи чин" итд.
Иако сад знамо да је у тим умјетничким остварењима било много тога нетачног, да не кажем лажног гдје су се историјске чињенице намјерно заобиђене, а неке неистине додаване са циљем идеолошке индокринације нових генерација дјеце и омладине која су расла на том јужнославенском простору, ипак су они гледани и (не)свјесно упијали све што су они приказивали.
Берчек, Вујсић, Николић и Брајовић
О хрватско-усташком концентрационом логору Јасеновац до скоро није био снимљен ниједан једнини ИГРАНИ ФИЛМ... неколико документарних филмова јесте снимљено, написано десетине књига, већином послије 1991. године.
Играни филм "Дара из Јасеновца" је завршен са снимањем прошле године, гдје сценарио потписује Наташа Дракулић, а режије се прихватио Предраг Гага Антонијевић, док су своје роле у филму добили: Наташа Нинковић, Јово Максић, Вук Костић, Марко Јанкетић, Игор Ђорђевић, Николина Јелисавац... а главна улога је повјерена дјевојчици Биљани Чекић из Козарске Дубице. Наравно, било је ту још мноштво дјеце из поткозарског краја.
Пошто је овај филм испао из званичне конкуренције за додјелу Оскара у САД усљед злурадих чланака у ЛА Тајмсу, РТС који је откупио права за тај филм и одлучује да га прикаже у суботу 20. фебруара 2021. у ударном термину од 20 сати. Оно што је мени било занимљиво јесте што је у истом термину приказиван у БиХ преко РТРС, а у Црној Гори преко Тв Прва.
Друштвене мреже су се буквално усијале међу Србљем, покренута је Дароманија. Дијелили су се плакати са најавом и тешко да је било особе која није добила вољу да тада сједне испред малог екрана и погледа филм.
Већина гледалаца је итекако задовољна да не кажем презадовољна, међу којима сам и ја. Ево и зашто.
Филм је сниман из угла једног дијетета како сама Наташа Дракулић каже, није се бавио свим ужасима, нити свих 57 начина мучења који су се заиста дешавали у пет одјела колико је тај јасеновачки логор имао током рата. Нити је циљ овог играног филма био доказивање генезе злочина односно геноцида над нашим прецима. Тиме се баве документарни филмови, који за саговорнике имају историчаре у првом реду, а онда и антропологе, социологе и др.
Да би дошла до валидних информација за сценарио Дракулићка је провела дане и недјеље у музејима, спомен подручјима, удружењима логораша разговарајући са преживјелима, али и кустосима.
Оно што се мени допало у филму јесте неколико ствари.
Прво, то што филм носи са собом ту истину о убијању "неподобних народа" у НДХ. Хрвати и мушкарци и жене, наоружани наравно обучени су у црне униформе са латиничним словом "U" на капама буквално показују бестијалност и монструозног иживљавања над обичним цивилима који су ту доведени са Козаре, Кордуна, Баније, Сарајева, јужних дијелова Босанске Крајине, Херцеговине, Западне Славоније...
Приказани су ликови злогласних управника логора: Вјекослава Макса Лубурића, Фра Мирослава Мајсторовића и Динка Шакића, као и њихове болесне работе гдје су се њемачки (нацистички) официри згражавали (у филму и повраћали од муке) на начин како су клали невине Србе. Овај дио је одлично одрађен са оним "србијанским колом" и столицама... тачније, приказана је хладнокрвност убица, али на начин прилагођен већини гледалаца да ипак може да то погледа. Примјера ради у Зарићкином филму "Коридор 92" детаљ силовања Србкиња у логорима Дервенте је превише болан тј. није за сваког гледаоца.
Друго, Антонијевић и Дракулићка нису у филму наглашавали некакво југославенство, нити су користили неке замаскиране термине типа: усташе. Не, него су лијепо нагласили Хрвати, јер усташтво је идеологија, а Хрвати су народ који се током Другог свјетског рата већински приклонио поглавнику Анти Павелићу и кардиналу Алојзију Степинцу. Они су били водећи дуо клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске која је створена под благословом Ватикана.
Треће, филм приказује једну изузетно јаку солидарност која је истински постојала међу тадашњим Србима логорашима, па чак и да се погине за непознатог или једва познатог сународника. Типа када логораш Младен (глуми га Јово Максић) схвата да ће Дарин отац да побјегне из логора, гдје иначе копа јаме за убијене Србе, јер је чуо да му је двоје дјеце остало живо, а сам је сахранио жену и сина. Младен трчи на другу страну, да би одвукао пажњу стражарима који пуцају на њега и убијају га... док Дарин отац (Златан Видовић га глуми) трчи према Сави и успјева да измакне кишу метака.
Исто тако и жена која је била заточеница логора, а више пута је помогла колико је могла, пред крај филма видјевиши да Дара трчи ка аутобусу у којем је њен мали брат, буквално подиже руку Наде Шакић, Хрватице усташице (Алиса Радаковић је одлично глуми) која је нациљала пиштољем Дару и спријечава њено убиство, а онда је Шакићка убија. Наташа Нинковић у улози Радојке иако дјелује да је бездушна, она ипак помаже логорашима и на крају пушта Дариног брата у аутобус, а оставља своју кћерку у логору.
Четврто, аутори су се у филму додакли монструозне улоге часних сестара Римокатоличке цркве коју је Татјана Кецман одлично одиграла дочаравајући такав профил лицемјерних ликова, примјера ради док Анте Врбан (игра га Игор Ђорђевић) у комори пуној дјеце која плачу баца гасну бомбу са циљем да их побије. Умјесто да часна сестра спријечи те умоболне ликове у таквим морбидностима, она се само прекстила и окренула главу. Иначе часне сестре су у логорима НДХ служиле за "образовање" дјеце и стварање нове генерације бојовника за хрватску државу. Све је то истина од првог до задњег минута у филму.
Пето, као ријетко када у домаћој кинематографији приказан је моменат Православља као истина и духовна снага Србима да издрже највеће трагедије које им се дешавају. Дарин отац Миле у филму доживљава да му пола породице буде убијено, али ипак зарад сазнања да му је двоје мале дјеце живо одлучује да се бори од избављења из пакла у који је доведен само зато што је Србин. И приликом копања јама и приликом бјекства он носи дрвени православни крстић кога љуби на крају када је препливао набујалу Саву и спасио се.
Шесто, у филму су се дотакли улоге Дијане Будисављевић, хуманитарке која је успјевала да спашава хиљаде дјеце из тог Јасеновачког, али и других концентрационих логора. То мислим да није лоше што су се аутори одважили, јер је њена улога недефинисана до краја. Највише су томе кумовали удбашки агенти који су заплијенили њене рукописе. Наводно да је она дјецу водила у хрватске породице, гдје су они постајали хрватске усташе... слажем се, али и у логорима су они индокринирани у идеологији Усташког покрета односно чувара нове хрватске државе.
Седмо, можда и најважније, а то је брига за ближње. Како је приказано да малена Дара Илић брине за свог малог брата који једва да има двије године. Неће да га остави самог, неће да га пусти у болницу гдје су јој рекли да никако не иде. Неће да га пусти да иде сам у хранитељску породицу. Она чак и на крају филма моли Дијану Будисављевић (одлично је одиграла Сања Моравчић) да их стави заједно, да се не раздвајају. Или пак како Дарина мајка Нада (Ања Илић-Станић је глуми) не да свога сина, чак и гине за њега.
За почетак ово је више него довољно и то је нешто што је испунило моја очекивања од филма. Филм као што је овај чекао сам деценијама, да не кажем цијели живот, јер и сам спадам у групу оног западног србског корпуса коме су преци страдавали од фашистичког режима НДХ, што у логорима, што у кућама и збјеговима, што у цркви.
Знам и то да постоји неколицина Срба који нису задовољни са овим филмом, али авај... "Ко је свијету угодио тај се није родио". Свако ко мисли да може боље нека изволи сам да снима и прави филмове на ову тему. Данас бар има техника која није чак ни толико недоступна, па братијо гвожђе се кује док је вруће.
На мене лично овај филм је оставио велику емоцију, јер знам шта значи рат, шта значи невоља, већина нас то зна.
Међутим, поједини ликови на друштвеним мрежама трескају како је филм лош, а уствари показују да немају емоцију, пошто им је технологија новог доба то убила. Они су навикли да гледају кратке видео клипове од минут до минут и по и да се ваљају од смијеха, и њима доста. Овај филм треба гледати два сата, а то је превише за њихов живот. Искрено, јадно да јадније не може бити.
Да закључим, РТС је објавио да је "Дару из Јасеновца" гледало око 2.650.000 гледалаца у Републици Србији, што је по мени баш велики успјех. Ако се додају гледаоци из Црне Горе и Босне и Херцеговине, онда сам сигран да број гледалац иде близу 3.5 милиона, што свакако није мала ствар.
Буде ли само два процента од тог гледалишта посјети у наредних 18 мјесеци меморијални комплекс Јасеновац и Спомен подручје Доња Градина, гдје ће нам бити крај?
За неупућене, то се налази у оппштини Новска: западно од Београда 300 км, односно 280 км од Новог Сада... сјеверо-западно 70 км од Бањалуке, 270 км од Сарајева и 500 км од Подгорице. Сваки Србин не само да треба да дође на то мјесто, већ и да доведе своје потомке.
Сестринство манастира Јасеновац ће сваког ходочасника, путника намјерника дочекати са љубављу и бејседом која ће вам годинама одзвањати у глави. Тиме ћемо стварати културу памћења и доћи до колективног оздрављења нације.
Написао: Чуле
21.02.2021.