Послије хапшења о погибије групе људи са Дамјаном Комљеном на челу, усташке власти упорно су и даље пропагирале да се ником неће ништа догодити, да не треба напуштати кућу и имовину.

С' друге стране у исто вријеме увјеравали су хрватско и муслиманско становништво да је дошло вријеме да Србе треба уништити и иселити у Србију, а њихову имовину међусобно подјелити. У Калатима су се међутим шириле вијести да се српске породице бацају у пећине и ријеку Уну. Стизале су и поруке да се људи склањају у шуме, да бјеже од кућа.

Било је нажалост оних који су повјеровали усташкој пропаганди да се поштеним грађанима не смије ништа догодити. Наивни су повјеровали усташама. Одазивали се њиховом позиву, а неки успут још понијели мито (пшеницу, јагњад и др.) у Кулен Вакуф: Петар Пилиповић, Божо Рајич, Јовица Грбић и Душан Пилиповић. Сви су они изузев Душана Пилиповића стрпани у затвор и послије краћег времена стријељани. Душан Пилиповић је на путу до Кулен Вакуфа сазнао да све људе затварају који доносе поклоне, те је одлучио да се врати кући.

У школско двориште у школи у Кулен Вакуфу  („сабиралиште“) су прикупљени затвореници из околних српских села. Усташе су 23. јуна 1941. године издвојили 44 Срба затвореника, везали жицом по двојицу у парове, међусобно ужетом и спровели их до Островице и стрељали код Шерифове пећине на домак Калати.

Вјероватно су у овој групи биле Ђука Грбић и Ђука Кнежевић које су својим донијеле храну у затвор, а никад се више нису вратиле. Приликом одвођења ове групе на стратиште, позвали су цивиле (муслимане и Хрвате) који су их путем пљували и ударали штаповима, присуствовали стрељању и од мртвих људи покупили све оно што им се свидјело.

Из Калати у овој групи стрељани су: Којо Кнежевић, Божо Рајич, Пепа Пилиповић и Јовица Грбић. Стрељање  су случајно преживјели ова тројица из других села: Симо Зељковић, Миле Жарак и Станко Будимир. Несретног Станка Будимира поново су усташе ухватиле и убиле коцем на гробљу у Калатима.

Осим ове групе усташе су пред кућама и у присуству породица стрељале: Јошкана Пилиповића, Јандрију Пилиповића, Пају Пилиповића, Јову Матијевића и Душана Матијевића. Њихове породице одведене су у затвор у Кулен Вакуф. Од затвореника ријетко је ко остао жив да би могао аутентично приказати какво је било стање у логору.

Симо Зељковић који је преживио стрељање, каже да је школа у Кулен Вакуфу била претворена у стравичан логор и мучилиште невиних људи, жена и дјеце. Најтеже  је од свега било гледати како зликовци муче и одводе на губилиште малу дјецу. Подивљале  усташке власти из Кулен Вакуфа одлучиле су да из Калати 16. јула 1941. позову извјестан број породица које треба да „селе“ у Србију. Том приликом су усташе одвеле у затвор Луку Матијевића са 10 чланова породице, Стану Пилиповић са 8 чланова и Луку Пилиповића са 17 чланова породице.

Сљедећег дана усташа Марко Павичић је наредио своме сусједу Србину Илији Инђићу да се и он са породицом спреми  за сеобу. Инђић се обратио свом сусједу Павичићу да му каже куда иде и колико треба да понесе хране за четворо нејаке дјеце. Овај му је одговорио да вјероватно иде у Србију и да понесе хране за 2-3 дана.

Послије затварања ових породица и новог наређења да се и друге породице припреме за сеобу, у селу је дошло још до веће узнемирености и страха. У исто вријеме усташке патроле појачале су контролу над кретањем становништва. Усташе су повукле лукав тактички потез: пуштене су из затвора све породице из Калати са циљем да се постигне смиривање народа и поврати повјерење у њихову власт. Кратко вријеме иза тога усташка власт је одлучила да са подручја Калати потпуно ликвидира сав српски живаљ, да би се тако од Срба очистио простор између Кулен Вакуфа, Боричевца и Мишљеновца.

Усташки повјереник Никола Шикић саопштио је да се у Кулен Вакуф упути десетак породица из Калати и да понесу пшеницу и јагњад  на име обавезног пореза. Нико се није одазвао овом позиву. Од 26. јула 1941. усташке патроле још више  су појачале контролу и трагање за појединим људима.

Становништво је у страху напуштало имовину и остављало стоку да се слободно креће по непокошеном житу и ливадама. Усташе су потпуно блокирале село постављањем патрола на свим важним излазним правцима. У очекивању појачања својих снага из Боричевца и Кулен Вакуфа, хватали су жене и дјецу који су се сакривали око својих кућа.

Покушај становника да се извуку из обруча били су узалудни. У усташком окружењу нису знали да се и народ из околних села налази у збјеговима. Селом је завладао страх од потпуног уништења. Долазак 60 наоружаних усташа још више су појачали створену психозу. Сљедећег  дана 27. јула 1941. пронашли су и убили Душана Пилиповића, Славка Новаковића,а ранили и на конопцу убили Владу Рајича, убили Петра Рајича и Јови Матијевићу пресјекли пола гркљана, заклали Ђуђу Матијевића, убили Јову Матијевића и сина Душана, похватали попродице Пилиповић и побили.

За вријеме масакра и клања породице Поткоњак из Островице само је успио да се спаси испод усташког ножа Петар Поткоњак, побјегавши из куће кроз прозор. Скривао се „од ока и метка“ тумарајући у безнађу двадесетак дана у оближњој шуми.

Случајно је на њега наишла устаничка патрола (Перо Пилиповић и Михаило Грбић из Цвјетнића) . У муклој шумској тишини чули су пуцкетање гранчица и сувог лишћа, али не и пјесму птица. То је за ратнике био знак  да у шуми има неко жив. И заиста на патролу је наишао Петар – Перо Поткоњак потпуно физички и психички исцрпљен. Кад се мало опоравио прикључио се устаницима и остао у устаничким јединицама све до 1944. године. Тада је погинуо и посљедњи члан његове породице.

Усташе су 28. јула 1941. поново стегле још више обруч око села. У стрељачком строју скупило се око 50 чланова породице Инђић, убиле Илију и Стеву Инђића. Друга патрола усташа убила је Драгана Јокића, Петра Бјелића, Марка Бјелића. Иста судбина задесила је и 40-годишњег полуслујепог Јову Медића и 70-годишњег инвалида Илију Бјелића. Иако је ова акција брижљиво  припремана са циљем да се ликвидира све српско становништво, једном броју породица је успјело да се извуче из обруча.

За појединим члановима породице Бјелић и Комљен настављена је потјера кроз жита и шуму. Усташе су наишле на породице Грбић и стрељали Милу, Марију, Јању, Ђују, Јоку, Николу, Душана, Милеву, Петра и Ђуру Грбића. Из окружења се се по ноћи извукли: Милан Комљен, Пепа Комљен, Ратко Комљен и Ђуро Бјелић. Они су се прикључили устаницима у околини Мартин Брода.

Једне ноћи  из ове групе првих устаника издвојили су се из логора двојица Комљена, отишли су у своје село да избаве још неког од чланова породице. На њихово запрепаштење нашли су убијене: Мику Комљен, Вида Комљена, Мику  Б. Комљен и Милицу Комљен. Успјели су да њихове лешеве да скупе на једно мјесто и ограде камењем да их животиње не би развлачиле.

Преостали становници одлучили су да бјеже из овог усташког пакла у села на десној обали Уне. Група око 20 избјеглица из породица Пилиповић, Кончар, Ковачевић, Новаковић и Матијевић успјели су да пређу Уну и преко Рајноваца потраже склониште у Великим Стјењанима.

Међутим, дјецу и омладину из ових породица које су пошле да пређу Уну дочекале су усташе и случајно се спасили да их не стрпају у затвор у Кулен Вакуф. У селу је за преосталим житељима трагао ловачком пушком усташа Блаж Бабић као за дивљим звјерима. Усташама је пошло за руком да ухвате Обрада Комљена, Петра Комљена, Стеву Комљена, Љубу Рајича, Ђуру и Милу Новаковића (Русове) . Сви су стрељани заједно са дјецом испод петнаест година.

Преостало српско становништво које се још скривало у селу било је изоловано, без веза са члановима своје породице и сусједним селима. Из ојачаног усташког гарнизона у Кулен Вакуфу  кренуло је 1. августа 1941.  према Калатима око 100 усташких кољача. Тога дана претражили су сваку кућу, сваки грм и шумарак, клали и убијали одојчад у кољевци.

Убили су:

• Спасу Новаковића у кући Маре Инђић пред њеним очима заклали два њена сина од 4 и 6 година, најмлађег у колијевци набили на бајонет и бацили у двориште...
   
• У кући Лаке Инђића убили су његову жену Ђуку и дјецу Милку, Смиљу, Сају, Марка, Славка, Дану и Анђу – све их унаказили тако да се приликом сахране нису могли препознати.
   
• Стрељачки строј наишао  је и на 10 чланова породице у кући Илије Инђића. На рукама мајке Милке наболи су на бајонет у дјете од 7 мјесеци,задавили рукама кћерку од 11 година и напокон убили и родитеље. Том приликом иста група усташа убила је Јову Инђића, Милку, Даницу и Даку. Стрељање је преживјело двоје чланова породице: Смиља (8) и Душан (6) година, али су остали инвалиди цјелог живота.

Друга група усташа напала је кућу Станка и Николе Инђића у којој су затекли 9 чланова њихове породице. Затворили су улазна врата од дворишта и камама, бајонетама и косама ударали по тјелима унесрећене чељади, док су дјеци тргали ножице. Са доживотним посљедицама ову трагедију су преживјели: Јеја, Ђуја Инђић. Убијени су: Инђић Анђа, Љуба, Стоја, Стево, Сока, Илија, Боја и Сава.

Трећа група усташа коју је предводио Иван Ивезић напала је кућу Перише Новаковића. У кући су заклали мајки Милку и кћерке : Марију (9) и Љубу (12) година. Иста група усташа убила је двоје малољетне дјеце Које Кнежевића: Милана (4) и Драгицу (6) , чије су родитеље усташе раније стрељале у Кулен Вакуфу.

Посебна група усташа напала је 4 куће у засеоку Новаковићи. И ту су починили безпримјерно злочиначко дјело: заклали Тривунову кћерку Мару, супругу Миле Родића из Бушевића која је однијела храну свекру, одсјекли јој главу и бацили у двориште. Дјете Лазе Новаковића набили су на бајонет, па га избацили из куће, а затим побили осталу његову дјецу: Дуду, Саву и Раду.

У истом дворишту убили су: Родић Марицу и Новаковић Нику, Савку и Смиљу. Послије извршења овог злочина иста група напала је кућу Милана Петровића и Петра Матијевића те заклали кћерку Милана Пилиповића, Мару (13) , а и сина Марка (7) оставили избодена у крви. Такође у кући Петра Матијевића заклали су сина Станка и дјете у кољевци.

Увече приликом сахране ових жртава установило се да је седмогодишњи син Милана Пилиповића давао знаке живота. Задобио је неколико рана које је срећом преболио.

Устаничке снаге из Лике заузеле су 2. августа 1941. Боричевац и неколико околних села. Тада је дошло и до дјелимичног ослобођења и Калата. Један број породица налазио се у збјегу око куће Маре Бјелић и Јована Тинтора на домаку Уне, на простору који је био под контролом усташа.

У збјегу су биле породице: Боже Рајича, Ђукана Медића, Николе Тинтора, Миле Ковачевића, Стане Љиљак (из Бушевића) и неки чланови породица Пилиповић, Грбић и Матијевић.

Усташе су, предпостављало се знале су за ове породице али их нису могле стрпати у затвор у Кулен Вакуф пошто је био претрпан.Међутим породице Маре Бјелић и Јована Тинтора нису послушале савјет Стане Ковачевић да са осталим избјеглицама пређу преко Уне, него су се упутиле у Кулен Вакуф и тамо настрадале.

Већа група усташа и цивила из Кулен Вакуфа пошла је 3. августа 1941. са намјером да заробе и дотуку преживјеле становнике, опљачкају стоку и имовину из кућа које још нису биле попаљене. У насталом сукобу са устаницима погинуо је усташа Иван Павичић, а на страни устаника Милан Грбић и Душан Рајич из Калати.

Још су усташе приликом повлачења стрељале Ивана Ђакаловића, Хрвата, јер су установили да се није хтио да бори против устаника тј. својим до тада комшија. У повратку усташе су довеле Соку Новаковић и њену дјецу: Тому, Душанку и једно новорођенче, па Јоку Новаковић и кћерке Боју и Стоју... Станку  Пилиповић и кћери: Милеву, Милку, Смиљу и синове: Симу, Марка и Славка... Мику Пилиповић и кћер и синове : Раду и Стеву,Пилиповић Симљу и кћери: Мару и Драгу... Пилиповић Стану, сина Мићу и кћер Мару... Деву Јокић и синове Пепу и Пилу и мушко дјете од четири дана... Грбић Ђуку и кћер Мику.

Све ове несрећне мајке и њихову дјецу, затим групу дјевојака из Кулен Вакуфа и остали народ из околних српских села који је тога дана доведен у затвор, послије дивљачког мучења и злостављња отјерали су у јаругу иза православне цркве над врелом Островице и све тамо побили. Остали преживјели становници Калата разбјежали су се на три стране

1. група преко Уне у Стјењани,Пркосе и Очијево,

2. група у Дубраву, Мишљеновац и Корита

3. група према љутици, Бубњу и Личким Дољанима.

Преживјели су постали избјеглице у овим мјестима, а њихови Калати су остале пусти и стравични без својих становника.

Заувјек су се угасила огњишта ових породица, јер су сви њихови чланови ликвидирани кољачком усташком руком: 

1. Бјелић (Лука) Мара,
2. Бјелић (Перица) Марко,
3. Војводић (Јована) Ђуђа,
4. Инђић (Јована)   Дева,
5. Новаковић Илија (Рус) ,
6. Кнежевић (Николе) Којо,
7. Комљен (Боже) Милица,
8. Матијевић (Стевана) Ђуро,
9. Матијевић (Јовице) Ђукан,
10. Матијевић (Стевана) Јово,
11. Матијевић (Луке) Јово ,
12. Ћујић (Ђурана) Боја и
13. Ћујић (Лазе) Милица

Ово су само неке по затраних српских породица са Калати ,али нема породице на Калатима да није неко од чланова настрадао од усташког ножа.

 
На  попису је наведено 220 жртва које су настрадале од усташке руке, скоро сви ови људи, жене и дјеца настрадали су у љето  1941. године када су усташе из Кулен Вакуфа у три  мјесеца ( јун, јул и август)  вршиле прогон и убијање нашег становништва у селима Калати и Островица.

Нисам раздвајао посебно жртве из Калати, а посебно из Островице, они су сви били једна цјелина. На примјер Бјелићи, Димићи, Поткоњаци, Мајсторовићи и Јокићи су из Островице, а остали су из Калати...

Преузето из књиге: “Ратна општина Кестеновац 1941-1945" Милан Љиљак, објављена 1998. у Новом Саду.

Аутор текста: Петар Комљен, са Калати код Кулен Вакуфа

Текст прекуцао: Милан М. Јокић
10.02.2020.