У сенци Колубарске битке: Живот после живота - www.zlocininadsrbima.com

21. децембар 2014.


У сенци Колубарске битке: Живот после живота


„Тежак човек и жив кад је, а тек мртав, ко црна земља тежак, ал носила сам га, троица ми од њега код куће остала, живот им дао, није ред да труне по оно блато, да не знам де је...”


Ових дана, пре сто година, завршавала је Колубарска битка, битка која је трајала више од месец дана, битка коју је војничка историја запамтила као још један случај победе Давида над Голијатом. После неочекивано изгубљене битке на Церу аустро-угарска војска је, под командом Оскара фон Поћорека поново кренула на Србију. Овај пут је „борбу” проширила и на цивилно становништво, сејући за собом зверства и смрт.

 

    Пред непријатељским трупама које надиру ка Шумадији повлачи се српска војска којој је нестало муниције, артиљеријске и пушчане, хране, одеће и обуће. Са војском, ка југу, бежи и народ. Потпуно расуло и паника су били такви да је начелник Врховне команде, војвода Радомир Путник, на седници Владе и Врховне команде, у Ваљеву, предлагао склапање примирја са Аустроугарском, односно предају. Уместо тога, команду над 1. Српском армијом преузима генерал Живојин Мишић, који успева да поново окупи уморну и расуту војску. Упркос противљењу регента Александра Карађорђевића и Врховне команде, Живојин Мишић повлачи српске трупе на положај Колубара-Сувобор-Љиг. Тако, додуше, излаже Београд аустроугарском нападу и освајању, али и успева да одмори трупе и дочека пошиљку артиљеријске муниције. Потом, на своју руку у Горњем Милановцу, Живојин Мишић наређује противофанзиву на непријатељске Пету и Шесту армију, односно против два пута бројнијег и толико и боље опремљенијег непријатеља.
 

 

   Трећег децембра 1914. почео је противнапад српске војске која је, након тешке битке која је трајала месец дана, успела да разбије непријатељску војску и отера је преко Дрине у Босну, успут ослободивши и Београд. За победу и стратегију у бици којом се уписала у највеће и најважније битке у српској историји, генерал Живојин Мишић добио је чин војводе.


   Пре сто година, 21. новембра 1914. године, погинуо је Живота Миленковић. На положају Араповац, у великој Колубарској бици која је тек почињала. Живота Миленковић није био ни генерал, ни официр уопште, није био ни незнани јунак. Био је обични пешадинац. Војник IV чете, II батаљона XI пешадијског пука, I позива. Један од оних које је јуначка битка у којој је пао запамтила само као једног од многих десетина хиљада погинулих. Сахрањиваних махом заједно, онако као што су са овог света и отишли.

Тако би и Живота, усвојеник Панте Марковића, чије су три кћерке у три месеца једна за другом помрле оставивши га бездетним, остао „тамо негде” да није било његове жене Даринке, доведене из суседног села, из породице Цветковића. Даринка, која је само годину дана пре тога обрадовала фамилију трећим рођеним сином, одлучила је да крене и нађе Животу. Да га врати тамо где му је место. На мало сеоско, бадњевачко гробље, међу блиске и далеке рођаке и комшије. У комадичак земље на којој се родио и од које је живео.
 

   И данас изгледа страшна сама помисао да се крене у битку која тек почиње, а коју је пратило и нељудско убијање цивила који на време нису побегли од својих кућа. Како је то тада заиста било, тешко се и замислити може. Од Београда ка југу су се већ ваљали таласи бегунаца, кроз мраз, блатиште и гљичку новембарску. Од Крагујевца ка Београду је, како год је знала и умела, путовала Животина Даринка. Три дечака, тачно као у свакој причи – све један другоме до ушију, старих седам, четири и годину дана – оставила је свекрви и свекру, Живки и Панти. Па нек гледају куд ће са њима и оно имовине мрдајуће која је од војног реквирирања преостала. А много остало није, јер довољно никада ни имали нису. Баш зато је Даринка кренула само с торбицом у којој је била једна преобука и нешто мало хране. Куд да узима канате и вучу, још и то треба неко да јој отме. Како ће после, на шта да вуку кад се буде радило и возило да се хране она три сиротана. У широки руб рукава доње кошуље ушила је мало пара што се у кући нашло, јер шта ако неком нешто платити треба кад се Живота нађе.
 

    Дуго после тога је прабаба Даринка седела лети на трему пред кућом. Одавно је ноге, тешке, поднадуле и искривљене, нису служиле. Покривала их је чојаном, тамнобраон сукњом. Ситно плисираном, широком, црном, плишаном траком обрубљеном. Из ње су штрчали само отекли, балванасти чланци, преко којих су биле навучене мусавобеле вунене, дебеле и усред лета, чарапе. Ноге су мировале у високим, црним патофнама, које јој је неко од укућана питај-бога-где купио, отвореног шнира да је не би стезале.
 

   „Водом сам газила, ћеро, водом, а не земљом. Ушла ми водурина у опанци, жаба да проплаче, лед ледена, жмрћкава. Само гледам да поклизнем по ону каљугу, ону тугу, а народ гмиже, бега, беду вуче, очи им волике од стра”, причала је баба, уздишући љутито и паћенички. Ходала је с краја, склањала се колико је могла од људи, „јер не мож' да знаш ко је скот, а ко човек, тако време било”.
    Пуштали су је да преспава у амбарима кућа у којима је још људи било, ал само тамо где је видела да има жена. „У куће улазила нисам, боље у шталу ел у шупу, лакше да побегнем, док ја из куће изгмижем ласно ће неко и мен да убије ил потпали с кућу ђутуре. А паљевина је смрдела свуд, вуљао се дим над ону страоту. Ал не кућевни дим, нег онај што вугне на стрв и смрт људски, на да извинеш, ћеро, људско месо печено”.


 

Данима је пешачила баба Дара, до Великих Црљена, „црни им ти Црљени били, црни ко црни дани мртвачки, ко стара крв, црно све пред очи”. Тамо су јој рекли да иде у кафану, једину тамошњу, у којој се грмао свет са свих страна, па ће јој ваљда ко неко рећи где Животу да тражи.


    „У ту меану се скупило ко на свињи бува, мили јад човечији, деца, ситнеж балави, слинави, крљају, поболела деца од ону водурину ледену што сипи не стаје, ноге им плаве од ладноћу, жене кукају, мушки се ућутали, умусавили, све старо и кљакаво, сам што не мре, млађе је и тако у војнике одведено. Мота се војска поред, ко било да помогну, ал џаба, како да помогнеш народу без кућног крова, без ишта... А бубњи однекуд, земљу потриса, да заглувиш лепо, ко пропас саће...”


    И јесу јој рекли куда да иде, где су их изгинуле довукли. „На гомиле, ћеро бабина, људи на гомиле, ал опет де ће и но тако... калњави, крвави, дроњци са њих вису, некима ноге босе, црне, квргаве... ту и њега нађомо. Нема шта ту да се много прича, мртав, па мртав, туга тугина. Дадоше ми и неко артиче да потпишем, ко да се зна да сам га ја узела, а мислим се баш ће д'иду људи па туђе мртваце д'узиму и около вукљају кад време ни за живе није...”


    Били ту, прича баба Дара, неки људи, кола имали, две кравице упрегли, па пустили да на неку њихову сиротињу она и Животу мртвог одозго стави. До исте оне кафане је одвезли, па онда својим путем отишли у бег.
   А, од кафане до Бадњевца га је вукла и носила како је знала. „Тежак човек и жив кад је, а тек мртав, ко црна земља тежак, ал носила сам га, троица ми од њега код куће остала, живот им дао, није ред да труне по оно блато, да не знам де је...”

Наилазили су понекад и добри људи, бегунци, па пристајали да их повезу. „За мене је ласно било, сама мог да одам, лако ћу ја за себе, него њега да ми повезу. И кад оће неко, мени сване лепо, туримо га горе на кола, на нечије што је претекло стечено, штрче ногари, чангрља нешто у бале, кућевина нека, а преко свега мој Живота. Па му руке понекад падну нашироко, гледам га, ко да би небеса загрлио. А кад никог нема, ел не може, а може и да неће, јер неће се сваком мртвац у кола д'узима, ја шта ћу, упртим га на леђа и носим га. Руке му вако око мог врата саставим, ко да ме је загрлио, па носи, носи, тад ми се чинило да никад стићи нећемо. Ноћом га притурим негде, па уз њега легнем, д'извинеш ћеро, и заспим. А он, лед, ледени. Вукли смо се, ни бројала нисам колко је трајало. Тако и дођомо до наших, узбрдо до кућу су га без мене однели, ја сам се одзад вукла ко пребијена, тек тада ме ноге заболеле, пред кућу ми. А позад мене бубњи, рат се ратује, земља тресе.”


    Тако је Живота стигао кући после живота. Пре сто година је погинуо војник IV чете, II батаљона XI пешадијског пука, I позива, Живота Миленковић. Мој прадеда.


Слава му и хвала.



Аутор:  Јелица Грегановић
Политикин Забавник бр. 3279
12.12.2014





Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 127  пута
Број гласова: 10


ПРОВЕЗАНЕ ТЕМЕ

Извештај са Колубарског Марша 14.12.2014

Најављујемо: Колубарски Марш, недеља 14.12.2014




Поделите ову вест, нека се чује истина...































Skip Navigation Links