Раде Матијаш био је дугогодишнии новинар који је, уз остале медије, писао у „Борби“ и „Вечерњим новoстима“ чији је шеф книнског дописништва постао средином осамдесетих година прошлога века, а у којима је наставио да пише и по доласку у Београд у избеглиштво. Радећи у Вечерњим новостима, те у својем друштвеном активизму ван сфере медија, настојао је да избегличку слику прикаже у реалном раму.
Говорио је јасно и отворено о проблемима избеглица и није прихватао њихову маргинализацију, како медијску тако и ону животну. Није прихваћао прокламовану политику власти у Србији ма која она била јер ће свака власт настојати избеглице потискивати јер ваљда они, ту власт, подсећају на српске поразе и поразе у континуитету српске државне политике. Уз остало, Раде је у својим Новостима кроз двадесетак наставака фељтона пре 7-8 година реално писао о крајишкој политици, утицају Београда на ту политику као и резултату – масовном егзодусу Срба. Није штедео Београд, није штедео ни Загреб као ни крајишке вође. Овај његов фељтон остаје као документ и Радин аманет за будуће нараштаје.
Борећи се да домаћу и светску јавност, иако је знао да ни једну ни други, превише не „бенда“ избегличка српска трагедија, упозна са животом Срба у егзилу, основао је Демократску иницијативу за Книн којој је први и једини председник. Касније са својим ДИК-ом приступа Асоцијацији избегличких удружења у Србији. Активизам у Србији није ишао на уштрб активизма у Хрватској, у родној му Стрмици. Недуго по завршетку рата обнавља „Сијело Тромеђе“ у родној Стрмици које је покренуо пре рата. „Сијело“ је годинама једна од најзначајнијих летњих манифестација у култури не само у далматинских Срба већ и знатно шире.
Раде је учествовао у припремама свих могућих избора у Хрватској и доласка изебглица на биралишта. У таквих 5-6 изборних припрема учествовао сам са Радом у акцијама, као и у низу других акција. У свима је био ослонац и поуздан партнер. Своју идеју је бранио, ма која она била, чврстим аргументима. Међутим, није био осион и искључив – прихваћао је и друге сугестије па чак када би се на крају неког посла испоставило да је био у праву.
Паралелно са разним борбама, пречесто и борбама са ветрењачама, мање је марио за себе а више за своје Крајишнике. Здравље је озбиљно нарушено, а Матијаш је и даље активан упркос дијализи за коју је прикован три пута седмично.
Други рођендан му је успешна трансплантација бубрега у Русији за коју је дуго сакупљао новац. Храбрости му никад није фалило, али новца јесте како за општи интерес попут „Сијела“ тако и за лечење. Из Русије се вратио пун ентузијазма. Ми који смо га ређе виђали од свакодневних сарадника видели смо Раду са новим еланом и енергијом готово истоветним оној енергији и елану са почетке избегличке приче. Нажалост није потрајало дуго. Ни приближно онолико колико је Раде још требао својој породици, својим Книњанима, својим избеглицама, нама који смо имали част и привилегију с њим сарађивати.
Задњи пут смо се чули пре мање од пола године. Требао ми је некакав број телефона. Треба ли подсећати Раде га је ископао за десетак минута. Тада се договорисмо да седнемо ко људи мојим доласком у Београд или да се у његовој Стрмици нађемо. Како обично бива савремена цивилизација нас меље и ни ја ни Раде не нађосмо време да „сједнемо“! Питах га за здравље, рече „одлично“! То ме је држало да има времена за сусрет и разговор. Нажалост Раде је отишао. Отишао у своју Стрмицу да и на „оном свијету“ свједочи и „прича“ о трагедији једног народа!
Нек ти је „вечнаја памјат“ пријатељу, ментору, људино!
Богдан Ркман
Извор бр. 154.
9.11.2016.