Уместо признања статуса жртве, оне се још додатно кажњавају - www.zlocininadsrbima.com

17. октобар 2014.


Уместо признања статуса жртве, оне се још додатно кажњавају


ПОСЛЕДЊЕГ СЕПТЕМБАРСКОГ ВИКЕНДА У ОРГАНИЗАЦИЈИ „ДОКУМЕНТЕ“ И ЕВРОПСКОГ ДОМА У ВУКОВАРУ ЈЕ ОДРЖАН ОКРУГЛИ СТОЛ НА ТЕМУ „РЕПАРАЦИЈЕ ЦИВИЛНИМ ЖРТВАМА РАТА”. БИЛА ЈЕ ТО ПРИЛИКА ДА СА ВЕСНОМ ТЕРШЕЛИЧ РАЗГОВАРАМО О ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКОМ КОНТЕКСТУ У КОМ СЕ ДАНАС ЗАХТЕВА ОСТВАРЕЊЕ ПРАВА НА ОБЕШТЕЋЕЊЕ ЦИВИЛНИХ ЖРТАВА РАТА.
 
 
Весна Тершелич, водитељка Документе, упозорила је на то да статус свих цивилних жртава рата није регулисан, да породице несталих још увек трагају, да још увек нема одговора за више од 1.600 породица и још увек нема закона који регулише ту материју. 
 
Какав је друштвено-политички контекст у ком покушавате да се изборите за статус и права цивилних жртава рата?
- Пре свега, ни једна од узастопних влада, од 1991. до данас није на примерен начин законом регулисала права цивилних жртава рата. То значи, да су људи који су страдали и који трагају за несталима који су преживели заробљавање, силовања и то без разлике Хрвати, Срби, људи свих националности, љути, фрустрирани, повређени. Они су се низ година сами борили за своја права што је заправо недопустиво. Све то време требали су подршку институција РХ коју су добили деломично или је уопште нису добили. Зато се и расправе на ову тему воде у врло емотивном тону јер је велики притисак тих очекивања и заправо по први пут од Министарства бранитеља, које је сада надлежно и за цивилне жртве, ових месеци чујемо да ће израдити нацрт закона који би био некакав помак.
Која је ваша улога у свему томе?
- Документа као организација за људска права годинама инсистира на томе да се та питања реше, а у Хрватској је дуго била перцепција да ће то решити правосуђе, али не, правосуђе то неће решити јер је било посве непримерено повезати питање остваривања права цивилних жртава уз казнене поступке. Неки од поступака за ратне злочине трају и по 20 година. Ко ће то дочекати? Дакле, што се самог правосуђа тиче неки злочини нису чак ни истражени, како у Вуковарско-сремској тако и у Осјечко-барањској и другим жупанијама и није могуће очекивати да ће се то повезивати са казненим поступцима. Напросто, Хрватска треба да поступи одговорно и дефинисати право, а наше истраживање показује да су потребе велике, да људи очекују и познавање чињеница и јавно проговарање о томе шта се догодило, да очекују праведан судски поступак, обештећење као и некакве гаранције да се такви злочини не могу поновити.
Верујете ли да ћете у томе успети?
- По нашем мишљењу они на то имају право, а РХ на то до сада није одговорила на примерен начин чак ни у подручју реха-билитације. Људи који су доживели највећа страдања имају ране које су и данас отво-рене и ту видимо дубоко поларизовано хрватско друштво, а само један посто оних са којима смо ми разговарали су остварили неки вид подршке у социјално-медицинском смислу. Стварне су потребе огромне, а правог одговора институција нема. Потребно је много више комуникације између владиних институција, без обзира да ли је реч о Министарству бранитеља, правосуђу, канцеларији правобранитељке, а и међу пост-југословенским државама. Нека питања морају да се реше између Хрватске и Србије, Хрватске и БиХ, Хрватске и Црне Горе и врло је важно дефинисати оквир за поштивање права цивилних жртава у свим пост-југословенским републикама јер се нека права и не могу остварити у Хрватској. То су питања без краја. Сви они који су у Хрватској очекивали извршење казнене правде и тужили РХ нису добили адекватан одговор и чак су морали да плате парничне трошкове. Дакле, не само што су доживели ратни злочин него због тога што казнени поступак није проведен доживе и то да их се оптерети судским трошковима. Не само да им се не призна да су жртве него их се још и додатно казни. За више од 1600 људи се још увек трага и нема адекватног одговора.
Ти људи врло често доживе и то да суд правда злочине који су учињени. Кажу, па ето, догодило се. Због чега правосуђе на такав начин третира жртве рата?
- Деведесетих није било довољно стручног знања. После 2000. године, након политичких промена створена је једна повољнија атмосфера, али капацитети нису изграђени у довољној мери. Када погледате искуства УСКОК-а у РХ, установљено је посве ново тело везано за корупцију, а да ништа слично није направљено у вези са ратним злочинима. Дуго смо имали ситуацију да су ратне злочине истраживали полиција и државно тужилаштво, а могло се судити у судовима свих жупанија. Након дуге битке организација за људска права сада су за то надлежни судови у четири жупаније у Осијеку, Ријеци, Сплиту и Загребу што ипак доприности успешности поступака. Исто тако у области трагања за несталима капацитети  Управе за заточене и нестале заправо се нису мењали. Ти капацитети требали су да буду про-ширени и на правосуђе, а то није правовремено учињено. Рекла бих да је у контексту преговора о придруживању ЕУ за то пропуштена идеална прилика. Наравно да поступци иду даље и да се трагање за несталима наставља, али са капацитетима какви јесу.
Имамо прилику да видимо да се људи враћају у још даљу прошлост иако ни ова блиска није довољно расветљена. Колико то има смисла?
- Без тога се изгледа не може. Ми живимо у пост-југословенском простору где смо још увек оптерећени злочинима из Другог светског рата, политичким насиљем из доба југословенског социјализма и деведесетих година. Неке чињенице треба утврдити. То су требале да учине научне и владине институције, а пошто то нису урадиле, то раде организације као што је Документа, а то је требала да уради Република Хрватска, Република Србија или БиХ, а нису. У некој фази престали смо да их погуравамо и почели смо сами то да радимо. Та истра-живања радимо како би аргументовали потребу за квалитетнијим процесуирањем злочина и квалитетнијим регулисањем права цивилних жртава, али ми не можемо да направимо њихов посао. Владине институције то морају саме и људи питају и за друга раздобља из прошлости зато што их то боли и кад год имамо неки јавни разговор често нам се догађа да нас људи питају нешто из Другог св. рата и Документа се бави раздобљем од тридесетих надаље баш зато што су савременици насиља из тих времена још живи и мислим да је врло важно дистанцирати се од насиља, а посебно ратних злочина и тешких повреда људских права без обзира на то у које време су почињени. Да ли је реч о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима из Другог св. рата или о убијенима на Блајбургу или логорашима на Голом Отоку, или је опет реч о злочинима над Хрватима на Овчари и у Шкабрњи или над српским цивилима у Вуковару. То је нешто што наше институције у Хрватској, али и у Србији и БиХ требају да процесуирају и треба наћи начин за подршку свим цивилним жртвама рата јер нам једино то може помоћи да као друштво кренемо из ове залеђености и кризе јер смо престали да производимо и економски и културно јер је та прошлост велик терет.
Вероватно сте добро упознати са ситуацијом у Вуковару. Како оцењујете политичку климу у Вуковару и да ли је она уопште повољна за одржавање оваквих скупова јер видимо да има људи који немају позитивно мишљење о томе? 
- Политичка клима за суочавање са прошлошћу је врло неповољна. Људима је тешко одговарати на та питања, а жртве су љуте и ја их разумем. Не бих рекла да је то лако било где у Хрватској. Следећи наш скуп је у Задру и не очекујем да ће и тамо бити лако. Наравно да имамо места где су и страдања велика и велики проблеми и не очекујемо да ће сви бити одушевљени, али мислим да је јако важно створити јавни простор за дијалог о овим важним пита-њима.
И једна и друга страна, ако могу тако да кажем, од оне друге стране очекује помоћ у проналажењу њихових ближњих, како онда у клими каква сада влада у Вуковару очекивати од људи који евентуално нешто знају о томе да се отворе и да то кажу?
- Политичка клима у Хрватској је неповољна. Стало се са изградњом поверења, а то се везује и са постављањем двописмених табли у Вуковару и на поштивање права националних мањина и то сигурно није ни од какве помоће и рекла бих да од учлањења у ЕУ стагнирамо па чак и назадујемо у смислу изградње поверења, а једини пут да из те рупе изађемо је комуникација.
Како је могуће да смо од учлањења у ЕУ почели да се враћамо уназад?
- То је могуће и то је нажалост оно што смо и предвиђали јер смо у смислу процесуирања ратних злочина слутили да ће се процес успорити.
Књига је затворена или?
- Не, није затворена, никако. Ја мислим да правосуђе у Хрватској довољно озбиљно схвата свој задатак, али нисам сигурна да то схватају и друге институције. Правосуђе бих чак издвојила као ону која ради, не довољно ефикасно, али треба нагласити да ипак ради док неке друге институције не раде уопште.
 
 
 
 
Славко Бубало
Извор бр. 102
14.10.2014.
 




Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1978  пута
Број гласова: 10





Поделите ову вест, нека се чује истина...









Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1342 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1367 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1373 прегледа и 5 гласова.

Случај Грубори: Ослобођени на поновљеном суђењу
Објављено: 3. mart 2016.     Има 1377 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1378 прегледа и 0 гласова.





















Skip Navigation Links