Више од четврт вијека слушам питања: - "Да ли би се вратио?".

Ово се мисли на мој завичај, моје село, моју кућу, заправо згариште које је у вихору рата настрадало од хрватских оружаних снага током августа 1995. када је трајала "Олуја" - најмонстртуознија акција против крајишких Срба у задњих 77 година. 

Обично одговарам:

- "Да, јуче би се вратио! Видим да не схватате мили моји...

Ја нисам ни желио да идем нигдје из свог дома. У родном граду сам имао стан који ми је предузеће дало на коришћење, јер сам се као добар стручњак након школовања, прво у Загребу, касније у Београду, вратио да заједно градимо будућност и јуримо у прогрес. Уствари, од моје плате је одвајано у стамбени фонд.

Међутим, проблем је била моја 'националност'... и не само моја, већ и мог кума, моје супруге, рођака, већине мојих пријатеља. Сви смо били национално неподобни... Заправо још крајем 1990. године постали смо покретне мете. Мада тога нисмо били ни свјесни или пак нисмо жељели да прихватимо чињеницу да се нешто гадно дешава у нашој 'авлији'.

Умјесто традиционалних спортских тема о којима смо још од малих ногу диванили у паузама, да ли ће Хајдук побједити Звјезду на 'Маракани' или ће изборити реми, да ли ће Жељезничар савладати 'Сарајево' на Кошеву, да ли ће Партизан изненадити загребачки Динамо на Максимирском стадиону, почетком 1991. ми смо почели зборити о личној сигурности, имовини, о комшијама Хрватима који су се често скупљали испред зграде. Мотрили на сваки наш корак. Многима од њих је наједном постало важно гдје ја то идем, када сам се вратио, шта носим у торби и сл. Те ствари ме ни родитељи нису никада пропитивали.

Почели су кошмари не само у мом животу, већ и већег дијела моје околине.

Једно мајско суботње јутро сам хтио да одем аутом марке 'Застава 101' код родитеља у село да им помогнем око прољећних послова. Све четири гуме су ми биле избушене. Отиђох у станицу милиције да пријавим учињену штету, а проведох се горе него мој аутомобил. Слали су ме од шалтера до шалтера. Све смркнути погледи из којих је избијала мржња. Након десетак минута видим да ме замајавају. Узех братов ауто да обавим што сам наумио, а родитеље сам слагао да ми је ауто на поправци. Знам да би се узрујали, поготову мајка. Ипак, видјели су по мом лицу да није све у најбољем реду.

Пар дана касније разбијена ми је 'шоферка' на аутомобилу. Остављена је цедуљица на којој је писало: "Чедо, марш у Србију! Одбројио си своје овдје". Није било потписа, али се већ наслућивало ко може бити. Са локалне радио станице причало се о угрожености Хрвата од стране 'ћетника' и ЈНА. Добар дио познаника, па чак и 'пријатеља' престао је да ми се јавља. Да ли што су добро прикривали своју нетрпељивост или им је само Туђман отворио очи, не знам.

Супруга је проглашена технолошким вишком и добила отказ. Дан касније на њено мјесто долази жена хрватске националности.

Мене је нови директор, иначе кадар партије Хрватске Демократске Заједнице, обавјестио да мора да ми смањи плату за 50%, јер је мој учинак на послу јако слаб. Да зло буде веће, било је мноштво ликова који су се до 1990. године грозили политике и Партије, преко ноћи почиње да им се свиђа и политика и странке, а највише ХДЗ. Некадашње Брозове слике замјењене су Туђмановим. Ја нисам био члан Партије, ни онда, ни касније.

У школи су дјеца добијала некакве упитнике гдје су морали да се изјасне о матерњем језику, националности и слично. Такође, међу старијом дјецом су примјећивали туче тј. добро песничење као да су у рингу. Размјена псовки је била дио свакодневнице тих јунски дана. На школским клупама дочекивале су их увредљиве слике, типа: дрво и неколико особа објешено, а испод текст 'Србе на врбе' и латинично слово У са крстићем.

Ноћу је почела да се чује пуцњава... и не само то, почели су куће и локале да минирају. Све што је бивало српско или је имало неки југославенски предзнак нашло се на удару. Требам ли рећи колико су Срби у урбаним насељима били уплашени? Колико су тражили спас и заштиту, а ноћу су спуштали ролетне. Ко год је тих дана гледао нашу зграду могао је да зна националност власника стана.

Добио сам и ја отказ почетком јула 1991. године, јер нису знали како да се изборе са мном, пошто сам читав посао држао у малом прсту и радио боље него било који радник хрватске нације. Када сам упитао шефа, зашто се ово дешава, он без пардона ми рече: 'Друже, ово је ипак Хрватска, а ти си странац...'.

Пуче ми филм, па му се унесох у лице и рекох дрско: 'Ма јесте ли??? Ја сам се овдје родио, као и моји отац и мајка, и дјед и прадјед. И нисам никакав странац, јер су моји преци крвљу плаћали ово парче земље. Ти си се родио 300 км одавде, као и твоји преци. Они су у Другом свјетском рату служили Павелићеве крмке који су локали крв невиних људи у НДХ'.

Није ми ништа одговорио, ћутао је два минута као заливен, јер све што сам рекао, а имао сам још доста да надодам, је била истина коју је он одлично знао. Залупио сам врата тако јако да је мало фалило да испадну. Добацивао ми је нешто иза леђа, не баш гласно, а док сам био унутар канцеларије гутао је кнедле.

До куће сам размишљао шта и како ћу. Знао сам да је сљедеће што може да ми се деси јесте бомба у стану, метак у леђа или премлаћивање и то по систему 5 на 1. Још у младости док сам тренирао карате нико од градских фукара није смио ми изаћи један на један, све су то биле кукавице баш као и њихови прадједови коњушари.

Ипак, рекох жени да спакује најнужније и да идемо код мојих родитеља на село. Није ми ништа рекла, видјела је у мојим очима све. Исто поподне ми смо дошли код мојих. Мајка је плакала, отац ми је рекао: 'Требали сте раније доћи, страховао сам да те не покупе као и Чича Гојка'. Иначе, очев стриц Гојко је мученик који је завршио у логору Госпић још 1941. Његове кости и дан данас су негдје по велебитским јамама, горе на Јадовну. Са мајчине стране три рођака су одведена насилно у казамат Јасеновац и никада се нису вратили. Гроба им се не зна.

Код родитеља ми дође и брат са породицом. Он је иначе прошао тродневни 'информативни разговор' у подруму станице милиције, јер није имао добре одговоре на питања: Гдје ти је брат (ја)? Гдје сте сакрили оружје? Одакле ти радио станица? Све су то била питања у циљу лажних оптужби и прилика да неког Србина добро премлате. Њега бар нису убили као тројицу наших комшија: Раде, Драган и Стево.

Наредни мјесец дошла је савезна војска (ЈНА) у село и тражила мушке да се пријаве у војни одсјек. Шта сам могао? Ако одбијем, могли су да ме кривично гоне. Да се кријем, не вриједи, нисам тинејџер... Ипак, знао сам ово: моју породицу неће нико боље да брани осим мене.

Чували смо село од изненадних упада, а повремено су нас слали и на прву линију када је добијена дојава о неком нападу. У тешкој немаштини и несташици проведосмо четири зиме. Моја дјеца су имали више распуста него ли похађања школе. Ипак, они су били добри ђаци и учили под свијећом. Струје је ријетко било.

Сјећам се једног новембарског дана 1994. ишао сам у пратњу команданта корпуса, службено за Београд. Дођосмо ми у велеград, а оно све сија. Радње имају много чега, к'о да сам завршио у некој димензији икс. Купих неких чоколадица двије кутије, да подијелим не само мојој дјеци, већ малишанима у селу који су тога били жељни више него ишта.

Када је прошао Петровдан те несрећне 1995. већ се осећала нека тежина у зраку. Лоше вијести са свију страна. Ни сам не могу да се опасуљим шта се тачно дешавало. Како је дошао Илиндан сви смо били к'о мјехур од сапунице.

Ујутро 4. августа почиње гранатирање, идемо сви на прву линију. Ми смо се добро држали више од 48 сати уз само два рањена. Командир чете ми саопштава да организујем повлачење 20 км уназад. Схватио сам да је на помолу издаја. Зашто би се повлачили ако смо пет напада одбили више него успјешно, елиминисали њихова два оклопна возила и један тенк, најмање 15 њихових је било избачено из борбе.

У најтужнијој колони сам дошао прво до Бањалуке, па Бијељина и посље свега одох у Нови Сад. Тамо сам срео породицу. Мајку су закопали у Босни. Жена је дехидрирала, умрла је оцу на рукама. Све ме то сломило.

У прогонству ни отац није издржао. Умро је од туге. Већини је данас ово непојмљиво. У свом селу мој ћаћа је био домаћин, свој на своме и ничег није био жељан јер је свега имао к'о у причи. Њему су људи из околних градова долазили да купују од њега: меса, мљека, поврћа, воћа, ракије. У колективном центру је морао да једе конзерве (неке америчке још с' краја Вијетнамског рата), иде на заједнички тоалет, доцимера је чуо сваки пут када кашље или пр'не, јер је све било шупље...

Наша прича не може бити трагичнија, ако се каже да нас ни с' ове стране Дрине нису лијепо дочекали. Добијали смо увреде да смо 'усташе', 'избјеглице', 'ратни профитери', 'хушкачи', 'прљави цигани'... Они су усташе само видјели у школској читанки, а мени усташе поубијале 52 рођака. Ратни профитер са двије кесе ствари, колико је жена понијела у камионској приколици, ја ни толико нисам понио. Хушкач нисам јер да се мене питало ни рата не би било пошто га нисам жељан. Одузео ми је све, а није ми дао ништа сем чемера и туге.

Ипак, било је неколицина ЉУДИ који су нам пружили руку... руку пријатељства, помоћи, разумјевања. Нисам ја ни очекивао да ми неко даје тј. поклања виле, базене, послугу, бијесна кола и сл. Све сам у животу зарадио са својих десет прстију и сваког смијем погледат у очи.

Брат и ја смо на периферији купили плац, па саградили кућу двојницу. Тада није било ни асфалта, а камоли уличне расвијете. Он још више пати него ја за нашим завичајем. Из његове куће скоро сваки дан ори нека наша пјесма и у срце дира, али највише:

'Ој Крајино ноћас си далеко,
ал знај добро на те мисли неко'

Срце хоће да препукне од муке кад га видим да пјева... пјева и плаче.

*   *   *

Ако би се вратио... ко би мени могао да гарантује или мојој дјеци да сутра неће опет да нас прогоне, туку, убијају, руше и пале?

Већина ће рећи: Ма неће бре, сада су друга времена, рат је прошао. Јесте, али мало морген.

Након незавршеног посла у Првом свјетском рату, дошао је Други, па Трећи. Нису то зло ни 1914, ни 1941, ни 1991. године правили сити, већ гладни и јефтини. Као и вукови у сред зиме, формирају чопор и нападају. А гладних и јефтиних ће увјек бити. Они ће за шаку мармеладе или бачену коску направити великог зла очас посла.

Не волим хрватске бојовнике ни на слици видјет, а камоли уживо. Ипак, једнан од њих (Миро Бајрамовић) ми је симпатичан ради своје сурове искрености када је у сплитском Фералу 1997. године овако говорио:

'Најтеже је убити првог човјека, запалити прву кућу... посље све иде по шаблону!'

Или како би то мој тетак Ђоко објаснио још боље:

- 'Када су срушили прву кућу у нашем граду мислио сам да је то занемариво. Када је још три куће срушено, помислио сам да је то мањи инцидент. Када су поравнали још десет кућа, помислио сам да је то већ велики инцидент. Када су уништили још двадесет кућа и локала, схватио сам да је то државна политика'.

Ком право, ком криво, али је тако. Сада су бар све карте отворене и не морају да глуме да нас воле".

Аутор: М. Ј. К.
16.11.2022.