Заборавили јесмо, опростили нисмо - www.zlocininadsrbima.com

2. септембар 2015.


Заборавили јесмо, опростили нисмо


Ријалити шоу звани „Олуја“ коначно је завршен. Месецима је јавност у држави која, свесно или несвесно, глорификује рат анестезирана расправама хоће ли та глорификација бити одржана у Загребу или Книну, или у оба места истовремено, или прво у Книну па у Загребу, или обратно, војном парадом или Томпсоновим концертом или и једним и другим, ко ће доћи а ко неће, хоће ли на паради бити ветеранска удружења или неће, да ли ће бити или неће бити припадника страних војски. И на крају је одлучено, биће и параде и томпсонијаде.

            Покушавајући да објасни такву прославу „Олује“ министарка спољних послова Хрватске Весна Пусић рекла је да „Хрватска прославом победе у „Олуји“ не слави ничију трагедију или несрећу, него територијално уједињење земље и завршетак рата“ иако је рат у Хрватској завршио и њено територијално уједињење извршено тек потписивањем мировног споразума у Ердуту, што она јако добро зна.

            Дакле, иако је Хрватска као држава заокружена мировним споразумом, мир произведен на такав начин нико и не помиње, а камоли да га слави или глорификује. Нема концерата, нема парада, нема рецитала и ода миру. Напротив, вредности ердутског споразума и данас бивају оспораване, а присутан је и известан жал што и реинтегрисани део Хрватске није прегазила чизма на нози хрватског војника.

            Али, да кренем на суштину онога што хоћу да кажем. Потпуно је нереално очекивати од Хрватске да не слави своје војне победе. То сви раде и зашто би Хрватска била изузетак од осталих држава? Једино питање овде је начин на који се та победа слави. Ради ли се о достојанственом слављу или о ликовању над пораженим противником.

            Исто тако, потпуно је нереално очекивати да у том слављу учествују Срби који су „Олујом“ директно погођени. Срби имају право да „Олују“ обележавају жаловањем, поменом својим жртвама, комеморацијама, сећањем на своје убијене сународнике, тугом за својим порушеним домовима, напуштеним завичајем. Имају 220.000 разлога за то, али и овде је питање исто; који начин за то је примерен, а који није.

            Међутим, најважније питање на које је, након што и славља и жаловања прођу, одговор увек далек је, могу ли Срби и Хрвати после свега да се помире, да једни другима опросте и наставе да живе? И, још важније, постоји ли жеља да се помире? Сигурно је да могу, у свету постоје бројни примери нација које су међусобно ратовале, а данас су пријатељске, сарађују и на економском, и на политичком, и на културном плану. Могу ли се помирити Хрватска и Србија и која је ту улога Срба који су остали у Хрватској и Срба који су из ње отишли? Пита ли њих ико ишта или их се сете тек на датуме разних војних операција или када пукне нека латинично-ћирилична табла? Могу ли Срби у Хрватској и Срби из Хрватске да буду мост за то помирење уместо да их свака од страна користи као изговор за нове сукобе?

            Хрватска је до сада већ имала много прилика да покаже и докаже оно што стално тврди, а то је да „Олуја“ није изведена са планом чишћења хрватског територија од Срба. Могла је, на пример, да олакша повратак избеглица, а не да га опструише. Могла је да не доноси законе којима имовину Срба не отима него чува док се њени власници не врате. Могла је да пронађе и осуди оне који су у тој акцији починили злочине над онима који су остали, а остали су, подсетимо, на позив тадашњег председника Туђмана који им је у свом прогласу изданом током акције „Олуја“ гарантовао безбедност. Остали су углавном стари и немоћни и горко погрешили.

            Са друге стране и Срби су пропустили пар добрих прилика. Нису имали довољно храбрости да одговоре на неколико позива на повратак. Најпре су игнорисали онај Рачанов, а касније Санадеров и Месићев. Тврдили су да позиви нису искрени, али ништа нису учинили да то и докажу. Уместо да су истога дана када су позвани да се врате масовно сели у тракторе којима су августа 1995. године напустили Хрватску и нагрнули на границу, остали су у избегличким камповима и наставили да играју улогу жртве. Да су то урадили могли су или да докажу да су у праву или да се, ко зна, пријатно изненаде. Лопта би била на хрватској страни и било би заиста интересантно видети како би се Хрватска понела да је стотинак хиљада њених држављана дошло на границу са намером да се врате својим кућама.

            Данас, 20 година касније, и даље смо ту где јесмо. Деведесете још увек трају. Шешељ пали хрватске заставе, а на Томпсоновом дернеку узвикује се „убиј Србина“ и усташко „за дом спремни“. Падају тешке речи, сипа се отров са обе стране. Када треба мобилисати и мотивисати нацију, када је треба забавити да не мисли на нешто друго деведесете су још увек нај-исплативија тема. Оне су и даље оправдање за све неуспехе, за све што је могло да буде, а није учињено. Човек се пита да ли је рат уопште завршио. Негде пише да јесте, да је мир, али зашто онда стално имамо грч у стомаку као да ће сваког часа пасти нека граната? Чувено „опраштамо, али не заборављамо“ окренуло се у „заборављамо, али не опраштамо“.

            Људи су изгледа заборавили колико је рат страшан, како га је лако започети, а колико искиданих ногу и руку треба да се он заврши, колико глава треба да слети са рамена да опет завлада мир. Заборавили су да је у рату живот најјефтинија роба, да страдају они који су нам драги, да гину и деца, да прве умру људскост и истина.   Заборавили су ратне профитере, спонзоре рата, лажне миротворце, новинаре сензационалисте и разне друге стрвинаре којима је људска несрећа храна. Заборавили су колико се звери у људском обличју тада дочепа оружја и како су речи које заговарају мир у рату безначајне и тихе. Заборавили су  колико је имати мозак тада сувишно и колико је слобода недостижна јер ти је свака будала може одузети кад пожели. Будала која за то не само да неће одговарати него можда буде проглашена и за хероја.

 

 

Славко Бубало
Извор бр. 123.
19.8.2015.


РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Породица Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Породица Рокнић - Породица Олујић - Божићни УставКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 


 









Оцените нам овај чланак:





Посећено је: 1513  пута
Број гласова: 5






Прочитајте још текстова од истог аутора:

Интервју са Милошем Ковићем: Наша историја је наш ресурс
Објављено: 11. novembar 2016.     Има 1268 прегледа и 0 гласова.

Изнуђене осуде више никога не импресионирају
Објављено: 6. maj 2016.     Има 1282 прегледа и 10 гласова.

Провокација усташким симболима
Објављено: 26. novembar 2015.     Има 1291 прегледа и 0 гласова.

Случај Месић: Меморија треба само ако лажете
Објављено: 8. februar 2017.     Има 1291 прегледа и 10 гласова.

Случај Хасанбеговић: Од извесне прошлости до неизвесне будућности
Објављено: 22. februar 2016.     Има 1295 прегледа и 5 гласова.




















Skip Navigation Links