Геостратегијски положај Косовске Митровице био је што се тиче војног аспекта веома важан јер се тај град налази на почетку Ибарске клисуре, кроз коју су пролазиле важне саобраћајнице – железничка пруга и пут од Рашке до Краљева, односно од Рашке за Нови Пазар и даље за Црну Гору или у правцу према Сјеници.

Панорама Митровице 1920-их

Важан је био и пут преко планине Рогозне и Новог Пазара ка Сарајеву. Економско-привредни елеменат је такође био посебно важан.

Начелник Управног штаба немачке окупационе управе у окупираној Србији др Харолд Турнер, захтевао је од квислиншке Комесарске управе да се посебно појача надзорна служба у рудном басену „Трепча“ (богата налазишта руде олова и цинка чија је експлоатација била неопходна за потребе немачке ратне индустрије).

У Косовској Митровици се налазило седиште Крајскомандатуре – Окружне војне команде, као и Комесаријата тајне војне полиције. Такође је функционисала и фелджандармерија – војна жандармерија, и шуцполиција – заштитна полиција. Постојала је такође Окружна полицијска команда, која је поред других активности контролисала и Српску Државну Стражу. На територији Косовског округа су
деловале и Испостава тајне државне полиције – Гестапо, Служба безбедности нацистичке партије – СД полиција, као и немачка војнообавештајна служба – Абвер.

Џафер Дева код нацистичких СС официра

Априла 1943. у Косовску Митровицу је доведен и вод фелджандармерије са Источног фронта са задужењем да извиђа стање путева, прикупља стоку, а за време покрета
трупа регулисаше саобраћај. Већ у првим данима окупације образована је квислиншка албанска жандармерија, а почетком 1942. та формација је формално постала саставни део Српске Државне Страже.

У жандармерију су се, сем неколико изузетака, укључивали већином Албанци, бивши жандарми, потом беспосличари, коцкари, криминалци. Ту су били и вулнетари задужени и за полицијске послове. Јуна 1943. у Косовској Митровици је формирано и Предстојништво градске полиције. Полицијске функције су обављале и бугарске фашистичке јединице помажући тако немачким трупама, затим Руска Ослободилачка Армија, сачињена од заврбованих совјетских војника (немачки ратни заробљеници), и Руски заштитни корпус за заштиту привредних објеката, у коме су били Руси белоемигранти.
Становништво Косова и Метохије страдало је и у логорима и затворима, које су формирали немачки, италијански и бугарски окупатори и албански квислинзи.

Затвори су били у Гњилану, Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици, Косовској Митровици и другим местима.

Најпре су Немци, након завршетка Априлског рата и капитулације југословенске војске, формирали пролазни заробљенички логор у Косовској Митровици, одакле су војни заробљеници (Срби
и Јевреји) отпремани у логоре у Немачкој. У Косовској Митровици су за време немачке окупације постојала четири затвора:

• Подрум управне зграде рудника „Трепча“,
• Затвор у Звечану,
• Зграда градске полиције
• Окружни затвор као испостава немачке Службе безбедности (СД) и Гестапоа.

У Окружном затвору прво масовније стрељање забележено је 3. јуна 1943. године, када је убијено 37 особа, већином радника из рудника „Трепча“, претходно оболелих на раду. Међу стрељанима је било и неколико сељака из околине Косовске Митровице. Друго стрељање је забележено четири дана касније и тада је убијено 27 особа. Непосредни извршиоци стрељања били су већином
Албанци, жандарми или чувари затвора.

Затвореници и логораши су стрељани у више наврата у току јуна и јула 1943. Према извештају Среског народног одбора у Косовској Митровици, у том затвору је стрељано око 285 људи.

О стању у затворима у Косовској Митровици у периоду прве ратне године (април–децембар 1941.), у немачком извештају (Крајскомандантура 838) из јануара 1942. поред осталог пише и
следеће:
- „Садашњи затвор у Митровици, који потиче још од турских времена налази се у центру града на албанској пијаци. То је једна запарложена и склона паду зграда од храстовог дрвета. Мали
прозори су обезбеђени врло слабим решеткама. Стање у затвору је лоше. Без да су прибављени икакви докази тврди се да албански службеници у затвору поступају са затвореницима врло сади-
стички. У продужетку касарнске зграде после окупације од стране немачких јединица изграђен је нови затвор којим данас управља Крајскомандантура, војна полиција и цивилна власт“.

Село Борчане у пламену

У Косовској Митровици 1941. формиран је затвор и изграђена нова затворска зграда у кругу касарне XII артиљеријског пука бивше југословенске војске. До маја 1942, саслушања су се обављала у граду, у просторијама Гестапоа, а после у затвору. „Капацитет“ затвора је био 50–60 људи, али се 1943. у затворском простору налазило више од 200 затвореника.

Нису постојала утврђена правила затворског режима већ је све зависило од понашања управника затвора и стражара. Управник затвора је био припадник албанске жандармерије, односно касније, формално припадник Српске државне страже (али такође албански жандарм). Међутим, затвор се, што се тиче политичких затвореника, налазио под непосредном управом испоставе Гестапоа. То није био једини затвор у Косовској Митровици и околини.

У местима у саставу округа (Вучитрн, Рашка, Подујево и Нови Пазар) постојали су срески затвори, али је знатан број затвореника из њих довођен у затвор у Косовској Митровици.

У Звечану је такође постојао затвор из којег је ухапшенике Гестапо спроводио у Косовску Митровицу. Ту су затварани и радници „Трепче“ ухваћени у крађи плавог камена, каустичне соде и других драгоцених сировина. У највећи косовско-митровички затвор су први затвореници доведени августа 1941. године, а био је у функцији све до почетка септембра 1944, када је приликом једног од англоамеричких бомбардовања Косовске Митровице, разорен.

Режим у затвору није био исти према свим затвореницима. У првој групи су били жандарми осуђени на издржавање извесне дисциплинске казне. Другој групи су припадали криминалци (шпекуланти, црноберзијанци и лопови). Из њихових редова су најчешће врбовани доушници, који су радили изван затвора, у некадашњим војним баштама код ушћа Ситнице у Ибар, или су били задужени за чишћење жандармеријске станице. Убице и већи шпекуланти су били у трећој групи. Таоци су били четврта група. Пету групу су чинили ухапшени партизани и према њима је примењиван најстрожи режим.

Исхрана затвореника је била веома слаба. Хигијенске прилике такође испод најминималнијих норми, а крајем 1943. године те прилике су се још више погоршале. Пљачка затвореника је била
редовна појава.1 Злостављања затворених вршена су на најразличитије могуће начине: ударани у слабине, главу, по табанима, завртане су им руке, тучени су по прстима и рукама, вучени за косу,
ускраћивани су им храна и вода.

Саслушања су обављана углавном ноћу, што је имало и психолошки ефекат, јер је изненада пробуђени затвореник очекивао стрељање. До половине маја 1942, саслушања су најчешће обавља-
на у просторијама Гестапоа, тј. у заузетој кући истакнутог косовско-митровичког лекара др Нехемије Шенфајна, иначе Јеврејина.

Након мајских дешавања, због великог броја ухапшених, саслушања су обављана у затвору. Затвореници су стрељани углавном ноћу и за то су били задужени припадници Гестапоа, уз помоћ управника затвора Хусеина Грдовција. Када су стрељане веће групе ухапшеника, коришћени су и стражари или су довођени жандарми из жандармеријске станице у Косовској Митровици.

Постојали су утврђени прописи Вермахта за стрељања талаца и заробљеника, донети 25. октобра 1941. од опуномоћеног војног команданта у Србији. Прикривајући доказе о ратним злочинима над цивилима-таоцима и заробљеним припадницима оружаних покрета отпора, Немци су наредбом контраобавештајног одељења Команде копнене војске 28. новембра 1941. забранили фотографисање особа осуђених на смрт.

Митхат Фрашери - оснивач Балиста

Због недостатка радне снаге у руднику Трепча, септембра 1942. је у Првом тунелу формиран радни логор, где су довођени затвореници из немачког логора у Земуну, заточеници из логора на Бањици у Београду, а после капитулације Италије и интернирана лица из логора „Порто Романо“ код Драча у Албанији. Немци нису дозвољавали да у тај логор буду довођене особе из Косовске Митровице и околине, тј. оне из затвора у том граду.

Тек 1943. се од тога делимично одступило, а у првој половини 1944. у логору у Првом тунелу је био велики број особа са Косова. У затвору је био стрељан и један број логораша из Првог тунела. За оне који су из затвора упућивани у логоре постојао је различит третман.

Затвореници у лето 1942. отпремљени у немачки логор Земун на Сајмишту имали су шифру „Викинг“, што је значило да су планирани за одвођење на присилни рад у немачке логоре у Норвешкој.

Већи број тих затвореника је отеран у логор на Бањици, где су били разврстани у различите категорије. Они који су на Бањици припадали првој категорији били су осуђени на стрељање. То су махом били чланови Комунистичке партије Југославије или Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), као и војни или политички руководиоци партизанског покрета. Један број заробљеника из лого-
ра на Бањици интерниран је у нацистичке концентрационе логоре Матхаузен, Аушвиц и Равенсбрик.

Други су опет у јесен 1943. из логора Бањица упућивани у логор у Нишу (Црвени Крст), где је већина стрељана на тамошњим стратиштима. Неколико млађих затвореника је пребачено у логор за преваспитавање малолетника у Смедеревској Паланци, а мањи број је пуштен на слободу. Затвор у Косовској Митровици није служио само за злостављање ухапшеника са подручја истоименог округа, већ и са шире територије, а након капитулације Италије у тај затвор су довођени људи и из места која су до септембра 1943. била под италијанском окупацијом.

У косовскомитровичком затвору у периоду од априла 1941. до новембра 1944. године било је затворено више од 1.000 људи, већином припадника покрета отпора и цивила ухапшених као таоци, због поседовања оружја или непоштовања других окупаторских наредби. У затвору је било највише грађана из Косовске Митровице.

*    *   *

Јевреји из Косовске Митровице, као и у осталом делу Европе под влашћу нациста, страдали су као жртве холокауста. Уочи Априлског рата у Косовској Митровици је живела јеврејска заједница са више од 130 чланова. Окупацијом Косовске Митровице положај свих становника је постао тежак, али је ситуација у којој су се налазили Јевреји била најтежа. Њих су малтретирали, пљачкали и хапсили припадници немачких окупатора и албанских квислинга. И они су били затвореници косовскомитровичких затвора пре но што су транспортовани у немачке логоре.

У косовскомитровичком затвору било је затворено 303 Јевреја: 196 из Новог Пазара, 88 из Косовске Митровице, 10 њих из Дуге Пољане, четворица из Тутина, тројица из непознатих места и један из Подгорице, а међу њима је био и један шестогодишњи дечак. У Косовској Митровици је стрељано њих 12, док је 291 одведен у логоре. У марту 1942, у Косовску Митровицу су доведени Јевреји из Новог Пазара, међу којима је било и породица из Тутина, Дуге Пољане и Сјенице. Изложени злостављању, за пет сати су прешли пут од Новог Пазара до Рашке, дуг око 20 километара.

У Рашкој су смештени у сточне вагоне и упућени у Косовску Митровицу. Тешке прилике у косовскомитровичком затвору су се тада још више погоршале.

Кристофер Браунинг наводи податак да је 19. марта 1942. у немачки логор Земун на Сајмишту транспортована група од 500 Јевреја из Косовске Митровице. Они су убрзо ликвидирани (у априлу и почетком маја 1942) у камионима – покретним гасним коморама, током транспорта до стратишта Јајинци у близини Београда. Од Јевреја из Косовске Митровице већина је страдала 1942. године (близу 90 особа). И после одвођења тих Јевреја у логор, у косовско-митровички затвор су довођени појединци или мање групе.

Косовскомитровички и новопазарски Јевреји су убијени међу последњим Јеврејима у окупираној Србији, јер су „бављење“ њиховом судбином донекле омеле борбе Немаца и припадника партизанског покрета (посебно са Копаоничким партизанским одредом у Ибарској долини). Претпоставља се да је око 40 Јевреја из Косовске Митровице преживело рат и да су отишли у новоформирану државу Израел, углавном у периоду између 1948. и 1952. године.

Затвори су током читавог периода окупације представљали један од најтежих облика репресије над цивилним становништвом и припадницима покрета отпора. Кроз затворе окупатора и квислинга на Косову и Метохији прошло је неколико десетина хиљада заточеника, од којих је велики број интерниран у логоре у Италију, Албанију и Немачку или је био убијен.

Приштински затвор је по изгледу и броју затворених имао облик мањег логора, док је по условима за ухапшенике најгори био косовскомитровички затвор.

Аутор: Ненад Антонијевић
Научнни сарадник Музеја жртава геноцида

Текст је преузет из књиге "Косово и Метохија 1941-1945 ратни злочини"
Објављено 2017. године у Београду