Недавно сурово силовање девојчице од 16 година поново ме је натерало да се осврнем на болну тему: чија је омладина у Србији – српска, европска или ничија.
Употребљавам реч „омладина“, а не „млади“ (јер се одмах асоцира „стари“), због једног болесног, скоро патолошког става према старијој популацији, односно недостатака свести о помирењу мудрости и младости. Просперитетна је само она земља која је успела да постигне то помирење.
Сведоци смо посрнућа на сваком кораку и у свакој пори друштвеног живота, а посебно ме, с обзиром на ову тему, забрињавају родитељи малолетника, не малолетници, јер су продукт својих родитеља. Те приче да је за малолетничке монструозне чини, крива школа, улица, кафићи и др., не прихватам, прихватам сажаљење и потребну помоћ родитељима само оног процената малолетних деликвената који су болесни.
Годинама се тучем сам са собом да ли да прихватим Ломброзову теорију да се „криминалац рађа“. За малолетнике који силују, боду ножевима невине људе, убијају, краду, узимају и дилују дрогу, требало би искључиво кажњавати родитеље. Онога момента када је син дошао кући и рекао оцу, убио сам, украо сам, а отац није ништа предузео, већ га је потапшао по рамену, земља је почела да тоне. У сред престоног града Београда млади човек од 23 године платио је на аукцији комад најдоњег доњег веша једне певаљке 15 000 евра (ето, четири године моје бедне пензије су вредне колико певаљкине гаћице). И овај пример је слика и прилика садашњег српског моралног пада и пропадања, пре свега омладине. То није раслојавање друштва, то је посрнуће у сваком погледу.
Где год крочите по земљи Србији видећете графите: по фасадама зграда (посебно је вели грех исписивати графите по старим здањима, споменицима културе), жељезничким станицама, стадионима, мостовима, чак по дрвећу. Ти графити су велика опомена, с обзиром на поруке и цртеже, о материјалној штети и да не говорим (тек што се уложе средства и офарба унакажена фасада неке зграде, сутрадан се појаве графити). Школе су посебно „нападнуте“ графитима од темеља до крова, без обзира колико зграда има спратова. У једном малом граду подно Фрушке горе, извршио сам анализу садржаја графита. Углавном се могу поделити на фашистичке, расистичке, вулгарне, претеће (графити које исписују навијачи, пре свега, Звезде и Партизана), уз цртеже који су монструозни. Понекад се упитам, да ли ти омладинци имају сестре, мајке, девојке, жене, с обзиром на вулгарне поруке и цртеже, нпр. огромног мушког уда.
О наметнутом западном (на Западу то не дозвољавају) тзв. зевзечењу по сплавовима и кафићима до свитања и целодневног спавања до новог зевзечења, нико се не брине, посебно то не занима вође. Напротив, њима то одговара, омладина је успавана, могу да владају како год хоће. Кафићи су пуни. Недавно сам, након неколико месеци, био у Београду. Цела Кнез Михајилова улица је постала биртија, уместо књижара, галерија сада су ту неки „нови садржаји“ – европски. Зато не би требало смањити пензије (још су вође на најлон пијаци, даноноћно пијачаре око процента), већ их укинути, јер уствари пензионери издржавају кафиће. Израчунао сам да деке и баке одвајају од пензје између осам и десет хиљада месечно, тако што свеко вече дају унуцима новац за кафиће. Дакле, Србија сном мртвијем спава.
Најтежи проблем, за који је искључиво одговорна млада популација, је демографски. Подаци су застрашујући: огроман је проценат развода у младој популацији (око 35.000 годишње) и то након кратког времена у браку; велики је број захтева за доказивање очинства (такође, се мери у хиљадама); број нестале новорођенчади (10 000 последњих година); ради угодности, удобности, неодговорност, многе девојке неће да рађају (децу су заменили кучићи); још је трагичније да запослене не смеју остати у другом стању, газде их (у тужној Србији) одмах отпусте, јер су приликом пријема потписале да неће рађати; дакако материјална угроженост и незапосленост игра велику улогу. Срби су, иза Јапанаца, најстарија нација на свету и народ који лагано умире.
Неко ће рећи, препустимо ову тему социолозима и психолозима. Након дугогодишњег искуства сматрам да су пали на испиту, милом или силом. Уосталом, ниједан проблем није само социолошки, сваки проблем у друштву је и социолошки и психолошки и правни и политиколошки и педагошки и економски и културни и... и… што значи да би га требало обрадити, сагледати са свих аспеката.
Вратимо се наслову, као и да видимо колики је степен спознаје о омладини. Шта о омладини знају они који заступају улазак Србије у ЕУ. Шта о омладини знају Председник државе, предсједник Владе, министри. На ком образовном, културном и цивилизацијском нивоу је омладина Србије у односу на омладину земаља чланица ЕУ.
Да би смо темељито одговорили на ова и др. питања, недостају подаци, јер нису извршена испитивања, односно нису примењене поуздане научне методе. Неке следеће назнаке заснивам на најнепоузданијој методи, методи посматрања, јер је подложна субјективном, пристрасном мишљењу и закључивању, затим пратио сам ставове омладине у јавним изјавама – масмедијима, разним форумима, партијским манифестацијама и скуповима, предизборним кампањама, на радним местима.
Поуздано се може закључити да омладина интензивно подржава улазак Србије у ЕУ, за разлику од житеља тзв. трећег доба (о изузецима не говорим), код којих је изразит евроскептицизам. Један велики проценат омладине Србије се толико залаже за улазак у ЕУ, да им (ово је лично мишљење), понекад недостаје реализам. Велики проценат српске омладине жарко жели да напусти земљу и да живи у САД, Немачкој, углавном на Западу. Интересантно је да имају позитивнији однос према Немцима и Турцима него према Русима. Старије генерације су више склоне славјанским земљама.
Српска омладина је адаптибилана на све оно што долази из земаља Западне Европе и Империје, чак и на оно што Запад нуди на културном плану, што је у највећем проценту чисти шунд и кич. Омладина Србије сматра да ће им Европа, улазак у ЕУ, омогућити учење језика, описмењавање у сваком погледу. Заговорници ЕУ сматрају да ће европеизација омладине бити добар индикатор за развој целе земље. Требало би испитати какав је став омладине у мањинским заједницама (као нпр. Ромској и не само Ромској) које немају европске, па чак ни националне интересе, неким мањинским срединама које су недржавотворне, деструктивне, које Србију не доживљавају као своју земљу.
На другој страни, није занемарив утицај старије генерације на синове и унуке, која сматра да је тзв. западизација омладине велика опасност за националну традицију и идентитет. Износе да је психолошки процес прихватања европских вредности дискутабилан. Међутим, омладина у Србији, кажу, то мање прихвата у односу на вриједности тржишне привреде. Појава да различите ставове које заузимају различите генерације у току европеизације, није само српска стварност. То је присутно у свим земљама, посебно бившим социјалистичким, које су ушле у ЕУ или које су на прагу ЕУ.
Многи мисле да је омладина субјект потпуне преоријентације земље, њене западизације и европеизације, јер брзо уче језике, брзо се компјутерски описмењавају, користе интернет, студирају на страним универзитетима, који су преплавили Србију. То понашање и није ново, јер је омладина и након Другог свјетског рата брже од свих била носилац усвајања идеолошких дисциплина социјализма, па и источнизације, чак и после Информбироа. И сада и тада, омладина је стварала и добила простор за ново испољавање. Реч је о једној друштвеној инверзији, омладина је реалнија за разлику од старијих који су оптерећени носталгичним илузијама према прошлости и негативизмом према садашњости. Старији су велики скептици.
Послије Другог свјетског рата владало је револуционарно стање, занос, радне акције, колективна изградња аутопутева, зграда, фабрика (у систему када све те послове раде приватне фирме, када се испод жита ваља провизија, када је омладина подијељена на 501 партију, такви послови су у овим временима незамисливи). Мобилност је ипак била условљена биографијом очева, породичним пореклом. Један поприличан проценат омладине, кћери и синови антикомуниста морао се доказивати својом или туђом вољом. Друштво је давало предност генерацији активних бораца против фашизма, постојале су разне привилегије и повластице. Данас у вишепартијском систему је слично стање, само се не зову омладинци комуниста, односно антикомуниста, већ ДС-а, ДСС-а, СНС, УРС-а, СПС-а, СРС и др. Наиме, омладина различитих партија је сукобљена, идеолошки обојена бојом партије, тако да је антагонизам између њих кудикамо већи него у време социјализма. Веће могућности за школовање, запослење и др. има омладина партија које су на власти и богаташа, то је тужна реалност.
Требало би избјегавати конфликт идентитета, односно требало би реализовати, пре свега национални, а онда европски идентитет.
Но, проблем је што се европски натура контра националног који се потискује и у образовању и у медијима. Стога је недостатак историјске свијести огроман проблем омладине у Србији. Да ли је тачна теза да код омладинаца, рођених у вријеме распада или неколико година уочи распада Југославије, не постоји прошлост овога народа, да постоји анимозитет према свему ономе што је било раније. У једном квизу и не само једном, питање је било – Исидора Секулић је била глумица, књижевница, певачица, учесник омладинац од 25 година, одговара као из топа – певачица. Историја, значајни датуми, велике историјске личности српског народа из свих области, за велики проценат омладине је непознаница.
Нормално је стимулисање изучавања страних језика. Међутим, стављање у први план енглеског језика је чиста агресија, као што је и агресија присуство страних речи у српском језику, што води постепеном губитку властитог језика. Немогуће је набројати шта се све нуди омладини у медијима, на улици као „попкорн“, пију „топдринкс“, путују ка „дестинацијама“, гледају шоу програм „Стар академи“, или „Биг брадер“, купују играчке у „тоисмаркету“, новинар пита, „какав је ваш филинг о бекграунду овог феномена“, или „он је изразити фајтер и плејмејкер и у плејофу је дао даблтрипл“, затим на шалтеру туристичке организације, потенцијални путник се обраћа агенту, а он ће – „дестинација“, путник „Лондон“, агент каже, „сори пребукирано“, путник „ћао“, агент „ћао“, а о називима фирми да се и не говори. Не само у Београду и другим градовима, већ и забаченим малим мјестима и селима, називи фирми су на страним језицима.
На крају, огромна је криза у образовању и медицинској заштити омладине. Неконтролисан број разних, чак и „дивљих“ страних универзитета у овој земљи не даје експерте, стручњаке, већ буквално интелектуалне инвалиде. Битно је платити приватни факултет и десетке неће изостати, нема губљења године или семестра. Стање у нижем и средњем образовању је алармантно због понашања и ученика и педагога. Нема јасне политике према омладини ни на једном пољу. Да ли ће се појавити Влада која ће изградити једну стратешку политику о омладини, велико је питање, посебно сада због огромног пада – економског, моралног и свеколиког. Овде у овој унесрећеној земљи не влада већ влада „кризина криза“, која предуго траје.
Следећим цитатом желим да доведем у сумњу све ово што сам написао. На једној плочи поре Нове ере, пронађеној у старом Египту, пише: „Данашња деца не слушају родитеље, узимају воће са стола у присуству гостију, наступа погром“.
Аутор: Комнен Коља Сератлић
Извор: istokpravoslavni.org
21.9.2014.