Јасеновац као највеће српско стратиште или највећи српски град под земљом већ седам деценија представља камен спотицања у српско-хрватским односима.
Нажалост и после толико дуго времена од како су српски мученици утихнули са крицима, а српске мученице са својим плачом над својом децом коју усташки крвници побише и поклаше за само четири године 1941-1945, права истина још је обавијена тамом, стоји у мраку.
Споменик "Камени цвет" у Јасеновцу
Јасеновац јесте основан крајем августа 1941. године, али његов настанак и пројектовање је било годину дана раније... још пре напада Немачке и Италије, са савезницима на Краљевину Југославију 6. априла 1941. Усташки ратни злочинац Вјекослав Макс Лубурић је „дизајнирао“ концентрациони логор Јасеновац, док је као емигрант боравио у Мусолинијевој Италији. Иначе, 1930-их година у Италији су постојали кампови за обуку усташких диверзаната и терориста, који су имали своје акције не само када су убацивани на територију југославенске краљевине, већ и по Европи (нпр. Убиство раља Александра Карађођевића у Марсеју 9.10.1934.)
Усташки џелати под надзором Ватикана су починили стравичне злочине у логору Јасеновац, али и другим стратиштима широм НДХ, јер управо је Ватикан свесрдно помагао усташки покрет из простог разлога што Срби и Краљевина Југославија као православна чеда нису могли бити симпатични папској држави. Знали су они врло добро да на подручију западно од реке Дрине постоји велики број православних Срба, зато су и вршили масовна покрштавања у тим крајевима још од средине 19. века, па су од Срба католичке вере, правили касније Хрвате, а управо су ти „Хрвати“ постали највећи србомзрци и кољачи. Тиме се испунила она ватиканска „Србе на Србе“.
Зато је и донета одлука о оснивању једног великог логора који би могао да „прогута“ толики број православних Срба. Првобитно је то замишљено да буде у Госпићу, односно јаме на Велебиту које су још познате као стратиште Јадовно. Међутим, како је војска фашистичке Италије увидела свирепост хрватских фашиста, а истовремено бојећи се да не дође до народног устанка широких размера, јер су знали шта се дешава када се Срби на оружје дижу, одлучено је да се логор Јадовно затвори на тој локацији. Ту је убијено преко 40 хиљада жртава током лета 1941. године, од чега је 95% било Срба.
Неколико недеља касније у селу Јасеновац, на обалама Саве, у Западној Славонији долази до подизања неколио барака, у коме месец дана касније усташе доводе прве логораше. Логораши су довођени из скоро свих делова тадашње НДХ, а највише их је довођено са Козаре, Кордуна, Баније и Славоније.
Имена која не смеју бити заборављена, то су имена усташких комаданата и управника овог злогласног логора: Вјекослав Макс Лубурић, Динко Шакић, Нада Шакић, фра Мирослав Филиовић, Љубо Милош и др.
О броју жртава је неукусно говорити, јер за многе нараторе људске жртве постају бројеви, а за оне који су изгубили своје најмилије вечна рана. Зна се и да су усташе уништавали и палили неколико пута архиве где су била пописана имена логораша Срба, Жидова, Рома и др.
Оно најтрагичније је што данас у Хрватској, али и Србији ако споменете да је у Јасеновцу убијено више од 100.000 Срба, залепиће вам етикету лажова, хипохондара и ко зна шта све још. Србија која има једног академика проф. др. Србољуба Живановића, мора да ћути и трпи. Све због „лепше“ будућности.
22. априла 1945. дошло је до пробоја јасеновачког логора. Истина, већ тада се знало да су партизанске јединице ПОЈ пробиле Сремски фронт и да силовито иду преко Славоније ка Загребу. Тако да је и број стражара тог дана већ био мањи. Логораши више нису имали шта да изгубе, баш напротив, могли су да угледају слободу. Партизанске јединице су тек 10 дана након пробоја јасеновачких логораша ушле у напуштен и спаљен логор Јасеновац.
Дакле, једна јако важна историјска чињеница, која се већ деценијама скрива, а то је да Јасеновац није ослобођен. Нису се водиле борбе између усташа и партизана у априлу и мају 1945. око Јасеновца, јер све време рата Јасеновац је несметано радио.
Шта више, било је иницијативе од стране партизанских бригадира на Банији и Босанској Крајини, крајем 1943. када су се Италијани предали, да се ослободи Јасеновац и тако затвори то огромно стратиште Срба. Сви који су били упорнии у томе, били су ликвидирани под неразјашњеним околностима. И не само они, чак и делегати АВНОЈ-а који су у Јајцу 29. новембра 1943. спомињали ужасе Јасеновца, нису дочекали Никољдан те године.
Да не буде још забуне, чак ни водећа личност комунистичке Југославије, никада се није удостојио посете Јасеновцу, иако је стотину пута путовао од Београда ка Загребу и Љубљани. Што ће рећи да се могао очешати о Јасеновац и „Камени цвет“.
Свако од нас има моралну обавезу ширења истине ужасима Јасеновца! Зашто?
ДА СЕ НЕ ПОНОВИ!
Томислав Б. Ковач
25.04.2015.