Неки дан одох на Бајлонову пијацу. Волим тамо да пазарим... Има свега и свашта. Пошто већ годинама тамо купујем већ сам се спријатељио са појединим продавцима на тезгама. Видим једног пиљара односно травара који продаје своје лековите биљке, мед, прополис и др. како се сав снуждио.
Питам шта га то боде, шта му је направило тај израз лица. Данас просто човек и не зна одакле све вреба опасност и(ли) стрес. А он вели:
- „Европска унија и њени закони“.
- „Како Европска унија... Па ми (Србија) нисмо део Европске уније“, одговарам му.
- „Е мој брале... Нијесмо сада и не дај Боже да икада уђемо у то ђавоље гнијездо“, поче он сав резигниран. „Хрватска је ове године 1. јула ушла у Европску унију и тиме запечатила своју судбину. Обичан народ ће помријети... Јесте, Европска унија омогућава неку слободу кретања, у смислу да ти не треба пасош за кретање по цијелој територији ЕУ. Али, требају ти паре и то не мало пара, већ буквално милиони“.
- „О чему ти мајсторе причаш? Нисам сигуран да схватам баш најбоље“, помало збуњен питам. Мада знам да је он дошао из Далмације 1995. године у колони са „Олујом“.
- „Видиш комшија... Ти често дођеш да купујеш код мене кадуљу односно жалфију (Salvia officinalis). И сам знаш колико је она љековита. Користили су је и у Средњем вијеку у борби против куге. Е сада је она законом 'заштићена', односно забрањена да се бере. Казна је ако те ухвате 3.000 евра!?“.
Дође му нека муштерија, а ја се измакнем по страни и размишљам.
Зашто би неко забрањивао брање жалфије? Можда управо због њене лековитости. Обичан народ треба малтене потровати, треба направити од њих робове, послушнике, неспособне и физички и ментално за борбу против глобализације и новог светског поретка.
Још једна ствар која ми не избија из главе, а што сам читао у штампи и на интернету. Европска унија је још априла 2013. године донела одлуку по којој да би сте продавали природне производе, превасходно се односи на мед, лековито биље тј. чајеве, морате имати сертификате њихових надлежних института. А ти сертификати ће коштати најмање 100.000 евра.
Шта то практично значи?
То значи да ће закони Европске уније буквално „подавити“ мале траваре. Односно, у целој Србији ће бити 5-6 великих фирми (корпорација) који ће се бавити овим послом. Ти мали продавци лековитог биља ће моћи да раде тај посао, али искључиво за те велике фирме, где ће наравно бити само лако замењиви шарафи. Биће контролисани по свим основама.
Хвала вам што сте нам веровали!
Да је све ово наша сурова реалност и да нас то све чека, може се поткрепити једном чињеницом, односно примером из ближе прошлости. Наиме, све до краја прошлог миленијума, када су се октобра 2000. одиграле политичко-друштвено-економске промене у Србији, постојале су мале продавнице у свакој нашој улици. Свако место их је имало. Свака та продавница је била незавниса целина, изузев ако је била у власништву неке особе која је имала више тих малих продавница. Изузетак су били Це маркет и Пекабета. Мада су они били друштвено власништво.
Од 2001. године ситуација се почиње радикално мењати. На лоше, нажалост.
Појављују се велике трговачке компаније, које долазе у Србију (Метро, Меркур, Певец, Лидл...), а поред њих буквално су уништене приватизацијом и Це Маркет и Пекабета. Уз све то појавио се и Макси односно Темпо. Додуше Макси се појавио још 1990-их. Да се замажу очи, ове компаније су отварале конкурсе за пријем нових радника. Али, ситуација је за већину грозна.
Мала плата (око 200-250 евра), пуно посла и строга контрола. Уговор на неодређено време је мисаона именица многима, имаш неке уговоре које ти продужавају из године у годину. Примају те и запошљавају преко неких омладинских задруга, које су уствари „ћерке“ фирме тих великих компанија, како би те још више покрали. Да се жалиш и немаш коме. Цео систем је направљен да те покраду и униште.
Европска унија не забрањује само брање лековитог биља, већ и печење ракије. Све што има везе са здравим животом и шансом да преживите, не користећи њихове лекове или пак затровану храну преко пестицида или ГМО храну, биће строго кажњавано.
Оно што већ мирише на трагедију и истребљење јесте наша равнодушност. Што су нам важније гомила неких небитних ствари и глупости попут ТВ програма, професионалног спорта, политичких и естрадних афера... уместо наше здравље и будућност, односно здравље и будућност наше деце.
Томислав Б. Ковач
20.08.2013.