Некад давно... пре сто и више година земља Америка је била обећани сан многих Србаља који живеше и радише у Аустро-Угарској царевини. Причало се о томе да многи наши људи иду „трбухом за крухом“ баш у ту Америку. Путовали су паробродом из Ријеке, око шест недеља.
Чак је и славни српски научник Никола Тесла отишао преко океана да тамо ради своје експерименте.
Од тада су се времена, а и људи, драстично променили. Баш тада када се ишло у Америку, крајем 19. и почетком 20. столећа у Аустро-Угарској царевини, јужно и југоисточно од Загреба трајало је велико покрштавање Срба православаца од стране Ватикана. Нико онда није ни слутио да ће то донети огромне проблеме и несагледиве последице на Балкану, у каснијим временима.
Прво, у Другом светском рату, када покатоличени Срби „постадоше“ Хрвати, па ударише на браћу православне вере Србе, чак и децу... и Јевреје и Роме. Брозови комунисти некако све то замаскираше, скратише и умањише... Други удар беше пре две и по деценије када поче крвави растур Југославије, где опет покатоличени Срби ударише свом снагом на православце. Заврши се и тај несрећни рат где су нас „браћа“ уз помоћ Ватикана, Лондона, Брисела и Вашингтона у својим „ослободилачким акцијама“ Бљесак и Олуја протерали 1995.
Да им денрек није потпун сведочи и Вуковар.
Ту баш у граду на Вуки су још марта 1991. Томислав Мерчеп и Благо Задро, локални моћници ХДЗ искористили расуло Рачанових комуниста, па зграбили власт силом и отпочели страховит терор према свему што има везе са Србима и Југославијом. Река Дунав је само један од сведока.
Трајало је то месецима, све док ЈНА, са територијалцима и српским паравојницима није ослободила град 19. новембра 1991. Већину хрватских злочинаца су похапсили и одвели у Србију, где је наредних месеци Војни суд у Београду имао пуно посла. Неколицина хрватских заробљеника је одведена и на пољопривредно добро Овчара, где је без суда и пресуда неколицина српских територијалаца стрељала око 200 хрватских заробљеника.
Након 14-15 година Специјално Тужилаштво за ратне злочине у Београду позабавило се случајем „Овчара“ и донело четири пресуде, где је 15 територијалаца осуђено на 207 година затвора. Оно што упада у очи јесте несавесност и небрига хрватског правосуђа да осуди злочинце који су окрвавили руке и савест у вуковарском обручу 1991. убијајући недужне људе.
Нема чак ни оптужница?! Не бих рекао да се ради о случајности.
Вуковар је након ослобођења ушао у састав Републике Српске Крајне, а касније после злочиначке акције „Олуја“ у састав Сремско-Барањске области (СБО), до новембра 1997. када је наступила реинтеграција СБО у Хрватску. Крајем 1990-их година почело је враћање Хрвата повратника у најисточније делове Хрватске.
Очекивало се неко помирење, нови (су)живот Срба и Хрвата... али, не лези враже. Године јесу пролазиле, али напетост је и даље постојала свакодневно... врло често и са варницама. Можда и навећи разлог томе је велика незапосленост и не кажњавање злочинаца.
Број Срба након те реинтеграције СБО у Хрватску 1997. се из дана у дан смањивао. Тако да према попису становништва из 2001. године број Срба је био једва 33%, недовољно да Срби у Вуковару добију одређена права загарантована Уставом. Прође још 10 година, када 2011. године попис становништва у Хрватској показао алармантне податке по Загреб и Хрватску. Број Срба у Вуковару се повећао за 2,5% што подразумева поштовање Устава (увођење ћирилице у све државне институције, имена улица...).
Но, у моменту саопштења те вести, на јесен 2012. године креће једна нова антисрпска лавина у Хрватској, која се највише обрушила на Србе у Вуковару. Хрватски ратни ветерани и националисти то никако нису могли да прихвате, напротив. Организовали су велики митинг у Вуковару 2. фебруара 2013. који је посетило више од 50.000 Хрвата, не само из Вуковара. Број посетилаца није толико оптерећујући, већ оно што је речено тамо на том протесту против ћирилице, односно против Срба и њихових права.
Један од главних организатора тог протеста хрватски ратни ветеран Томислав Јосић, он је имао говор препун мржње и невероватно антисрпско расположење. Додуше он ни у рату 1991. није имао другачије мишљење и поступке. Сведочи Војни суд пресудама из 1992. Све то је добар показатељ колико се Хрватска шегачи са демократијом и правима националних мањина.
Политички представници Срба у Вуковару су углавом чланови СДСС Милорада Пупавца. Странка СДСС служи ХДЗ-у за мазање очију Европи и свету, како је све у најбољем реду. Заправо они су најбољи показатељ каква је вуковарска стварност, али и стварност Срба у Хрватској.
Мој сусрет са једним другаром из Вуковара, од пре неки дан, потврђује ову горе мисао. Питам га баш каква је сада ситуација у Вуковару и источном делу Хрватске. Није ни проговорио, а ја сам му одмах видео забринут израз лица. Каже ми без фолирања: „Никад гора!“.
„Откуд то?“, правим се недовољно упућен.
Поче прво о Хрватима... Рече како на послу стално трпи притиске, иначе ради у државној служби (просвети) и белележи одличне резултате. Једна директорка отворено без икаквог устезања прича да не воли Србе, и да њену подршку има сваки Хрват, па макар био и лопов и убица... А Србин не може да добије подршку па макар био најпаметнији на свету?!
Његово дете у школи (двојезичној) такође слуша свакодневно такве будалаштине, од којих би сваком нормалном и здравом човеку пукао филм. Деца нису ни пунолетна у школској кантини причају да би решење за „вуковарску ситуацију“ било управо то да сваки Хрват закоље по једног Србина, или њих више.
Његов школски друг Јока, живи у Загребу дуго година. Тачније пред рат је отишао, јер није хтео са Томиславом Мерчепом и Благом Задром, а ко са није хтео бити, био је „издајник“. Пре неколико година том другару Јоки умре отац. Овај га још из Загреба назове и саопшти му то преко телефона, обавестио га о сахрани. Како мој друг није могао ићи јер му је искрсао важан пословни пут, то је он послао своју жену у хрватско село Богдановци, поред Вуковара.
На сахрани дошла његова жена и прекрсти се са три прста, онако како се цели живот крстила (она није била члан партије СКХ, ни пре рата). Фамилија покојника дрвље и камење на њу, хоће да је отерају. Овом Јоки би непријатно и поче се извињавати. Другарева жена би толико пометена, да је једва пут до станице пронашла.
На том путу сретне своју познаницу Хрватицу. Исприча јој шта јој се десило, а од ње добије још занимљивији одговор: „Није то ништа, и ја сам Хрватица, удата за Србина, па на мене гледају ко црну овцу. Не могу присуствовати њиховим сахранама. Иначе ме избегавају“. Сутрадан овај несретни Јока оде до њих, извињавајући се опет због инцидента од јуче.
Нисам издржао више, да га прекинем речима... „Добро ти Хрвати, знам какви су они... него шта је са Србима? Мислим овим што нас као представљају (мислећи на руководиоце СДСС)“. А он тек онда поцрвени као паприка. Имао сам утисак да сам му убо прстом у око.
„Људи су невероватно разочарани у њих, а ја први!“, почне он нову причу.
„Војислав Станимировић је прави пример поквареног човека, да са њим не желим више никакву сарадњу. И што су нам се путеви укрстили пре пар месеци, због избора, то и данас жалим што сам себе довео у тако нешто. Далеко му лепа кућа. Ни остали чланови руководства СДСС Вуковар нису бољи.
Међусобно се не воле и оговарају, али их све голи интерес спаја. Просто је невероватно колико само пара перу. Неког фотографа пред изборе су званично платили 35.000 куна (4.720 евра), јер је 5 пута шкљоцнуо фотоапаратом. Незванично фотограф је добио 5.000 куна, а они су себи узели 30.000 куна. Па ти сад види“.
„Има ли неко добар у целој причи око Вуковара?“, питам га.
“Чуо сам за оног Славка Бубала што уређује лист Извор“.
„Да, он је добар, али усамљен“, одговара ми.
„Заправо он ради оно што је посао Станимировића. Да је среће да Станимировић ради за Србе, а не за ХДЗ, однео би снимак са вуковарског протеста против ћирилице који је био 2. фебруара 2013. године, у Загреб европском представнику и показао му. Да га пита, каква је ово држава? И кога то ЕУ прима у своје јато?“.
Дана 1. јула 2013. године, Хрватска је и званично постала 28. држава чланица Европске Уније. У ту Европску Унију Хрватска уноси не само мрачну и нерасветљену прошлост из Другог светског рата, већ и крваве трагове из 1990-их, када се осамостаљивала. Оно што мали број Срба у Хрватској верује јесте да ће њихов положај бити достојан човека, а не да буду и даље грађани трећег реда и трпе неправду.
Чак и међу свим осталим Србима влада велико питање, шта ће нам донети чланство у Европској Унији? Куда плови наша лађа? Да ли ћемо добити нова радна места како слаткоречиво причају наши политичари? Или пак ново, модерно робовласништво, где ћемо завидети нашим прецима из периода турске владавине...
Аутор: Томислав Б. Ковач
12.07.2013.