Док већина Срба ужива у турским серијама, дивећи се турским заводницима, Сулејману Величанственом и османској култури, турски премијер додатно распаљује ватру изјавама због којих се хитно састају Александар Вучић и Милорад Додик.
- „Не треба да се чудите када турски ратни бродови уплове у Неум.“

Ништа не би било чудно да је Ердоган изјавио да ће неки турски брод упловити у Неум, међутим нагласити да ће то бити ратни, доста говори о намери Турака.

Подсетићу да се од пре неколико година, у појединим турским војним школама предаје, односно учи, српски и бугарски језик. Да ли то значи да садашња Турска поново жели Османско царство? Ко је читао Сун Тсуа, сложиће са са мном да ово није обична провокација, већ дугогодишња жеља владајуће политичке елите у Анкари. „Прво упознај свог непријатеља пре него што га нападнеш,“ рекао је кинески мислилац и филозоф. Иначе, Турска излази на Црно море, на Егејско такође, међутим зашто су одабрали да врше војну вежбу у Неуму? Већ годинама, наши медији се утркују у приказивању турских серија и филмова, наши грађани путују на одмор у Турску, новине унапред објављују шта ће се десити у наредним епизодама, тако да је присутност Османлија у Србији, нарочито у културној сфери, ако је то уопште култура, тек у повоју. Да ли држава урадила нешто по том питању? Наравно да није, јер су политичкој номенклатури, у доба владавине Бориса Тадића одговарале турске серије, како би се народ замлаћивао трећеразредним подвизима Сулејмана, којем је професија била набијање Срба на колац, нарочито када је освојио [абац. Потом, признавање бошњачког језика, у време владавине истог политичара, показује колико се у овој земљи не води рачуна о националним интересима.

Са друге стране, а то се протекле недеље показало, не водимо рачуна ни о економским интересима. Геније из Америке, најмлађи министар у Влади, Лазар Крстић, поднео је оставку, јер су мере, које је желео да спроведе, у супротности са плановима премијера. Међутим, и поред разлика, овај човек остаје саветник премијера. Овде постоје две нелогичности. Прва је да се премијер боље разуме у економију од економисте који је представљен као спаситељ српске привреде, а друга да га задржава као саветника иако се не слаже са њим. То ми звучи као да тренер кошаркашког клуба позове тренера фудбалског клуба за савет о тактици на следећем мечу. Лазар Крстић је човек који је поднео оставку, јер немају поверења у његове мере, односно немају поверења у његов програм, али са друге стране прихвата да буде саветник премијера, који није уважио његове захтеве.

Министре, ако се предајеш, ако идеш, иди. Не понашај се као неодлучна девојчица.

Али ваљда се у Србији сваки неуспех награђује бар неком утешном наградом, која се у овом случају зове саветник премијера. Међутим, данас је битно да медији напомену како премијер има меко срце, као и то да се Новак Ђоковић оженио. Не постоји дан, сат, можда чак и минут када нас десет дана унапред нису обавештавали о припремама за свадбу, потом о свадби, гостима, рођацима и пријатељима Новака Ђоковића. Он је најбољи тенисер света, најпознатији Србин, понос ове мале земље, али зар морамо да знамо како се зове његова пудлица, да ли је имала машну и ко је пса довео на свадбу? Да ли је то новинарство? Битно је да се скрене пажња са стварних проблема, са доктората, са беле куге, која ће, захваљујући новом предлогу Закона о раду доживети експанзију, јер се труднице могу отпустити као и сваки други радник. Питам се шта је било са обећањима свих политичких странака, које су у оквиру свог програма говориле о наталитету? Ипак, медији о томе не пишу, већ се једни утркују да дискредитују владајућу гарнитуру, други да их уздигну, иако је ваљда основни постулат новинарства борба за ширење истине, никако величање и унижавање. Зато је у Србији новинарство изумрло, част изузецима, док је обећани Закон о јавном информисању још увек у припреми.

Али, кажу нам, биће. Кад? Ускоро! Биће и Београд на води, српски мерцедес… Све ће бити, једног дана. Питање је само до када ћемо ми издржати. Сваким даном, у овој земљи је више пензионера, а мање запослених. Чак иако се повећа животни стандард, један запослени ће у будућности финансирати три пензионера, тако да нове генерације неће осетити нешто бољи живот.

Изгледа да се једна шала претворила у стварност, а гласи овако: „Како се паметни син јавља родитељима? Преко Скајпа, из иностранства“.
Благо вама јер живите у Аустралији.

Извор: Српски Глас у Аустралији
Аутор: Славиша Павловић
19. јул 2014.