3. октобар 1929. године... Верујем да мало коме од читалаца овај датум нешто значи. Било је давно, многи нису ни били рођени тада, па чак ни њихови родитељи. Датум није ратни, већ се дешава између два светска рата. Дешава се то да смо тада као народ примили једну „инекцију“ која се зове – Југославизам.
Да будем јаснији, тог дана у Народној скупштини Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар I Карађорђевић, јавно казује да је ново име државе постало Краљевина Југославија. Поред тога територија од Вардара па до Триглава је подељена на девет бановина, политичке странке су забрањене и сама Народна скупштина је затворена. У преводу диктатура...
Краљ Александар I ујединитељ
Све се то догађа када се у западном свету, под чијим смо и ми били надзором, владала велика економска криза, јер само три недеље касније, на чувеном Вол стриту у Њујорку (САД) дешава се „Црни петак“, односно страховит пад акција и пропаст скоро 10.000 банака и преко 28.000 предузећа је ставило катанац на своја врата.
Не бих се сада превише бавио економијом, иако је за разумевање политичких превирања и ратова итекако потребно разумевање економских (не)прилика, јер управо банкари стварају ратове, кризе, пактове, мир...
Све до тог 3. октобра 1929. територија прве јужнославенске државе била је подељена на 33 мање области и имала три уставотворна народа: Срби, Хрвати и Словенци. Службени језици су били: српски (хрватски) и словеначки. Питање које се само по себи намеће из данашње перспективе је: Где су народи Црногорци, Македонци и муслимани? Како то да се 1. децембра 1918. године стварала заједничка јужнославенска држава, а да нема ова три горе споменута народа? Како то да чак ни њиховог језика нема у службеној употреби?
Какве су то размишљања била у нашег тадашњег владара Александра I Карађорђевића, па је све те нације тог кобног 3. октобра 1929. укинуо? Сви који су тада живели у Краљевини СХС, постали су – Југославени? Све више људи голица питање: За кога је краљ Александар радио? Чију је вољу морао да испуњава, ако то није била народна воља? Зар би се српски народ поделио на три мања народа сам од себе? После толико векова робовања и жеље да коначно сви Срби живе у једној држави, сада их неко дели.
Јунаци Великог рата: Гвоздени пук
Одговори на питања леже у економији. Тачније, та (не)срећна заједнична држава Краљевина СХС, је створена на дуговима. Један део дугова је наслеђен од Краљевине Србије, која је на име Балканских ратова 1912-1913, касније и за опремање војске на Солунском фронту 1916-1918 узимала ратне кредите у милионима златних франака. Други је настао за обнову порушене домовине, такође у милионским износима.
Све то нису занемариви разлози, већ омча око врата и краљу и народима прве јужнославенске државе. Зато је он морао да слуша. Морао је да спроводи њихове налоге. Банкарима није интерес вечити мир, јер мир не доноси добит као рат. Рат је највећи „бизнис“.
Управо тада, октобра 1929. године посађено је семе које и данас клија код јужнославенских народа и народности, јер након Другог светског рата је створена друга јужнославенска држава – ФНРЈ, коју су предводили комунисти, односно робијаши (политички дисиденти) из међуратног периода. Руководство тадашње социјалистичке Југославије је добило прилику да води државу само из једног разлога, а то је што су прихватили све дугове које је имала Краљевина Југославија.
Додуше, банкари су већ циљано и поставили особе које ће испуњавати све њихове захтеве. То су били ликови који су већином прошли њихове школе и обуке у посебним центрима. Тако да није могло бити грешке. Напротив, све се одвијало по њиховим плановима.
Још у доба великих ратних дешавања на Балкану, на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943. установљене су две нове нације у Југославији: црногорска и македонска. Југославенска територија је подељена на шест федералних јединица. Српски национални корпус је био практично разбијен. Од једног народа који је обитавао на западнобалканском простору створено је три. Већ две године касније насилно је уведен је македонски језик. Занимљиво је како то да Црногорци тада нису добили право на језик, већ су причали српским језиком, али то ће се променити крајем 20. века, у неким новим околностима.
Такође није занемарива чињеница пораст броја Хрвата на овим просторима, што се десило услед покатоличавања Срба православаца, на просторима Далмације, Лике, Кордуна, Херцеговине, Славоније, Босне, Баније, Босанске Крајине... Овај процес је давно започет, али је почетком 19. века добио амплитуду, нажалост траје и данас.
Априла месеца 1975. године у Скупштини СФРЈ усваја се закон по коме су Срби муслиманске вероисповести добили нацију – муслимани. За њих је тада био предвиђен језик – (гле чуда) српски, односно хрватски. Да би средином 1990-их када је завршавао рат на простору западног дела бивше Југославије, потврђено да муслимани постају – Бошњаци. Од једног народа сада имамо четири.
Ово нажалост није крај.
Након бомбардовања и агресије НАТО пакта на СР Југославију 1999. године, из Републике Србије је насилно издвојен простор Косова и Метохије. Додуше, нису створили нови народ, јер тамо живе претежно Албанци, који су постали већина на Космету тек након Другог светског рата.
У АП Војводини, такође све више је захтева од плаћених активиста да Војводина добије статус државности, да се призна народ – војвођански, такође и језик - војвођански и др.
Многе данашње (старије) генерације које су и даље заслепљене добрим животним стандардом какав је био од 1960-1990, већином у доба владавине Јосипа Броза Тита и мало после њега, не виде, а и не желе да виде како се наш српски национални корпус разједињавао, под којим су условима стваране јужнославенске државе (све три су стваране у крви, путем рата), шта је то наше владаре терало да спроводе такве одлуке на нашу штету...
Прође ево осам и по деценија, а већина нашег народа је и даље под утицајем опојне дроге – југославизам. И даље се углавном у Србији и међу српским народом носе симболи социјалистичке Југославије (гле чуда сви на латиници). Зашто? Где нам је национални понос? Зашто је срамота носити мајице са обележијима Србије и Срба? Да није било Срба, не би било ни Југославије. Хрвати и Словенци је нису желели. Угурани су силом.
Обично су нам криви други, зар не?
Томислав Б. Ковач
02.10.2015.