Недавно је Министарство спољних послова Србије обавестило све земље у свету у којима има дипломатска представништва о инцидентима упереним против Срба који су се десили у Хрватској у последње време. ,,Антисрпски инциденти у Хрватској су изолована појава,а не правило”, узвратило је хрватско Министарство спољних и европских послова.

О тим инцидентима у различитим формама и на различитим местима говорило се и писало много у последње време. Мене је, међутим, из одговора хрватског Министарства посебно заинтригирала тврдња: ,,Хрватска континуирано ради на повратку и обнови. У Хрватску се досад вратило више од 133.000 припадника националних мањина, од којих је већина српске националности.”

Колико се заиста Срба вратило у Хрватску?

У Загребу је 27. фебруара 2012. године промовисана студија „Мањински повратак у Републику Хрватску – Студија отвореног процеса”, коју је наручио УНХЦР, а чији су аутори проф. др. сц. Милан Месић и др. сц. Драган Багић, истакнути академици с подручја миграција и друштвених истраживања, те предавачи на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу. Поменути академици су, такође по наруџби УНХЦР-а, израдили и прву студију из раздобља 2006–2007: „Одрживост мањинског повратка у Републици Хрватској”. Ево шта су аутори у тој студији, у поглављу ,,Квантитативно истраживање повратка”, навели: Према подацима хрватске владе, 2010. године регистровано је 130.220 повратника српске националности; тек сваки трећи (33 одсто) мањински повратник сада живи у РХ, што је за пет одстомање него 2006. године; нешто више (око 39 одсто) регистрованих повратника има трајно пребивалиште изван Хрватске, што је за око 3,5одстовише него 2006, од чега 70 одсто у Србији (седам одсто мање у односу на 2006.), 7,5одстоу другим деловима бивше Југославије, а 22,5 одсто у осталим земљама (12 одсто више него 2006.); од регистрованих повратника 15 одсто је у међувремену умрло, што је за 3,5одстовише него 2006; за око 13 одсто повратника нема поузданих информација где сада живе и да ли су уопште живи. Аутори су број „непоузданих” (13 одсто) расподелили подједнако на остале три категорије и дошли до процене да од регистрованих повратника српске националности у РХ живи око 38 одсто, изван Хрватске око 45, а око 17одсто их је умрло. Кад се проценти заменереалним бројевимаонда то значи да од 130.220 повратника, колико их је хрватска влада регистровала до 2010. године, у Хрватској живи 49.513, изван Хрватске 58.657, а умрло их је 22.146.

Да ли се нешто битно променило у последње три године у односу на изнесене бројеве?

Према подацима Државног статистичког завода РХ, 2002–2012. из Србије, где је уточиште нашло више од 300.000 Срба избеглих/прогнаних из РХ, у Хрватску седоселило свега 13.048, а из Хрватске у Србију одселило 31.023 лица. А само у последње три годинеиз Србије се доселило 1.830, а у Србију одселило 10.340 лица.

Стање је такво какво је. Можда се више није ни могло у датим околностима. Али зашто износити лажи? Зашто се Хрватска упорно држи бројаукупно регистрованих повратника? Из незнања свакако не, пошто су на промоцији поменуте студије присуствовали многи страни и домаћи званичници, међу којима и председник Хрватске Иво Јосиповић, шеф Делегације ЕУ у Хрватској, амбасадор Паул Вандорен и Теренц Пике, представник УНХЦР-а. Објашњење би могло бити да јој је толикиброј фиктивних повратника биопотребанда би постали чланица ЕУ. А пошто им нико ни тада ни из света (ни из Србије, осим неколико избегличких удружења), није оспоравао фиктиванброј повратника, наставили су њоме да манипулишу. Ако им се нико меродаван и од ауторитета ускоро не супротстави, имајући у виду и најновије инциденте, број Срба који ће се у 2013. одселити из Хрватске могао би веома надмашити број досељених.