Поводом прославе великог јубилеја, сто година од Првог светског рата (1914-1918), у оквиру програма „СКЦ средом“ који се одржава сваке друге среде у просторијама Српског културног центра у Вуковару, одржано је предавање о Милунки Савић, најодликованијој жени овог рата.

Предавање, о Милунки Савић испунило је салу СКЦ-а до последњег места, а одржао га је професор историје Зоран Јакшић. У свом излагању он је изнео најзанимљивије детаље из живота ове храбре жене.
- Милунка Савић је најодликованија жена Првог светског рата, спада у ред најзначајнијих Срба и Српкиња која се нашла раме уз раме са многим знаменитим Србима. Рођена је 1892. године у селу Копривница код Јошаничке Бање, на обронцима Копаоника и граници са Косовом и Метохијом који су у то време још увек били под турском влашћу. По избијању Првог балканског рата, да би заштитила свог брата који је добио позив за војску, пријавила се под именом Милун Савић и отишла у рат. Свој пол и идентитет вешто је сакривала све до момента рањавања током Брегалничке битке у Другом балканском рату када је болничко особље закључило да се ради о жени, нагласио је Јакшић током предавања.

ЧЛАН ГВОЗДЕНОГ ПУКА

По избијању Првог светског рата Милунка се поново као добровољац јавља у српску војску, одлази код војводе Радомира Путника који јој је понудио да буде болничарка, што је она одбила и убрзо се обрела у чувени и елитни Гвоздени пук. У том пуку се поред Милунке борила још једна жена, била је то Шкоткиња Флора Сандс.

За заслуге и херојство исказано током Колубарске битке Милунка Савић је одликована Карађорђевом звездом са мачевима. Касније ће добити још и низ других, махом страних одликовања.
- Као војник Гвозденог пука Милунка је прошла све битке кроз које је овај најелитнији одред српске војске пролазио. Међутим, оно што је потребно нагласити то је да је она у рату била бомбаш. Тада није свако могао бити бомбаш јер војник поред мирне и прецизне руке морао је имати и снагу да баци ту бомбу, јер то су биле чувене четвртасте тзв. Васићеве бомбе које су тежиле око осамсто грама и биле пуњене тротилом, истакао је Јакшић.

ОДУШЕВИЛА ФРАНЦУЗЕ

Милункиним ликом и делом посебно су били импресионирани Французи који су је прозвали српска Јованка Орлеанка. Управо су је они одликовали орденом којим до тада ни један страни војник није добио, Ратни крст са златном палмом.

- Након Првог светског рата Милунка је од Француза добијала и националну пензију и стан у Паризу. Међутим, она је то одбила и прихватила комад земље у Скопљу, одакле је убрзо отишла, удала се за једног поштанског службеника и почела да живи у Београду, једно време без посла да би се онда на интервенцију њених сабораца запослила као чистачица у Хипотекарној банци у Београду, изнео је Јакшић у свом предавању.

Године 1924. Милунка је у браку са Вељком Глигоровићем добила ћерку Милену. Касније је усвојила још три девојчице, а до Другог светског рата помагала је и одгајала још тридесеторо деце из њеног родног села.

На прославама и јубилејима увек се појављивала у народној ношњи са орденима на грудима, док је за време Другог светског рата држала малу болницу на Вождовцу и помагала рањеницима.
- У току Другог светског рата остала је у Београду. Кажу да је једно време провела и у логору на Бањици мада о томе нема пуно поузданих података. Наводно, један немачки генерал желео је да је види што је она категорички одбила. После рата поново је живела у Београду где је радила као чистачица. Тада су је сви заборавили, а само је наводно француски председник Шарл де Гол позвао на инаугурацију. Тек је 1972. године на иницијативу београдског градоначелника Бранка Пешића добила једнособан стан, где је након годину дана и умрла, истакао је Јакшић.

Споменик Милунки Савић у Рашки

САХРАЊЕНА У АЛЕЈИ ВЕЛИКАНА

Уз највеће државне почасти њени посмртни остаци пренети су из породичне гробнице у Алеју великана 2013. године. Њеним именом назване су многобројне улице у градовима широм Србије, док је њој посвећен један документарни филм и позоришна представа.

Милунка Савић по многима спада у ред најзнаменитијих Српкиња, најпре због свог јунаштва које је исказала као жена ратник, али и због чојства, односно хуманости коју је много пута у свом животу доказала, од заробљавања бугарских војника на које није хтела бацити бомбу, до помагања српске сирочади.

Срђан Секулић
Извор бр. 113
18.3.2015.