САВЕЗНА РЕПУБЛИКА ЈУГОСЛАВИЈА
КОМИТЕТ ЗА ПРИКУПЉАЊЕ ПОДАТАКА О ИЗВРШЕНИМ ЗЛОЧИНИМА
ПРОТИВ ЧОВЕЧНОСТИ И МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА
БЕОГРАД

 

Геноцид (гр. генос, род, народ, и л. аццидере, убити), међународни злочин намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религиозних група. Спада у најтежу врсту злочина против човечанства. Термин Геноцид усвојен је на и заседању ОУН (1946). За разлику од етничког чишћења, где је циљ да се дата територија "очисти" од одређене групе људи (нагласак је на протеривању, мада је обично заступљено и физичко уништење), код геноцида је циљ физичко истребљење.

Припадници Хрватске војске отпочели су 04. августа 1995. године из више праваца из Хрватске и из раније окупираних подручја у Босни и Херцеговини - Грахова и Гламоча напад на Републику Српску Крајину у којој су живели Срби и уз војна дејства започели су и систематско уништавање цивилних објеката и имовине и извршили бројна убиства цивилног становништва у првом реду стараца, жена и деце.

Дејствујући несразмерно јачим војно-полицијским снагама, уз непрестано гранатирање целог простора Крајине, цивиле које нису одмах поубијали приморали су да напусте своје домове и да крену у избеглиштво.

Иако је кретање избеглица на тракторима, запрегама, моторним возилима, па чак и пешице било уочљиво, хрватске снаге су их гранатирале из артиљеријских оруђа или бомбардовале из авиона, да би на неким местима извршили и пешадијске препаде.

Последице војних напада на избегличку колону су посебно биле видне на простору око Глине, на путу Глина - Двор и током кретања кроз Републику Српску. На тим местима напада остајали су лешеви убијених, уништена возила, разбацане ствари, што су припадници хрватске полиције и војске, пошто су забранили сваки приступ међународним посматрачима и припадницима снага УН, уклонили, за шта су имали очигледно унапред припремљене екипе.

Део колоне која се кретала ауто-путем кроз Хрватску била је систематски нападана и од стране хрватског становништва иако су хрватске власти преко представника Уједињених нација дали гаранције за миран пролазак. Ти напади били су најизраженији у Сиску, где су извлачили Србе из колоне, пребијали их, а неке чак и убили. Њихова возила су каменовали и пљачкали их, а све то у присуству припадника хрватске полиције и војске који су уместо да обезбеде несметан пролаз колоне, како је било гарантовано, били посматрачи онога што се догађало.

Тако су становници Крајине, пошто су прво остали без својих домова најчешће остали и без оне своје имовине коју су на брзину понели са собом.

Последица ових акција је протеривање из Републике Српске Крајине између 230.000 и 250.000 Срба.

Хрватске војне и полицијске снаге су непосредно по окончању војне акције на целом простору Крајине предузели мере "чишћења терена" по српским местима, а то је у ствари био финални део спровођења геноцида над српским становништвом Крајине, који се састојао у физичкој ликвидицији оних који су остали. То су најчешће били старци, који су остали да чувају своју имовину и домове у којима су и рођени или нису могли да се крећу због старости и болести. Они су били масовно убијани најчешће на својим кућним праговима, сва њихова имовина била је опљачкана, а оно што није однето запаљено је. Пљачкање, паљење, рушење кућа и убијање преосталих цивила спроводило се (и још се спроводи) систематски, уз уклањање трагова дела.

Припадници Међународних хуманитарних организација и међународни посматрачи често су и сами били сведоци последица ових акција.

Саслушани сведоци, поред осталог, износе да су припадници хрватске војске и полиције убијали и Србе старије од 70 година, као и жене. Већи број тих лица убијен је на свиреп начин и њихови унакажени лешеви остајали су на њивама где су радили, на кућним праговима или су изгорели у запаљеним кућама. Забележен је случај убиства клањем старице (90 година) у кући, убиства претходно везаних грађана који су потом запаљени, убијање слепе старице пуцањем у потиљак, убиства одсецањем главе и руку, убиства секиром, навлачење овчије мешине преко главе пре убиства, итд.

Хрватске власти су, по заузимању Крајине, велики број лица ухапсили и одвели у логоре, где су били изложени најсуровијем поступању. За које су адаптирали чак и школе и спортске хале. Није познат број ухапшених преосталих Срба. Већи центри тј. логори за затварање Срба Крајишника су били у: Задру, Шибенику, Сплиту, Книну, затим у Сиску, Карловцу, Кутини, Госпићу, Новској, Иванић Граду и Сињу. У тим логорима је спровођено мучење и нехумано поступање и најразличитије мере притисака над затвореницима. У неким од ових логора није дозвољен приступ представницима међународних хуманитарних или других организација.

Пљачка, разарања домова и уништавања домаћинстава за време и после хрватске војне акције, довела је до напуштања средине у којој су Срби живели од давнина (писани документи о Србима на овим подручјима датирају из 822. године; на подручје Лике, Кордуна, Баније и Славоније масовније досељавање Срба одвијало се у 16. и 17. веку - на позив аустријских царева), негујући специфичну културу на средокраћи између православља и католичанстава. Српски народ је био принуђен да остави и своје светиње - цркве и манастире, музеје, историјске споменике и богате ризнице културно-уметничког блага, као и гробове предака. Оставили су и око 950 споменика културе, 80 библиотека и преко 122 школе.

Ако се све ово посматра заједно са подацима из ранијих извештаја Комитета, произлази континуитет у прогону Срба од времена стварања независне Хрватске. Формирање странке Хрватске демократске заједнице (ХДЗ), референдум и друге акције хрватских политичких првака пред грађански рат, текли су уз претећу и агресивну пропаганду према Србима. Изборном победом и преузимањем власти ХДЗ (маја 1990.) је почела реализацију програма чишћења Хрватске од Срба, свуда и на сваком месту. Срби су прво били предмет вербалних или физичких напада: на улици, у трговини, на радном месту, у стану или кући; исписивани су увредљиви графити, тражило се оружје, измишљали су се снајперисти, претило се преко телефона, упућивале су се поруке са захтевима за напуштање Хрватске, обележавали су се станови Срба, прислушкивали и искључивали телефони, тражене су изјаве о лојалности, упадало у станове без законског основа, премлаћивани су појединци, отпуштало се с посла, док се у другој фази врше хапшења и убиства.

На појединим подручјима према Србима спроводене су и масовне ликвидације, нпр. у Пакрачкој пољани, Марином селу, у Западној Славонији, у Вуковару, Осијеку, Госпићу, Сиску, Задру, Броду, Загребу, Сплиту и др. Имовина Срба - станови, куће, викендице, локали, као и културно-историјски споменици, минирани су и порушени у великом броју места, све у функцији коначног уклањања Срба из Хрватске. У неким срединама (у Дубровнику и Загребу) спроведено је и покрштавање Срба.

Целокупна активност према Србима координирана је с државног врха Хрватске са намером да Срби као национална, етничка и верска група у Хрватској потпуно нестану или да се сведу на занемарљив број. Преостали Срби у Хрватској стављени су у такве услове живота који воде њиховом потпуном истребљењу као националне, етничке или верске групе.

Све то указује да се у Хрватској водила организовано и води систематска и планска активност усмерена на потпуно уништење Срба у Хрватској, а иза које стоји владајућа политика Хрватске. Као последица геноцидног плана хрватских власти Срби су од конститутивног елемента хрватске државности постали мањина, сведена од 12% на највише 3% становништва Хрватске.


Подаци који се презентирају базирани су у првом реду на изјавама сведока. Њих могу да допуне они докази које су сакупили припадници ОУН, као и представници других међународних организација.


1.

Колона избеглица из Крајине која је кренула преко Глине била је пресретнута и нападнута и том приликом убијени су многи цивили. После тога је део колоне посредством УНПРОФОР-а, а на основу постигнутог договора са хрватским властима о маршрути избегличке колоне, наставио кретање према Петрињи, Сиску и даље, кроз Хрватску, аутопутем Загреб-Београд.

О томе шта су све преживљавали говоре сведоци који су се налазили у колони:

1.1. Сведок 276/96-1 наводи:

... Моја јединица се нашла у окружењу код Топуског. Тада је, уз посредство УНПРОФОР-а, дошло до преговора између пуковника Чеде Булата и хрватског генерала Стипетића који је поставио услов да морамо да предамо сво тешко и лако наоружање и да у колико то не учинимо да ће хрватска војска напасти цивиле у колони избеглица која се налазила на путу Вргинмост - Глина - Жировац - Двор на Уни.

Чедо Булат је одлучио да предамо наше наоружање што смо и учинили и ја сам са колоном тенкова дошао до Глине, где смо предали наоружање. Ови преговори су вођени три дана, 7., 8., и 9. августа 1995. године. Међутим, Хрвати се нису држали договора и њихова војска је извршила масакр над цивилима у колони, како сам то касније сазнао.

Пошто смо предали тенкове у Глини неки од нас су се пресвукли у цивилна одела, а неки су остали у униформама и приватним аутомобилима кренули смо путем Глина-Петриња-Мошћеница, где смо изашли на ауто пут Загреб-Београд.

Када смо стигли у Мошћаницу ту нас је сачекао шпалир хрватских војника и цивила који су нас каменовали. Том приликом стакла на мом возилу су била поразбијана, иако су нам казали претходно да нам је пут слободан. Из аутомобила су извлачили неке људе и ту их тукли. Тако су из колоне извукли Ч.Б. из села Ч. код Вргинмоста кога су хрватски војници линчовали...


1.2. Сведок 300/96-5 наводи:

... У августу 1995. године када су Крајину напале хрватске оружане снаге ја сам кренуо у избеглиштво. Моја породица је била у колони избеглица на трактору са приколицом. Код Глине колона је била прекинута и део избеглица се вратио, међу њима и моја породица.

Између Глине и Топуског хрватска војска је поставила нагазне мине да би онемогућила кретање колоне. Но, то није било једино зло које је снашло цивиле у колони. Припадници хрватске војске у маскирним униформама су напали цивиле, пљачкали их и из тракторских приколица узимали ствари које су нашли за сходно, а онда их гурали у страну, ломили, превртали, палили. Затим су их тешком механизацијом сабили у земљу и затрпали високим слојем земље.

Тако је прошла и моја породица. Остали смо без трактора, без приколице и без ствари које смо понели.

Две жене из колоне које су биле прибраније и храбрије осмелиле су се да се пријаве команданту хрватске јединице са захтевом да се трактори врате. То се овом није допало. Наредио је да обе буду заробљене и то је и спроведено. Ради се о М. и Љ. Ове жене су имали између 45-50 година. Оне су завршиле у логору у Карловцу.

Ту се колона задржала пуна три дана.

Онда се моја породица придружила М.Л. који је неким чудом сачувао свој трактор, те смо се мало возили, а више смо пешачили поред трактора и тако смо стигли до Сиска. Ту су нас гађали камењем. Стално су нас каменовали...



1.3. Сведок 62/96-5, земљорадник из околине Вргинмоста, рођен 1930. године сведочи:

... Са другим сељацима кренули смо у колони, на тактору. У колони је било и сељачких кола и аутомобила. Млађег света у тој колони ретко је било. Када смо стигли у Глину муслимани и Хрвати у униформама су пресекли колону. Они су почели да пуцају. Ја и моји смо поскакали са трактора. Тада су наишла два аутобуса. У тој општој гужви и пометњи ја сам успео да убацим унуку и жену у аутобус. У том аутобусу било је доста лешева јер се пуцало са свих страна. Ти аутобуси су отишли ка Топуском.

Ту се после један дан појавио УНПРОФОР који је омогућио да колона прође из Топуског за Глину. Пролазећи поред оног истог места од претходне ноћи где је био заједнички напад Хрвата и муслимана видео сам да је неко у међувремену булдожером растурио и бацио низ пут оба моја трактора и ствари на њима. Све је било уништено и разбацано, не само та два моја трактора него и запрежна кола и све друго што се кретало у колони, као и аутомобили.

Ја сам се нашао у једном аутобусу па смо кренули ка Београду преко Сиска. Поред ауто-пута велика група људи је напала нашу колону. Бацали су каменице. Било је повређених људи и у колима и на тракторима, а на нашем аутобусу је разбијено ветробранско стакло. Повређен је возач и још неки људи у аутобусу.

Ја сам те ноћи код Глине видео пуно рањених и погинулих жена, стараца и деце. Колико је тога било не могу рећи. Био је мрак. Пуцало се са свих страна, тада је настао општи хаос у колони. Ја сам срећом остао жив јер су наишла та два аутобуса...


1.4. Сведок 116/96 наводи:

... Ми смо са колоном стигли у Топуско, одакле смо 9. августа 1995. године кренули према Глини. У Глини су нас сачекали хрватски војници који су нам претили, пљували нас, викали на нас.

Настављајући пут прошли смо Петрињу и истог дана, 9. августа, приближили смо се Сиску, где нас је дочекало пуно омладине који су на нас бацали камење, па су нам поразбијали сва стакла на возилу марке "Југо" у коме смо се кретали. Морали смо да сагнемо главу да би се некако заштитили.

Једног момента моја кћерка је почела да вришти и када сам се окренула видела сам да је моја мајка била погођена изнад десног ока, да јој рана крвари али нисмо имали чиме да зауставимо то крварење па смо покушали то да учинимо пешкиром. Около су били припадници хрватске војске који нису дозвољавали да изађемо из возила, већ су нас терали да идемо даље.

Близу Сиска нашли смо на припаднике УНПРОФОР-а који су стајали са припадницима хрватске војске који су викали на нас и претили нам, а припадници УНПРОФОР-а су се само смејали, тако да нисмо смели од њих да тражимо помоћ.

Моја мајка, Комадина Десанка из Доњих Будачки код Карловца, рођена 1924. године, повређена је каменом 9. августа око 19 часова, а сутрадан ујутру око 6 часова издахнула је у Жупањи. Била је здрава и у колима поред њеног седишта остала су два камена: један величине јајета, а други већи од песнице са оштрим ивицама, којима је била погођена.

Када смо стигли у Шид ту смо моју мајку сахранили...


1.5. Сведок 300/96-8, ученик, стар 17 година, наводи:

...Ја сам због повреде био на рехабилитацији у бањи Топуско. Био је август 1995. године. Пуцало се на све стране. У једном тренутку донео сам одлуку да пођем својој кући. Кренуо сам кроз Глину. Нисам знао да је град пао. Одмах су ме ухватили. Поднели су ми нож под грло, пуцали ми изнад главе, тукли највише по глави, по телу и ногама. Претили су ми и вукли ме од места до места по граду и то је било од поднева до поноћи. Онда су ме пустили и казали да ћу свакако бити њихов и да ћу бити погубљен. То су ми говорили хрватски војници који су били у маскирним униформама.

Успео сам да се извучем из Глине и вратим у Топуско. Прошло је пет дана. Било је ужасно, није било воде, није било хране, није било светла. Били смо у обручу, па сам пошао са колоном избеглица ауто путем према Загребу и Београду.

У Сиску су нас Хрвати каменовали, тако да смо једва живе главе извукли.

Све је то на мене оставило тешке последице. Ја више немам сна. Деси ми се да у току дана осетим такву напетост да бих се ваљао по поду. Пијем доста лекова по препоруци лекара. Редовно се јављам психијатру на прегледе, али ме нервоза никако не пролази. Не знам када ћу оздравити. Протекло је више од шест месеци, а моје стање ништа није боље. У Петрињи сам био врло добар ђак, а сада сам овде скоро никакав...


1.6. Сведок 300/96-10, радник, рођен 1958. године у Војнићу, сведочи:

... На дан 6. августа 1995. године ја сам са својом јединицом био на положају код Топуског. Целог дана чуо се плач жена и деце и рад тракторских мотора.

Прошла су три дана и 9. августа ми смо добили наредбу да предамо наоружање које смо имали и да кренемо ка Југославији. Ја сам се придружио колони избеглица.

Нисам знао шта је са мојима.

Код Глине та колона је прекинута и ја сам после видео тракторске приколице и разне ствари које су лежале поред пута са леве и десне стране. Све то је било оштећено.

Кад смо прошли Петрињу појавило се једно војно возило у коме је било неколико хрватских војника у маскирним униформама. Када су наишли поред нас стали су и рекли "Срби, хоћемо да вас кољемо". Ја сам осетио неописив страх. Они су почели пред нама да се договарају о плану како ће да нас поубијају. На срећу тада је наишло возило полиције и они су нас узели у заштиту...


1.7. Сведок 300/96-11 наводи:

... Ја сам са женом и троје деце пошао у возилу марке "Југо" са колоном избеглица.

Код Топуског смо задржани три дана и четири ноћи. Ту се формирала колона избеглица и онда смо кренули према Глини. Остао сам без возила које се покварило и морао сам са женом и троје деце да пређем на једну приколицу. Три дана нам је требало да пређемо растојање од 250 км кроз Хрватску. Иако смо сво време били под пратњом међународних снага било је више инцидената. Наша колона је каменована од стране Хрвата дуж целог пута...


1.8. Сведок 257/96-1, панзионер, рођен 1925. године, сведочи:

...Ја сам живео у месту Утиња, општина Карловац. То место је гранатирано 5. августа 1995. године после чега су моје комшије почеле да напуштају село. Сусед ми је рекао "Шта чекаш?", па сам се ја са супругом на трактору укључио у колону српских избеглица.

Од Утиње колона се кретала према Вргинмосту и на том путу колона цивила је тучена топовима, али ја нисам видео да ли том приликом било рањених људи у колони и да ли је неко изгубио живот.

Од Вргинмоста наставили смо кретање према Топуском, где смо задржани три дана и и даље путем Глина-Петриња-Сисак.

Када смо стигли у Глину пришао ми је један хрватски војник са аутоматском пушком и рекао свом другу војнику показујући на мене "да убијемо старог", али га је тај његов друг спречио да то учини.

Колона српских цивила је каменована док је пролазила кроз Сисак. Ја сам више пута каменован и погодила су ме два-три камена по телу од којих сам имао ране. Каменована је и моја супруга којој су разбијене наочари.

Када смо пролазили кроз Кутину такође су нас каменовали и викали су нам: "Цигани! Цигани!"...


1.9. Сведок 680/95-18 наводи:

... Многи трактори и друга превозна средства су се успут кварили, али војници и полицајци нису дозвољавали никакве поправке нити задржавања, већ су терали Србе да иду даље како знају и умеју. Путници из покварених возила су се тада пребацивали у друга превозна средства, остављајући поред пута своја покварена возила са свим стварима.

Када смо око 10. октобра 1995. године пролазили кроз Сисак били смо каменовани од стране цивила. Из камиона Пољопривредне задруге из Вргинмоста извучени су возач и путници, па је камион опљачкан, а путници и возач су морали да се пребаце на тракторе у колони. Кроз Хрватску смо путовали непрекидно два дана и две ноћи без одмора...


1.10. Сведок 221/96, који се повлачио на трактору у колони из Топуског, сведочи:

... Ја сам био на трактору са још 4-5 особа и када је колона дошла у Сисак у једном моменту један хрватски полицајац ми је пришао с леђа и ударио ме колцем у потиљак, псујући ми при томе мајку четничку. Од задобијене повреде крварио сам два сата. У Сиску су повређене и неке жене из колоне...


1.11. Сведок 138/96 наводи:

... Кренули смо у колони и први пут смо били заустављени у Глини, 6. августа 1995. године где смо остали четири дана, после чега су нам рекли да можемо кренути у пратњи УНПРОФОР-а према Сиску.

Код Сиска смо доживели каменовање колоне и том приликом стакла на колима су ми полупали и добио сам ударац каменом у главу. Било је много повређених у колони. Други су били повређени много теже него ја.
Успут сам видео пуно изврнутих трактора и кола...


1.12. Сведок 336/96 наводи:

... Колона је била пресечена испред Глине. Завладала је велика паника. Из Глине се чула пуцњава и детонације. Ту смо остали три дана и три ноћи а за то време трајали су преговори између хрватских власти, УНПРОФОР-а и наших представника. После смо сазнали да ће бити дозвољен прелаз преко хрватске територије.

Ја сам се тада вратио у Топуско где су упале хрватске снаге које су почеле да врше терор над становништвом.

Неки наши војници су задржали оружје и они су требали да буду обезбеђење колоне. Та лица су похватана, па су неки касније пуштени, а неки су остали затворени. Не знам шта се са њима десило.

Тада је био убијен Симо Крњић из Слуња. Када је кренула колона из Топуског до Глине раздаљину од 12 км смо прелазили пуна 24 сата. Потом смо кренули ка Петрињи. Успут су Хрвати вршили разне психолошке притиске. На изласку из Петриње постојао је пункт УНПРОФОР-а, али је са њима имала контакт само хрватска полиција. Тада смо приметили да су они јако присни са хрватском полицијом.

Када смо стигли у Сисак провели су нас кроз жељезару у Сиску па смо онда кренули према Поповачи и тада смо били заустављени. Код Поповаче су нам нудили киселу воду и храну. Ја сам узео само киселу воду и осетио сам неку мучнину и сећам се да је укус те воде био бљутав. Успут сам имао халуцинације. Мислим да је у ту воду нешто било подметнуто. Успут су Срби из колоне били малтретирани од стране Хрвата. Одузимали су им тракторе. Тако су одузели трактор Стеви Гушићу из Војнића.

Та малтретирања су се најчешће дешавала ноћу и тада је милиција укључивала јака ротациона светла да би што мање било примећено иживљавање Хрвата над Србима у колони...


1.13. Сведокиња 303/96-1, стара 32 године, наводи:

... Ја сам из Војнића кренула у колони избеглица 6. августа 1995. године са супругом и двоје деце. Када смо стигли до Глине колона је била пресечена. Сазнала сам да је на челу колоне било убијено више лица. Два дана смо у шуми чекали преговоре, а онда су нам дозволили да преко Петриње кренемо према Сиску и даље ка Србији.

Када је наша колона наишла пред Сисак били смо каменовани од стране хрватског становништва. Први камен је погодио моје дете у главу и направио расекотину код слепоочнице. Повређено је и дете Б.М. Сва возила у нашој колони су била оштећена од каменовања...


1.14. Сведок 62/96-1, сељанка из околине Вргинмоста, сведочи:

... Ја сам до 4. августа 1995. године живела у селу Стипану, општина Вргинмост са мужем и двоје деце.

По подне 4. августа кренули смо трактором који је возио мој син стар 16 година. Кренули смо са другим избеглицама из Крајине према Глини. Када смо дошли до Глине нападнути смо од стране усташа. Најпре су авиони надлетали колону и падале су бомбе. После су пуцали са стране по колони.

Када смо дошли у центар Глине било је негде око 20,30 часова. Ту су пресекли колону. Чуо се плач и крици стараца и жена. Мој девер је повикао "Бежите, побиће нас све!" Ту је доста народа изгинуло. Ја сам узела свога сина од 9 година и дете од брата које има 10 година па смо потрчили, прескочила сам једну жену која је лежала. У том бежању наишли смо на један аутобус који није имао светла. Возач је рекао да иде назад у Топуско. Ушли смо у аутобус и он нас је возио кроз неку шуму од Глине према Топуском ноћу. Аутобус је био пун жена, деце и стараца. У Топуско смо стигли око 4 сата. Људи су тражили помоћ од УНПРОФОР-а али су им они рекли да чекају одобрење. Онда смо аутобусом кренули према некој шуми. Ту смо наишли на муслимане који су почели да пуцају на колону и тукли су са свих страна. Возач је окренуо аутобус назад и вратио се у Топуско где смо седели два дана, а трећег дана кренули према Глини аутобусом аутопутем који иде из Загреба према Београду.

Успут хрватско становништво и војска су нас каменовали, гађали су нас камењем и војска и цивили. Било је међу нама доста повређених, али смо сви ћутали и трпели. У аутобус је ушао неки наоружан хрватски војник, репетирао пушку и питао нас где идемо. Ми смо сви ћутали. Полупано је стакла на аутобусу. Када смо стигли у Београд није било ни једно цело стакло на аутобусу. Децу смо морали да ставимо испод ногу, а ствари на децу да их заштитимо од каменица. Било је ту деце и од 5-6 месеци. Једна жена је дете од годину дана затрпала пеленама од којих се оно угушило...


1.15. Сведок 271/96, који је живео у Купљенску, општина Војнић, наводи:

... Ја сам био принуђен да бежим за Србију, па сам 4. августа кренуо у свом возилу "Застава 101". Кроз Хрватску смо се кретали у колони у којој је био велики број путничких и теретних возила, као и трактора. Сваку колону је предводило полицијско возило хрватске полиције. Кретали смо се 3-4 дана и ноћи кроз Хрватску до Липовца. Хрвати су нам давали воду за пиће, након чега се онима који су је пили "спавало", на основу чега смо претпоставили да су претходно у ту воду ставили неко омамљујуће средство.
Када сам се приближавао Липовцу из мрака су истрчала три или четири човека са неким моткама у рукама који су притрчали мом возилу и почели ударати по возилу па су ми поразбијали све прозоре и направили оштећења на лиму...


1.16. Сведок 141/96 наводи:

... Ја сам са женом живео у селу код Војнића и бавио сам се пољопривредом.

Када је почело гранатирање Војнића 6. августа 1995. године ми смо пошли да бежимо. Кретали смо се у колони на трактору и ишли смо према Глини и даље према Сиску. Када смо стигли у Стакленик ту су нас Хрвати напали и моја жена, која је била на трактору, почела је да бежи.
Тада је моја жена повређена и посредством УНПРОФОРА вратила се кући у село и тамо би и сада требало да се налази. Ја сам се ту у тој гужви раздвојио од ње и кренуо сам на некој другој приколици, пошто сам свој трактор са приколицом морао да напустим у Стакленику. Ишли смо преко Сиска и даље према Београду.
Успут смо били каменовани. Нашу колону су каменовали Хрвати, како цивили, тако и униформисани припадници хрватске војске и полиције. Било је доста повређених јер је многе камење ударило по глави. Највише смо били каменовани у Сиску...


1.17. Сведок 505/96-3, избеглица из Војнића, стара 44 године, сведочи:

... На брзину сам спаковала шта се дало спаковати, упалила сам трактор и са синчићем се упутила у правцу Глине, где су нас заробили и одвели у логор.
Пре заробљавања наишла је хрватска војска и полиција и ми смо се дали у бекство назад према Топуском. Пуцали су по колони из разног оружја, било је много мртвих и рањених...


1.18. Сведок 228/96, возач из околине Војнића, рођен 1953. године, наводи:

...Ја сам 6. августа трактором кренуо према Глини. Успут нас је хрватска авијација тукла. УНПРОФОР је обећао да ће да нас заштити и одведе на границу. Међутим, УНПРОФОР се није појавио, тако да смо остали без заштите и препуштени на милост и немилост хрватској војсци.

На дан 7. августа 1995. године на око километа од Глине мене су заробили хрватски војници. Био је срећан онај српски војник који је успео да претходно скине униформу и замени је цивилним оделом, јер су све оне који су били у униформама тукли кундацима, шутирали ногама и ударали чиме су стигли.
Поставили су нас на земљу да седимо са рукама за вратом. Нису нам давали ни храну ни воду. Онда је дошла хрватска војна полиција па су нас затворили у неку бараку и тамо испитивали. Свакога су приликом испитивања тукли.
По двојицу су везали са лисицама, а када више нису имали лисице везивали су нас жицом или неким дебелим канапом. Тако везани седели смо у бараци. Ту нас је било око 50. Одатле смо одведени у Сисак...


1.19. Сведок 339/96-2, избеглица из Кордуна, сведочи:

...Ја, моја супруга и наш син смо 6. августа 1995. године кренули нашим аутомобилом према Бања Луци и успут смо сустигли колону избеглица у околини Вргинмоста. Ту је било доста избеглица који су ишли запрежним колима, тракторима и пешице.
Када смо били у близини Глине хрватска војска је гранатирала колону и видео сам да су две девојке погинуле у једном возилу марке "Голф" који је био испред нас, а који је има регистарске таблице Глине. Чули смо да су Хрвати срушили мост код Двора на Уни и да је ту било заробљених Срба, да је било велике пљачке, да су Србима одузимана возила, новац и друге вредне ствари...


1.20. Сведок 451/96, из околине Слуња, рођен 1939. године, сведочи:

...Од Топуског вратили смо се назад, па смо ишли кроз шуму "Врануша". Онда смо сазнали да је чело колоне пресечено од стране В муслиманског корпуса. Тада су хрватски војници окружили нашу колону и задржали нас два дана. Знам да су долазили аутобуси који су одвозили избеглице, а ми који смо имали тракторе смо остали.

Видео сам да су усташе из колоне одвеле једног Србина, не знам његово име, само знам да се он више није вратио. После тога смо кренули према Глини. Тада сам видео иза неке ограде да је био обешен један човек, а да је другом била одсечена глава.
Онда смо стигли у Глину у пратњи хрватске полиције и продужили даље према Петрињи. У Петрињи сам видео да се на путу са обе стране налазе гомиле камења. Поред њих стајали су цивили Хрвати који су гађали колону избеглица са камењем и псовали. Видео сам да је ту стајало доста оштећених возила, да су разбијена стакла на њима и да су појединим људима разбијене главе.
На ауто-путу кроз Хрватску када би се који трактор покварио полицајци су долазили са дизалицом и односили те тракторе у непознатом правцу...


1.21. Сведок 303/96-8, пензионер из околине Крњака, стар 57 година, сведочи:

...Ми смо бежали како и где је ко могао. Пошто сам ја инвалид, чекао сам два дана на полазак аутобуса из Топовског за Србију. Било нас се скупило око 300 људи. Ту смо били опљачкани од стране припадника хрватске војске. Опколили су нас и држали пред упереним пушкама више од једног сата. Ту су нам говорили свашта.
Тада је дошао нови градоначелник Топовског. Он је прво питао да ли међу нама има припадника хрватске народности. На то његово питање нико није потврдно одгворио. Он нас је питао пред ким ми бежимо. Тада су се хрватски војници били уклонили. Тај градоначелник нам је рекао да је за нас обезбеђен превоз ради нашег одласка из Топовског за Србију и заиста у току тог дана дошло је 8 аутобуса "Чазматранса" из Бјеловара и тим аутобусима смо ми превежени у Србију.
Поред пута којим смо се кретали видео сам да је било пуно преврнутих трактора...


1.22. Сведок 328/96-15, земљорадник из околине Вргинмоста који сада као избеглица живи у Зрењанину, сведочи:

... Ми смо кренули из села Чремушница на трактору. Колона је била дуга и било је пуно људи са својим породицама, како из мог села тако и из околних села. Нормално смо се кретали док нисмо дошли негде из Глине и то је било 6. августа око 19,30 часова. Ту су хрватске оружане снаге пресекле колону и тада је из зоље погођен један трактор у коме су били људи на једно 50 метара испред мене. Ја нисам могао да видим чији је то био трактор, да ли је било погинулих, јер је тада дошло до велике панике и људи су бежали. Ја сам тада сишао са трактора и пошто сам инвалид, једва сам успео да дођем до другог трактора где се налазила моја жена. Видео сам да нам прилазе хрватски војници који су пуцали на људе који су бежали или се налазили око трактора.

Тада сам приметио да један хрватски војник иде према мени. Био сам тада у седећем положају. Он ми је пришао и уперио аутоматску пушку у правцу мог лица. Био је од мене удаљен око 6 метара. Почео је да пуца. Том приликом погодио ме је у пределу уста са десне стране и метак ми је ушао кроз уста са десне стране и изашао ми на леву страну лица, изнад левог ока. Осетио сам да ме нешто пече и да ме хвата несвестица, а онда ме је овај војник погодио још једним метком у пределу рамена. Тада сам изгубио свест и не сећам се шта се даље дешавало. У неко доба ноћи пробудио сам се. Нисам могао да устанем. Био сам тешко рањен. Лева страна лица била ми је одузета. Успео сам некако да се ослоним на точак од трактора. Тада сам чуо глсове који су ме дозивали. Пошто сам био тешко рањен нисам могао да одговорим. Том приликом сам од П.М. сазнао да су код трактора погођени Ранка Радановић, Милка Радановић и Стеван Комадина, који више нису давали знаке живота, а да је више њих рањено.

Пошао сам тада да пронађем своју жену. Некако сам дошао до краја приколице, али ње није било ту. Тада су ми пришла два хрватска војника, ја сам их замолио да ме убију, јер је то боље него да се даље мучим. Они ми ништа нису одговорили. Негде су отишли и донели носила и убрзо сам се нашао у болничким колима. Однели су ме у Сисак у болницу где су ме ставили на сто и скинули су ме. Одећа ми је била крвава. Ту је била и хрватска полиција која је почела да ме испитује ко је организовао колону и друге ствари. Ја нисам могао да им одговарам.

Сутрадан сам пребачен болничким колима у Загреб у болницу Ребро, а потом у болницу Дубрава, где сам оперисан први пут и поново 16. децембра 1995. године. Ту су ме поново посетили из хрватске полиције. Они су ми рекли да сам проглашен за ратног злочинца. Рекао сам им да сам инвалид и да зато нисам војни обвезник и да нисам учествовао у борби.

На крају су ми дозволили да напустим Хрватску крајем децембра 1995. године.
Остао сам без нове куће од 120 м2 , 12 ланаца земље, остале су ми прикључне машине, 6 крава, 18 свиња. Моју супругу никад више нисам видео. Чуо сам да је сахрањена негде у Глини, али не знам где...


1.23. Сведок 284/96-4, избеглица из Вргинмоста, рођена 1950. године, сведочи:

...Кад је народ почео да бежи ја нисам имала никакво превозно средство, те сам носила свога супруга на леђима јер је он шлогиран, па су ме прихватили у неку тракторску приколицу.

У току ноћи испред Глине колона се зауставила. Почела је пуцњава. Колона је била нападнута од стране Хрвата. Пошто је колона стала, сав народ који је био у колима, на тракторима и у камионима, побегао је ван пута лево и десно да би се склонили. Ја сам целе ноћи остала поред тракторске приколице, јер нисам могла да бежим са мужем који је непокретан.

Пошто сам целе ноћи била на путу приметила сам да су хрватски војници прилазили нашем народу који се био склонио поред пута и да су их убијали и клали. Највише су наносили повреде ножевима. У току те ноћи велики број људи је погинуо и рањен је. Чуло се вриштање деце. Када сам чула запомагање деце ја сам била изгубљена и практично нисам знала за себе.
У Топуском смо остали 2-3 дана, а онда смо кренули у неком аутобусу кроз Хрватску. Успут су цивили хрватске националности каменовали аутобус. Гађали су нас кроз прозоре. Тако је велики број људи задобио повреде.
Иза мене у аутобусу је седела једна старија жена, која је задобила ударац каменом по глави и од задобијених повреда је преминула...


1.24. Сведок 328/96-1, избеглица из Топуског, сведочи:

... Ми смо кренули са колоном избеглица 6. августа 1995. године. У трактору који сам ја возио било је укупно 13 особа.
Када смо били пред Глином сазнао сам да је колона пресечена и опкољена од стране хрватске војске. Људи из колоне су се разбежали остављајући тракторе. После пар дана рекли су нам да можемо да идемо путем Глина-Петриња-Сисак за Србију. Ја сам био у другој тури која је бројала око 500 возила. Испред Петриње колона је заустављена.

Ту су ме тројица Хрвата - цивила извукли, псујући ми мајку четничку и говорећи "сад ћеш видети шта су усташе, кад те закољемо". Они су ме срушили и почели су да ме шутирају ногама, вичући "кољи четника". Ја сам успео некако да се одбраним од њих и ухватио сам се за аутомобилска врата, али су та три Хрвата почела да ме вуку за панталоне и исцепали су ми ногавицу која је остала у њиховим рукама, а ја сам успео да ускочим у један аутомобил.
Испред мене у колони био је један шлепер који је заустављен у Липовачи. Том приликом видео сам да су из овог шлепера изнели једну старију жену која је била мртва. Чуо сам од возача да је та жена настрадала на тај начин што су на мосту Хрвати пустили блок од бетона који је пао на цираду и тај блок је жену погодио у главу. То је била жена старости око 60 година.

Успут Хрвати су нас гађали свим и свачим, камењем, циглама, црепом. Сва возила у нашој колони била су оштећена. На комбију мог комшије Б.Д. видео сам да су сва стакла била полупана, а он је имао повреде главе...


1.25. Сведок 524/96-2, избеглица из Војнића који сада живи у Србији, сведочи:

...Ја и моја породица били смо у две различите колоне. Моја жена са децом и мајка су кренули правцем Војнић - Глина - Двор на Уни.
Ја сам био у колони коју су Хрвати пустили да преко Сиска и Хрватске дође у Југославију. Нас у колони су каменовали Хрвати, који су били поред пута. Најдрастичније било је код Сиска. У самом Сиску хрватска полиција уопште није интервенисала. Видео сам када је петоро људи умрло у колони, што због повреда, што због других разлога. Не знам њихов идентитет. Видео сам да односе њихова тела.
Што се тиче имовине, све ми је остало у Хрватској - стара кућа и нова у изградњи, као и 13 јутара земље. У Југославију сам дошао чак без личних докумената...



2.


Други део колоне избеглица се кретао преко Жировца који се налази између Глине и Двора на Уни и они су били нападнути од стране хрватске и муслиманске војске (5. Корпус Армије тзв. БиХ).

2.1. Сведок 668/95-1, који је стар 17 година, кретао се на трактору у колони цивила - избеглица из свог села код Вргинмоста. Он сведочи:

...Када смо се 8. августа 1995. године на путу од Глине приближавали Двору на Уни, у први сумрак, наша колона је била нападнута из заседе. У том моменту ја сам се кретао пешице поред свог трактора. Том приликом био сам тешко рањен у обе ноге, а рањен је био и мој друг Ј.Д. који се налазио у непосредној близини, док је трећи младић који је био са нама погинуо.

Освестио сам се тек у Београду, у Војно-медицинској академији, где ми је ампутирана десна нога, док ми је лева нога у веома тешком стању...

2.2. Сведок 680/95-17 се повлачио са групом избеглица из Војнића и када су се нашли на путу између Глине и Двора на Уни, на око 20 км испред Двора припадници Петог муслиманског корпуса напали су колону избеглица, па су почели убијати цивиле у колони и пљачкати њихове ствари. Он наводи:
...У кругу од 50 м видео сам да су убили пет лица, док су ранили Б.Б. из Карловца кога сам познавао. Наредног дана на истом месту видео сам око 15 лешева убијених цивила међу којима је било и жена...


2.3. Сведок 257/96-4 сведочи:

...У Брезовом Пољу на путу између Глине и Жировца 7. августа су напали нас у колони. Тада је убијен велики број цивила. Међу њима је било деце, жена и одраслих мушкараца.

Та колона се кретала према граду Босанском Новом. Ја сам се кретао на колима која су вукли коњи. Када је колона стигла до Глине тамо су већ увелико падале гранате те смо наставили кретање према Брезовом Пољу. У том месту сам видео да је граната пала на једну фабрику и да је том приликом погинула једна жена. У Брезовом Пољу смо преноћили, а нареднога дана смо стигли до места званог Жировац где смо наишли на жестоку паљбу од стране Муслимана и Хрвата и где је колона била пресечена. Ја сам био негде у средини колоне, а највише мртвих је било у колони иза мене и сумњам да је ико од њих успео да побегне. Један трактор са приколицом је био погођен из авиона и одлетео је у парампарчад. Нико са њега није преживео. Док се колона кретала из Жировца ја сам на више места, недалеко од пута наилазио на мртве људе, међу којима је било доста деце.

Када смо прешли Брод и прелазили преко моста, на самом мосту, као и пре и после моста такође сам виђао велики број мртвих и рањених и доста баченог оружја.
Сећам се да ми је један рањеник пружао руке да му помогнем, али ја му нисам помогао, нити сам могао, нити сам имао времена за то. Нас је највише тукла хрватска авијација, с тим што је вршено и гранатирање. Прешли смо у Босански Нови и ту нас је опет доста изгинуло.
У колони избеглица погинуо је Стево Воркапић из села Воркапића код Вргинмоста, као и један човек чије је име Матија из села Катиновац код Вргинмоста...


2.4. Сведок 300/96-1, рођен 1933 године, по занимању земљорадник, наводи:

...У бежанију смо пошли рано изјутра у 4 часа. Врло брзо смо стигли до Глине. У току пута чула се пуцњава топова.
У току преподнева 7. августа 1995. године затекли смо се у близини Жировца. Ја сам био на трактору и опет је уследио напад на колону и ту сам видео лешеве убијених жена. Најмање четири. Нисам их препознао...


2.5. Сведок 300/96-3, инвалид, рођен 1930. године, наводи:

... Живели смо у селу Брдо Село до 4. августа 1995. године када смо са два трактора и две тракторске приколице побегли. Колона избеглица у којој смо се налазили је у Глини била гранатирана. Бежали смо даље према месту Жировац и на путу је било још једно гранатирање.
Када смо дошли до Жировца гађали су нас. Напад је био око 10 часова пре подне. На моје очи погинуло је шест лица, мушкараца, жена и деце. Призор је био страшан. Срби из колоне су се разбежали а ја сам остао на месту пошто немам десну ногу, а са штапом и штаком нисам могао да се крећем.
Видео сам и тројицу рањених. Двојица су била рањена у грудни кош, а један у леву ногу и тешко су запомагали. Јако су крварили.
У овом нападу моја породица је остала без оба трактора и обе приколице, без свих ствари које смо понели. Најтеже ми је пало што сам остао без свих докумената и новца који смо понели са собом...


2.6. Сведок 300/96-6, пред сарадником комитета је испричала да је са мајком била у колони избеглица коју су напали припадници хрватске војске и да је била очевидац убистава једног броја цивила.
На записнику од 12.03.1996. године истражни судија Окружног суда у Крушевцу је констатовао да је сведокиња изјавила:
"Ја имам намеру да се вратим у Хрватску. Ја не бих сведочила о догађајима везаним за избегличку колону." Пошто је поучена на обавезе сведока, сведокиња је изјавила: "Ја ипак остајем при својој одлуци да не сведочим. Ја се надам да ћете за мене и моју одлуку имати разумевања."
Истражни судија је потом констатовао да је сведокиња плакала све време боравка у судници.


2.7. Сведокиња 277/96, рођен 1957. године, сведочи:

...Мене је агресија хрватске војске на Крајину затекла у Вргинмосту, где сам од раније живела. Ја сам поподне 6. августа 1995. године заједно са комшиницом села у трактор и кренула према Глини. Увече смо стигли у Глину и видела сам да је колона избеглица била пресечена нападом хрватске војске из оближње шуме.
Кренули смо према Жировцу заобилазним путем кроз шуму. На путу Глина - Жировац - Двор на Уни ја сам видела велики број убијених мештана из Вргин Моста, где сам живела.
Међу убијенима сам препознала Арлов Богдана, Бората Ненада, Јанић Љубицу, Јовановић Симу, Комадина Стевана, Кортук Љубицу, Линта Адама, Мраовић Мацу, Мраовић Милета, Нишић Душана, Новаковић Свету, Радановић Ранку, Радојчевић Љубицу, Радојчевић Миљкана, Станојевић Станка, Торбица Мару, Торбица Марицу, а видела сам још и многе друге чија имена не знам.
Сви ови цивили су убијени на путу Глина - Жировац - Двор на Уни.
После Жировца на путу према Двору на Уни напали су нас припадници хрватске и муслиманске војске заједно. У колони је настала велика паника и страх. Морали смо да напустимо тракторе и возила, а затим смо пешице преко моста прешли Уну и стигли у Босански Нови...


2.8. Сведок 341/96-76, земљорадник, из околине Вргинмоста, рођен 1934. године, сведочи:

... Када је народ почео да бежи свако је са собом понео шта је могао. Ја сам ишао са породицом преко Топуског, Глине и Жировца према Двору на Уни. Испред Двора на Уни колона је нападнута. Било је доста мртвих и рањених. Ту је од стране хрватске војске убијен Миладин Вергаш, из села Пецке код Вргинмоста, стар око 55 година. Мога брата и снаху су ту ухватили и одвели их у логор у Сиску.
Сви смо бежали како је ко знао и умео. У тој паници и страху нико није водио рачуна ни о коме. Ја сам бежао заједно са децом и једино децу нисам остављао. Ни по коју цену се нисам хтео одвојити од њих, јер само мене имају (мајка им је раније умрла). Нисам успео ништа са собом да понесем, чак ни личну документацију.
У селу ми је остало од стоке 4 краве и 19 свиња, трактор и друге пољопривредне машине. Трактор нисам могао да повезем јер нисам имао горива. Сазнао сам да је то све опљачкано...


2.9. Сведокиња 341/96-75, домаћица, из околине Вргинмоста, рођена 1928. године, сведочи:

... Почетком августа 1995. године ја и муж смо напустили кућу. Повлачили смо се са другим народом и негде испред Двора на Уни колона је заустављена јер су нам хрватски војници пресекли пут. Ту је било свега и свачега, у тој паници и бежању. Хрватски војници су пуцали у нас. Мој муж је остао на трактору, а ја сам почела да бежим у кукуруз. Више га нисам видела.
Тада је погинуо мој комшија Стево Воркапић, од оца Марка, из села Воркапића, општина Вргинмост. Мислим да је то било 7. августа. У тој колони погинуло је још цивила и војника. После сам видела да су свиње јеле лешеве. Колико је било убијених не могу да кажем.
Ја сам побегла преко кукуруза у неку шуму. Ту сам видела једног Србина - старца који је, док су му прилазили хрватски војници, активирао бомбу и тако се убио...


2.10. Сведок 341/96-39, медицинска сестра из Војнића, рођена 1954. године, сведочи:

... Када смо стигли пред Глину ја сам чула гранате и експлозије. Када смо пролазили кроз Глину видела сам авионе који су бацали гранате на колону и чула сам експлозије. Пошли смо кроз Глину и стигли до Класнића где ми се аутомобил покварио, па смо га оставили и кренули даље, тако да смо у село Жировац стигли пешице. На улазу у Двор на Уни и кроз сам Двор видела сам мртве поред пута. Како су они погинули не знам.
У Жировцу су убили мајку моје пријатељице Ане Ђурић...


2.11. Сведок 341/96-29, домаћица, стара 31 годину, наводи:

...Имала сам кућу са помоћним просторијама, шталом, сеницима, имала сам доста земље. Почетком августа 1995. године били смо принуђени да све то напустимо. Ја сам се затекла на унском прелазу из Двора у Нови Град, када је дошло до пресецања колоне од стране припадника Петог муслиманског корпуса и хрватске војске. Колона је овде нападнута и пресечена. Ја сам била међу последњима који су успели да се извуку.
Сазнала сма да је наша кућа у селу запаљена и уништена, па ми сада немамо где да се вратимо...


2.12. Сведок 247/96, домаћица, из села Подгорје, општина Карловац, рођена 1946. године, наводи:

...Ја сам са породицом живела у селу Подгорје код Карловца где смо се бавили пољопривредом. Ми смо напустили село међу последњима, 6. августа 1995. године. Кренули смо трактором.
Трећег дана када смо дошли у близину Жировца хрватска војска нас је засула ватром из разног оружја. Било је ту пуно убијених. Опколили су нас, требало је спашавати главу. Ја сам се раздвојила од сина и снахе. Припадници хрватске војске су нас сатерали у неку кућу, а онда су нам наредили да бежимо. После тога напала нас је муслиманска војска.
Међу убијенима био је и власник куће у коју су нас хрватски војници били сатерали. Њега су заклали...


2.13. Сведок 335/96 наводи:

...Док се колона кретала из Жировца према Двору на Уни изненада је била пресечена од стране муслиманских и хрватских оружаних снага. Том приликом вршено је малтретирање и иживљавање над избеглицама. Отимана су материјална средства.
Ђуро Мартиновић био је том приликом рањен, искрварио је и за њега се ништа не зна. Такође сам сазнала да је цела породица Николе Новаковића из села Дуњака код Војнића изгинула, да је граната погодила приколицу у којој се налазила породица Николе Новаковића. Такође је погинуо и Никола Томић из села Шљивљак. Код Двора на Уни убијен је Никола Пјевац из Широке Ријеке код Војнића, који је рођен 1950. године.

Видић Невенка из Рајић Брда код Војнића је убијена близу Двора на Уни. Приликом уласка у Двор на Уни видео сам пуно мртвих људи. Ту сам запазио око 50 лешева.
Приликом изласка из Жировца погинуо је Раде Тарабук из Дуњака код Војнића. Посебно су малтретирали Д.З. из Рајић Брда код Војнића, коме су том приликом одузели 5.000 ДЕМ....


2.14. Сведок 166/96-2 наводи:

...Ја сам се затекао 6. августа 1995. године у Двору на Уни. Видео сам колону избеглица са Кордуна. Хрватска војска је отворила ватру на ту колону из ватреног оружја. Том приликом погинуло је доста лица из колоне. Претежно су то биле жене...


2.15. Сведок 51/96-7, радница, рођена 1968. године која сада живи као избеглица у Србији, сведочи:

...Ја сам живела у Плашком и имала сам дете од 11 месеци. На дан 4. августа 1995. године дата је узбуна, звонила су звона у цркви. Почели смо да се повлачимо према Слуњу. Формирала се колона на тракторима, путничким возилима, коњским запрегама, култиваторима, а неку су ишли на бициклу. Колона је била непрегледна. Била сам на приколици, а трактор је возио мој супруг. Код Топуског пукла нам је гума на трактору, па смо се пребацили на запрежно возило које су вукла два коња.

У месту Жировцу колона је заустављена. Мој супруг са свекром и мојом старијом кћерком кренуо је према Двору на Уни. Ја сам остала у једној кући у Жировцу да дете пресвучем и нахраним. Ту је један човек, стар 60-70 година узео бомбу, активирао је и убио се. Један други човек, који је био рањен, ту је умро, па су и једног и другог сахранили у Жировцу.
Око подне кренули смо пешице према Двору на Уни. Видела сам да једна кућа поред пута гори, а два-три авиона су надлетала колону избеглица. Били су у ниском лету и није ми познато чији су то били авиони.
А онда су се појавили хрватски војници. Јасно сам видела шаховнице на њиховим униформама. Говорили су да се предамо и ко има оружје да преда. Они су почели да издвајају избеглице из колоне и одвели су 15 српских војника у шуму, као и жене, децу и старце.
Када су заробљене војнике и цивиле одвели у шуму ја сам из тог правца где су они отушли чула пуцњаву из аутоматског оружја и имала сам утисак да су меци летели изнад нас. Наставили смо пешице ка Двору на Уни, у колони.

Са нама су пошли и Јово Грковић, Бошко Клипа, Милан Пошмуга, Јово Пошмуга и Милан Мркоњић. Ја сам њих видела да су били у колони када су кренули из Топуског, а шта је даље са њима није ми познато, само знам да се они воде као нестали. Ја сам бежала плашећи се од свега што сам видела и доживела.
Поред пута у јарку видела сам две жене које су биле мртве. Једна је била пунија, седа и са кратко подшишаном косом, друга је такође била старија жена, мршава. Није ми познато како су оне убијене. Ја са прешла преко њих јер друго избора нисам имала...


2.16. Сведок 341/96-146, избеглица из Обровца, сведочи:

...Најстрашније је било када смо улазили у Босну код моста Двор. Ту је колона била прекинута и на том месту пуцало се са свих страна. Успут сам видела мртве људе поред пута. Неки су убијени, а неки умрли. Ситуација је била таква да се гледало да се спасе жива глава и није се могла обраћати пажња на погинуле или умрле.

У Двору када је почело пуцање моја фамилија је једноставно напустила трактор и сакрили смо се у неки канал. Покупили смо само оно што нам је било при руци да би спасли живу главу. На том месту погинула је моја стрина Анђелија Ђурић из Војнића, која је рођена у селу Радоње. Њу је на моје очи рафал пресекао. Оставили смо је тако на друму јер смо гледали што пре да спасемо живу главу.
У колони избеглица једна жена је родила двојке, али како није било никакве медицинске помоћи у таквим условима она је после два дана са оба новорођенчета умрла...


2.17. Сведок 439/96, домаћица, рођена 1958. године, која је живела у селу код Топуског, сведочи:

...Ја сам живела у селу са троје деце која су рођена 1984., 1987. и 1989. године и са свекрвом која има 60 година. Бавили смо се земљорадњом и мој муж је био рањен у кичму и од тада је непокретан и у то време био је на лечењу. Када је пао Книн ја сам рано изјутра натоварила трактор и са свекрвом и децом кренули смо према Двору на Уни. Ишли смо у колони и када смо прешли 12 - 15 км између Црног Потока и Двора на Уни пресекла нам је пут хрватска војска. То је била хрватска пешадија која је упала у колону и почели су клати. Ја сам видела да су заклали једну жену и једног човека из Катиноваца, али њихова имена не знам. Настала је општа паника, вика и кукњава. Тада је и хрватска авијација почела да баца бомбе.
Била сам приморана да оставим трактор у Глини, па сам наставила даље пешке са троје деце и старом свекрвом. Преноћили смо у шуми код Жировца. Ујутру смо аутобусом у који су примљени жене и деца наставили пут према Двору на Уни. Ту су нам пресекли пут Хрвати и муслимани заједно. Били смо у окружењу Хрвата и муслимана три дана. За то време су нас бомбардовали. Ту је доста Срба изгинуло.
Пешке смо наставили даље и дошли код неког села одакле смо железницом пребачени до Бања Луке.
У селу Црни Поток остала нам је целокупна имовина, а касније сам сазнала да је наше село спаљено...


2.18. Сведок 341/96-139, пензионер, стар 60 година, наводи:

...Када смо били на домаку Глине били смо при крају колоне избеглица која се кретала разним превозним средствима. Колону су почели да надлећу авиони. Из њих су пуцали и бацали бомбе. Видео сам после да су неки аутомобили у колони горели. Када је прошао напад авиона ми смо се поново враћали у возила и наставили вожњу пут Глине.
Задњи део колоне је био пресечен од стране хрватске пешадије. На том делу је било много мртвих, рањених и заробљених.
Када смо дошли у Жировац, хрватска пешадија је поново пресекла колону. Било је поново мртвих и рањених. Ми смо оставили два трактора и понели смо оно што смо могли да носимо у рукама. Пешке смо кренули према Двору на Уни.
Ја сам код куће оставио 5 крава, 4 свиње и око 100 комада живине. У моју кућу у Вргинмосту чуо сам да се после 5 дана уселила нека хрватска породица...


2.19. Сведок 459/96, избеглица из околине Слуња, рођен 1952. године, сведочи:

...Ја сам рођен у селу Жрвница код Слуња где сам живео од рођења па све до 6. августа 1995. године када сам био принуђен да се, са својим родитељима, супругом и децом повлачим са колоном избеглица према Србији. На мом трктору смо ишли према Топуском. Колона је била велика и створила се гужва, па смо из Топуског кренули према Жировцу. Ту су нас напале усташе и ту је било пуно убијених и рањених. Моја супруга је била отишла да нађе хлеб, па сам ја пошао за њом да је тражим и када сам се вратио не месту где сам оставио трактор са оцем, мајком и децом није било ни трактора, нити икога. Оца, мајку и синове ухватиле су усташе близу Жировца.
Оца који је стар 70 година одвели су у логор у Сиску, а мајку са децом која су стара 12 и 14 година су одвели и затворили у неку кућу. Мајку сам успео да пронађем са децом у Приједору после 5-6 дана, а супругу у Бања Луци, док ми је остац дошао у Србију, где ја сада живим после три месеца. Ја сам мајку морао, пошто је била теже повређена, да у ручним колицима возим према Двору на Уни, а потом смо у неком трактору отишли до Бања Луке.

Између Жировца и Двора на Уни врло често виђао сам лешеве убијених и рањене људе. Нарочито су оставили упечатљив утисак рањени људи којима није било времена да се помогне, па су они били остављени на милост и немилост хрватским кољачима.
Ја сам у селу оставио две куће, једну на спрат величине 8х9м и стару величине 12х6м, као и шталу у којој сам имао 10 крава и 20 свиња. Имао сам 18ha обрадиве земље, два трактора и све прикључне машине. Без свега сам остао и процењујем слободно да то вреди око 600.000ДЕМ. Све ми је то пропало...


2.20. Сведок 488/96, пензионер, рођен 1922. године из околине Вргинмоста, чији преци су живели у Крајини од пре триста година за шта сведок нуди родослов, сведочи:

...Ја сам имао 23 јутра земље, две куће, две штале, трактор са свим прикључним машинама и најгрубље процењујем да је све то све вредело 2,5 милиона марака. Све то сам морао да напустим 4. августа 1995. године.

Пошао сам са својим трактором и две приколице на које смо сместили део покућства и најнужније ствари. Када смо ушли у Глину отворена је минобацачка ватра, а потом су почели да нас митраљирају два клипна авиона. Настала је паника. Мине су погодиле колону. Било је мртвих, а било је и рањених.
Сутрадан код Жировца напале су нас јединице 5. муслиманског корпуса и ту је било доста убијених и рањених. Пред Двором на Уни два хрватска авиона су нас поново тукла. И ту сам видео да су на више места пале мине и да је било више погинулих и рањених особа. Нисам био у прилици да у том хаосу и тој маси људи који су били избезумљени некога препознам од погинулих или рањених.

Када смо били на око 15км испред Двора на Уни колона је поново била нападнута од стране припадника 5. муслиманског корпуса. Ја сам био принуђен да са супругом са 2 приколице узмем најосновније ствари у три торбе које смо ставили на бицикл, те смо продужили даље пешице. У тој гужви нестала је моја супруга и касније њу су Хрвати заробили и била је у логору у Сиску. Ја сам пешице успео да стигнем до Двора на Уни, а одатле у Србију...


2.21. Сведок 452/96, избеглица из Плашког, сведочи:

...Ја сам кренуо са трактором путем Слуњ-Вргинмост- Топуско-Глина. Кад смо ушли у Глину хрватске оружане снаге су почеле да туку колону избеглица. Било је доста рањених и погинулих. Видео сам да је једна граната испред мене погодила трактор и ту је било доста мртвих. Даље сам видео једног мртвог човека и двоје деце.
Била је доста велика гужва, било је пуно народа, било је вриске, цике и јаука. На путу су чак упоредно ишле три колоне. У Глини су тенкови прешли преко Анке Трбојевић, жене средњих година из Плашког.
Када смо улазили у Брчко већ је била ноћ, један сат после поноћи и ту нас је хрватска војска поново тукла. Пошто је била ноћ не знам да ли је било мртвих и погинулих...


2.22. Сведок 524/96-2, избеглица из Војнића, који сада живи у Србији, сведочи:

...Ја и моја породица били смо у две различите колоне. Прво су кренули моја жена са децом и моја мајка. Покупили су најнужније ствари и са трактором и приколицом кренули су да се повлаче правцем Војнић - Глина - Двор на Уни.
Мајка и жена су ми причале да су их код Двора на Уни напали припадници муслиманске војске из правца Бихаћа и Кладуше, а с друге стране из правца Сиска хрватска војска. Пуцали су по колони избеглица - цивилима, женама, деци. Било је много мртвих и рањених.
Жена је оставила трактор и приколицу и све оно што је понела. Ухватила је децу за руке и бежала према шуми. Тако је успела да се спасе и да пређе у Босну...

3.

Колона избеглица који су напуштали Крајину кретала се и кроз Босну и Херцеговину, и на путу Босански Петровац - Кључ колона је такође била нападана и бомбардована од стране хрватске авијације. Том приликом је доста цивила изгинуло.


3.1. Сведок 333/96-9 наводи:

...То је било у августу 1995. године, чини ми се 6. августа.
Тога дана ја сам био на дужности у полицијског станици, када смо обавештени да је бомбардована колона избеглица на путу АВНОЈ-а између Бихаћа и Јајца и то у селу Јањила, које је удаљено 15 км од Петровца према Кључу.
Ја сам изашао на лице места и извршио сам увиђај. Пут је био закрчен избелицама који су ишли пешке, моторним возилима или запрежним возилима, као и на тракторима. Са собом су терали стоку, тако да смо се једва пробили до места догађаја.
Када смо стигли на лице места могли смо да констатујемо да су поред пута, гледано према Кључу, с леве стране пале три бомбе, а на средини коловоза четврта бомба. Ове бомбе су погодиле једно путничко возило марке "Форд" које је када смо стигли горело. Иза тог возила био је погођен и један шлепер кореничке регистрације, а у њему на возачком седишту је био возач кога смо затекли без главе. Возило је било у пламену. Иза тог возила био је шлепер који је био у пламену. У близини задњег краја шлепера видео сам двоје деце која су била захваћена пламеном. Не бих могао да проценим ког су пола, нити узраста деца била, само знам да се радило о деци која су већ била мртва.

Од тог призора било ми је мука и изгубио сам свест.
На том простору било је још мртвих. укупно 11 цивила из избегличке колоне изгубило је живот. Сва та лица су идентификована и ја сам имао попис њихових имена. Сви мртви били су из Коренице...


3.2. Сведокиња 715/95-9 која је 7. августа 1995. године пошла из Дрвара у камиону избеглица, сведочи:

...Када смо дошли на подручје Горње Бравске, села Узелци, наишли су авиони хрватског ваздухопловства који су бомбардовали колону избеглица са подручја Крајине. Том приликом био је погођен од авионске бомбе један шлепер близу места где сам се ја затекла. На том шлеперу по мојој процени било је 50-60 избеглица - цивила и по мојој процени нико од њих није преживео, док је около било изузетно много рањеника и убијених. То сам видела када сам прошла поред тог шлепера који је горео.
Тај погођени шлепер био је са подручја Крајине, а бомбардовање је извршио хрватски авион који је бацио две бомбе или ракете на колону избеглица. Поред овог шлепера био је погођен још један камион, који се после тога запалио. Да ли је у том камиону било људи ја не знам...


3.3. Сведок 341/96-117, радник, рођен 1959. године, сведочи:

...Када је 4. августа 1995. године почела агресија Хрватске на Крајину ја сам са породицом кренуо према Југославији, да бих сачувао живу главу. Оставио сам и кућу и земљу и стоку, као и радно место. Возио сам трактор са најнужнијим стварима које смо на брзину могли да покупимо. Када смо излазили из Босанског Петровца према Кључу, појавио се један авион који је надлетао колону.
На једном делу пута према Кључу на једној узбрдици наишао сам на стравичан призор. Два шлепера са храном - конзервама била су погођена и потпуно уништена, а ту се налазило десетак убијених људи и деце које је погодила граната. Видео сам око десетак лешева унакажених и изгорелих. Никога од њих нисам препознао. У колони сам путовао 8 дана и 8 ноћи са трактором, док нисмо стигли у Југославију.
Мој стриц В.Н. који је налазио у аутобусу као возач причао ми је да је на коридору код Брчког колона избеглица гранатирана од стране муслимана, да је једна граната погодила путничко возило и да су 4 лица из тог возила била убијена...


3.4. Сведок 341/96-132, возач, стар 47 година, сведочи:

...Из Крајине смо кренули 4. августа 1995. године. Повлачио се како је ко знао и умео и чиме је имао. Код Босанског Петровца, отприлике 2 км када се изађе из Петровца према Кључу видео сам да се прво поред колоне избеглица спустио један хеликоптер који је почео да дели хлеб људима у колони. Мислио сам да се радио о нашем хеликоптеру. Касније се испоставило да је уствари био непријатељски хеликоптер, највероватније хрватски који је само слетео под изговором да подели храну, уствари да извиди ситуацију и да скупи људе на гомилу. Подигао се и отишао у правцу Бихаћа.

После кратког времена долетео је један авион и видео сам када је испалио три ракете на избегличку колону. Видео сам када је погођен један шлепер. Чуо сам јауке и видео сам ватру. Поред шлепера погођено је неколико возила и трактора са људима који су се повлачили у колони. Видео сам да је било мртвих, али не знам колико. Створила се паника у колони и људи су настојали што пре да напусте то место, бојећи се поновљеног напада на колону.

Био сам очевидац и једног догађаја код Брчког. На отприлике 4-5 км када се изађе из Брчког према Бијељини, видео сам када је једно возило било погођено и када га је захватила ватра. Одлетело је у ваздух и распрсло се. Пут је водио поред Саве, са друге стране је била хрватска територија. Видели су се њихови положаји. Са те хрватске стране је погођено ово возило. Од те силне експлозије сигурно је да су сви путници у возилу били погођени...


3.5. Сведок 458/96, пензионер из Теслинграда, рођен 1929. године, сведочи:

...Ја сам пошао са женом и таштом на трактору без приколице која ми је била уништена од бомбардовања. Из Лапца смо се упутили у великој колони избеглица према Босанском Петровцу, где су хрватски авиони бомбардовали чело колоне. Ја сам био у средини колоне на трактору...


3.6. Сведок 426/96-1, који је у августу 1995. године радио у станици полиције у Петровцу, сведочи:

...Ја се не сећам тачно датума, али знам да је то било у августу 1995. године. Тога дана кретала се непрегледна колона избеглица из Книнске крајине преко Петровца у правцу Кључа.
Ја сам био у ауто патроли када сам добио задатак да изађем на лице места јер су хрватски авиони бомбардовали избегличку колону у близини села Јанила, на 15 км Петровца у правцу Кључа. Тешко смо се пробијали кроз колону која се кретала у правцу Кључа. Све су то биле избеглице из Книнске крајине. Кретали су се на запрежним колима, на камионима, тракторима, путничким аутомобилима и пешице.
Када смо стигли на лице места затекли смо хаотично стање. Више теретних и путничких возила је горело, а народ се разбежао по околним ливадама у страху да авиони не бомбардују поново колону. Ту смо избројали 11 погинулих цивила, а било је и више повређених. У једном возилу марке "мерцедес" на задњем седишту горели су лешеви двоје деце. У непосредној близини био је и леш мушкарца без главе. Био је још један дечији леш.
Повређени су отпремљени у болницу, а лешеви су сакупљени и упућени у Петровац. Тврдим да тада у колони није било ниједно војно возило, нити је било икаквог наоружања, нити војника. Све су то били цивили...


3.7. Сведок 426/96-3, који је у августу 1995. године био на служби у полицијској станици у Петровцу, сведочи:

...Радио везом обавештени смо да је бомбардована колона избеглица из авиона. Отишли смо на лице места на 15 км од Петровца према Кључу у близини села Јањиле затекли смо велики хаос на путу. Горела су возила у колони и трава поред пута. Више лешева било је разбацано поред запаљених возила. Видео сам да су на задњем седишту једног путничког "мерцедеса" изгорела два детета. Испред тог возила био је леш мушкарца без главе. Био је већи број повређених избеглица који су крварили и јаукали, па је приступљено њиховом пребацивању у болницу у Петровцу. У колони није било војске, већ су све то били цивили.
Том приликом погинуло је 11 лица из колоне, а лакше и теже је рањен већи број.
Од лица која смо затекли на лицу места сазнали смо да је авион на коме је била хрватска ознака бомбардовао колону...


3.8. Сведок 426/96-2, који је у августу 1995. године радио у болници у Петровцу, сведочи:

...Из правца Јањила чула се експлозија, после чега је дат знак за ваздушну опасност што је нас све у Петровцу изненадило. Убрзо затим сазнали смо у болници да је хрватско ваздухопловство бомбардовало избегличку колону која се кретала из правца Петровца према Кључу.
Почели су да пристижу рањеници у болницу и био је примљен велики број рањеника. Све су то били цивили. Сећам се да је тада довежено и 11 лешева. То су били цивили који су страдали од бомбардовања...


3.9. Сведок 303/96-9, стара 65 година, избеглица из Крајине, сведочи:

...И када смо стигли у једну шуму на подручју Босне били смо бомбардовани из авиона. Ко нас је то бомбардовао, да ли хрватска или муслиманска војска ја то не знам. Било је доста повређених и погинулих цивила. Ја не знам ни једно од тих лица по имену...


3.10. Сведок 341/96-136, земљорадник, из Сврачковог села код Коренице, рођен 1936. године, који сада као избеглица живи у Србији, сведочи:

...Тог јутра 4. августа 1995. године сви моји сељани и ја сели смо на тракторе и са нешто ствари кренули смо према Лапцу. Када смо стигли на путу од Босанског Петровца према Кључу пролетео је један авион који је почео да баца бомбе на колону. После сам од сина сазнао да је тада погинуло 7 људи у колони и да је било више рањених. Сазнао сам да су све куће у Сврачковом селу миниране и да је цело село сравњено са земљом и то не у нападу "Олуја", него касније ...



3.11. Сведок 346/96, обућар из Бенковца, рођен 1942. године, који сада живи као избеглица у Србији, сведочи:

...На путу Босански Петровац-Бања Лука, непосредно иза Босанског Петровца, уочио сам један велики шлепер и два путничка возила одмах поред пута, на банкини, како горе. Возила су била потпуно уништена и обавијена пламеном. У овим возилима нисам видео настрадале, али у околини сам чуо да је ту настрадало 10-15 људи...


3.12. Сведок 520/96, домаћица из Паланке, између Книна и Грачаца, стара 36 година, сведочи:

...Ми смо формирали колону избеглица и кренули смо према Петровцу. Ја сам покупила најнужније ствари које сам потрпала у џакове па сам их ставила на мотокултиватор који је имао малу приколицу, у коју сам ставила оба детета, стара 2 и по и једну годину и потоварили најнужније ствари, па сам заједно са колоном осталих мештана кренула према Петровцу. Сутрадан сам видела авионе који су бомбардовали колону. Путовали смо 8 дана. Видела сам да је било мртве деце поред пута којим смо пролазили. Како су они погинули ја то не знам. Видела сам и сахране поред пута. Урезала ми се у памћење једна жена која је на рукама носила мало дете које је било мртво. Она је ишла пешке према Бања Луци...


4.

О томе шта су све доживели појединци из колоне, које су хрватски полицајци ухапсили, илустроваћемо примерима:

4.1. Сведок 279/96, пензионисани официр, рођен 1936. године, који се затекао почетком августа 1995. године у Крајини, да би отуда пребацио своју рођаку, сведочи:

...Ја сам се кретао у свом аутомобилу са женом и таштом путем Војнић - Глина - Двор на Уни, обзиром да је Фрањо Туђман у саопштењу које је нон-стоп емитовано на хрватском радију говорио да смо безбедни уколико се крећемо у колони наведеним правцем.
У Видошевцу 7. августа 1995. године ја сам се пријавио једној хрватској јединици. Сви смо били цивили. Смештени смо у ресторану "1001 ноћ" у Видошевцу, а затим су раздвојили мушкарце од жена. Ту су ме одмах почели да туку рукама и ногама. У једном моменту су ме оборили на под, раширили ми ноге, а затим су ме неколико пута снажно ударили у гениталије од којих удараца сам изгубио свест. Када сам се освестио поново су наставили да ме туку претећи да ће ме убити. Један од њих ми је тада рекао да ме неће одмах убити јер је за мене предвиђена "лагана смрт".
И даље су наставили да ме туку, а у једном тренутку су ме извели из те просторије, и гурули ме тако да сам се ја са лисицама на рукама скотрљао низ 15-тек степеника.
Затим су ме подигли и одвели иза кафане где су ми наредили да седнем на неки пањ, па је онда сваки од хрватских војника прошао поред мене, ударио ме по глави, леђима или грудима. Та тортура трајала је око три сата.
Исте вечери одвели су ме у штаб хрватске војске у Глину у једну хладњачу. Извели су ме пред хрватског генерала Петра Стипетића, представљајући ме као четника и српског генерала. Генерал Стипетић, који ме је познавао, обзиром да смо обојица били на служби у бившој ЈНА рекао је да ће мој случај испитати суд.

Одатле су ме одвели у Петрињу у касарну бивше ЈНА. Ту смо изведени из возила, а један полицајац ми је пришао и везао металну жицу дугачку 2 метра око врата, затим ме је провео кроз шпалир војних полицајаца дугачак око 30 метара. Полицајци су стајали у размаку од метар до метар и по и одмах су почели пендрецима и ногама на којима су имали чизме и рукама да ме туку свуда по телу осим по глави. Тако везаног превели су ме кроз тај шпалир и поново вратили натраг. После тога сам се онесвестио. Тако су добили батине и Р. и М.
Када сам дошао свести одвели су ме у фискултурну салу у Сиску, у логор у коме је тада било око 130 Срба.
У том логору сам боравио од 7. до 11. августа 1995. године и ту сам сам евидентиран од Међународног црвеног крста.
На дан 11. августа одведен сам са још 50 лица аутобусом у карловачки затвор. Међу нама била су и 4-5 малолетника, старих 15-16 година. Успут су припадници војне полиције који су нас спроводили терали да певамо усташке песме. Ја нисам хтео да певам па сам због тога добио неколико удараца пендреком по лактовима, јер смо морали да држимо склопљене руке на потиљку и да цело време будемо у погнутом положају и нон-стоп гледамо у под аутобуса.
Пред затвором у Карловцу где је аутобус стао полицајци су позвали народ који је почео да се окупља око аутобуса да нас линчују, говорећи окупљенима да смо ми четници и терористи који смо бомбардовали Карловац.
Пошто је карловачки затвор био препун, одведени смо у затвор Реметинац у Загребу. Успуст један капетан, који је био командант јединице која је обезбеђивала наш превоз, рекао је: "можемо вас везати, тући и по потреби и убити", након чега је један полицајац са пиштољем у једној, а пендреком у другој руци почео да гази по нама. Том приликом Л.Д. је добио такве батине да 15 дана није могао да се опорави од повреда.
Потом сам био у Реметинцу у Загребу до 13. децембра 1995. године када ми је одржано суђење у Војном суду у Карловцу којом приликом је донета пресуда којом сам ослобођен. Вратили су ме у Реметинац одакле сам истог дана пуштен на слободу.
Из Загреба без новца и без икаквих личних докумената оскудно обучен отишао сам код једне познанице у Карловац, где сам био под сталном присмотром полиције све до 23. јануара 1996. године, када сам уз помоћ Међународног црвеног крста са још 7 лица дошао за Београд...


4.2. Сведок 350/96-2, избеглица из Вргинмоста, сведочи:

...У колони цивила ја сам кренуо према Глини 6. августа 1995. године. Следећег дана око 12,30 часова колону су напали припадници хрватске војске на месту званом Брезово поље. Колона је нападнута са свих страна, па је била прекинута. Настала је општа паника и метеж. Људи су се разбежали и почели да се крију по оближњим шумама и кукурузима.

Када сам изашао из једног шумарка видео сам пуно лешева у цивилним оделима у каналу поред пута. Такође видео сам пуно камиона, трактора и путничких возила која су била уништена. Наредну ноћ провео сам у једном шумарку. Следећег дана почели су из минобацача да бомбардују шуму. Ја сам се скривао до 13,30 сати, па сам изашао на оближњи пут и предао се припадницима хрватске полиције. Тада сам био обучен у цивилно одело и био сам наоружан.

Одвели су ме у неко село у близини Глине. Припадници хрватске војске и полиције који су се ту затекли почели су да ме вређају и псују, а затим су ме тукли. Тукао ме је ко год је хтео, рукама, ногама на којима су имали војничке чизме и кундацима од пушака, свуда по телу. Онда су ме одвели у Глину у неку школу где је било највише жена, деце и стараца. Везаног су ме увели у ходник и наредили да се окренем према зиду и са уздигнутим рукама на којима сам имао лисице, станем уз зид. Ту су ме тукли рукама, ногама и гуменим палицама. Више пута сам падао у несвест, па не знам колико је то времена трајало. Сав сам био натечен и обливен крвљу.

Пошто су одвојили жене, децу и лица старија од 60 година у тој школи нас је остало стотинак мушкараца од 17 до 60 година. Сваких пола сата хрватски полицајци су нас у току ноћи изводили у ходник и тукли чиме су стигли. Највише гуменим палицама. Те ноћи пуцали су из аутоматског оружја изнад наших глава. Целе ноћи нисмо спавали.

Сутрадан су нас одвели у спортску дворану у Сисак. Ту су нас претресли и одузели нам вредније ствари. Потом смо били поново премлаћени. Одвели су нас у фискултурну салу у којој сам затекао око 1.000 затворених Срба, мушкараца старости од 17 до 70 година. Међу њима је било и лакше рањених. У току ноћи одведен сам код иследника који ми је ударио два шамара. Један број затворених Срба је те ноћи одведен у непознатом правцу. Шта је са њима било не знам.

Хрватски полицајци спречавали су представнике МЦК да нас региструју тако што су појединце сакривали у неке друге просторије. Одатле су нас одвели аутобусима у Загреб, у затвор у Зрињевцу, па како тамо није било места враћени смо у Карловац, али ни тамо није било места, па смо поново враћени у Загреб, у логор Реметинац.
Ту сам остао од 10.08.1995. године до средине јануара 1996. године. Био сам смештен у ћелију број 145 са још 9 Срба.
Храну смо добијали редовно, али је оброк био као "за мачку", па сам за време боравка у овом логору смршао 27кг.
У међувремену су ме водили у Карловац на суђење где сам осуђен на 5 година затвора. Нисам имао браниоца. После суђења вратили су ме у Реметинац.
За време боравка у овом логур три Србина су умрла, али ја не знам од чега.
Појединце су стражари тукли, углавном ноћу, без икаквог повода...


4.3. Сведок 711/96-2, рођен 1938. године, сведочи:

...Агресија Хрватске на Крајину задесила ме је у Бенковцу, у који су 9. августа 1995. године ушли хрватски војници. Они су ме покупили и одвели у неки подрум, а 11. августа одвели су ме у затвор у Задру, где сам остао 5 дана, да би ме 16. августа пребацили у Окружни затвор у Шибенику, где ме нису малтретирали, али су друге људе тукли.
У фебруару 1996. године пребацили су ме у затвор у Сплиту и тек у марту 1996. године добио сам оптужницу, а до тада нисам имао никакво решење о притвору. У тој оптужници писало је да сам ја током 1991. године био припадник неке специјалне јединице војске Републике Српске Крајине. То је било нетачно јер сам ја од априла 1991. до фебруара 1992. године непрекидно био на лечењу у болници у Бенковцу, где је требало да останем и дуже времена, пошто сам имао операцију бутне кости.
После тога су ме одвели на "Острво младости" Обољан, где сам остао до 17.10.1996. године, када сам на основу тзв. "опроста" посредством Црвеног крста прешао на територију Југославије...


4.4. Сведок 527/96, земљорадник из околине Сиња, сада избеглица у Србији, рођен 1928. године, сведочи:

...Хрвати су почели да пале суседна села и да убијају становништво, па сам ја са супругом кренуо у правцу Книна. У Книну смо од стране хрватске војске затворени у зграду школе "Српски јунаци", где смо ја и супруга били од 4. августа до 15. септембра 1995. године.
Ја и супруга смо све време били заједно. Нас су малтретирали, говорили су нам да смо четници и да ће нас поклати, али нас нису тукли. У том логору било нас је око 350-400 Срба. Спавали смо на поду, а храну смо добијали једанпут дневно.
Ми стари смо могли да излазимо у двориште ради шетње. Приликом такве једне шетње видео сам да је комбијем довезено око 10 младих људи - Срба, и да су их Хрвати том приликом тукли рукама, ногама и кундацима од пушака.
Ја сам био смештен у приземном делу зграде, а и изнад нас, на спрату, је било затвореника и у току ноћи више пута смо чули јауке са спрата. На спрату су били смештени и млађи Срби...



4.5. Сведок 710/96-2 наводи:

... Ја сам ухапшен 06.08.1995. године у Бенковцу у близини своје куће када сам пошао да се пријавим властима. Преко радија је било наређено да се сви који су се затекли у граду јаве у центар града. Мене су одвели у Бенковац у општински суд, где су ми узели податке и том приликом добио сам неколико удараца од стране полицајца.
Одатле су сви - жене, деца, старци и војно способни становници превезени у Задар. Истог дана од стране припадника хрватске војне полиције спроведен сам у Задар заједно са Ј., који је видно био тучен. Имао је модрице свуда по телу. Приликом превожења нисмо могли међусобно да причамо јер је то било забрањено. По доласку у Задар био сам смештен у логор који су називали "Центар за војне обвезнике мушкарце" у спортском центру Мозире, где смо били смештени у рукометној сали и спавали смо на поду.

За остале грађане логор је био у средњешколском центру у Задру. У том логору сам провео три дана. За то време су ме тукли палицама, ударали ме рукама и песницама. Тукли су ме тако што би ме натерали да руке дигнем у вис, па су ме ме онда ударали по ребрима и испод пазуха.
У логору сам био од 6. до 9. августа 1995. године када сам пребачен у болницу у Задар која се налази код хотела Коловаре. У болници сам био због повреде коју су ми нанели приликом саслушања у Бенковцу, у пределу лица, јер ми је била натечена десна страна лица и вилица. Имао сам проблеме и са видом, а осећао са и вртоглавицу. У Задру у цивилном затвору сам био од 22.08.1995. године до 18. априла 1996. године.
У ћелији сам био са шесторицом затвореника. Нисмо смели да говоримо између себе. Ту мене нису физички малтретирали, али добацивали су нам "Где сте Срби? Где вам је велика Србија? Где вам је Република Крајина?" и псовали су нам српску мајку. У суседној ћелији један младић се обесио...


5.

За време напада и после заузимања Републике Српске Крајине хрватске војно полицијске формације, приступиле су систематском "чишћењу" терена. Тада су убијали цивиле и ратне заробљенике, пљачкали и палили њихову имовину, одводили стоку.
На околности шта се догађало у Крајини после заузимања од стране Хрватске војске саслушано је више десетина сведока.


5.1. Сведок 679/95-41 наводи:

...На дан 4. августа 1995. године око 5 часова отпочело је систематско гранатирање Глине од стране хрватске војске из правца Новог Села Глинског, где је била зона раздвајања и јединице УНПРОФОР-а.

Гранатирани су искључиво цивилно објекти у Глини који су, као и цео град, били небрањени. Највише граната погодило је болницу и места око болнице.
Гранатирање Глине настављено је и 5. августа у раним јутарњим часовима које је трајало целог дана, а које је било потпомогнуто од хрватске авијације чији су авиони често надлетали град и бомбардовали Глину, као и околна српска села.
Отпочело је и бомбардовање пута Глина - Драготина и Двор на Уни, којим се евакуисала поред становништва и видно обележена книнска болница.
Приликом бомбардовања уништено је путничко возило са ознаком црвеног крста у коме су се налазила четири рањеника са возачем и медицинском сестром. Сви они су изгубили живот.
И на дан 6. августа колона цивила који су се повлачили из Глине била је бомбардована од стране хрватске авијације. И том приликом било је жртава...



5.2. Сведок 303/96-8, пензионер из Доњег Скрада, стар 57 година, који је иначе инвалид, сведочи:

... На дан 5. августа 1995. године када је почела офанзива хрватских оружаних снага на Републику Српску Крајину, међу првима је нападнуто моје село Доњи Скрад, које се налазили на граници према Хрватској.
Хрватске снаге су отпочеле напад на село 5. августа 1995. године у 5 сати. Тада је настало паљење српских домова. Ја сам побегао у шуму.
У том нападу хрватске војске убијен је Љубан Кончаловић у свом кукурузу, где се био склонио, а такође је убијена и његова мајка Стана или Станка, која је била стара преко 90 година, као и супруга Љиља, стара око 60 година и још старица Ката Митровић, која је имала око 80 година. Ове три жене су се биле склониле у подрум Љубана Кончаловића, где су све три биле заклане, па је поред њихових лешева био бачен убијени пас.
Тада су биле спаљене куће Пере Лежајића, Војина Газибара, Милоша Вучковића, Обрада Поповића, Михајла Поповића, а такође је спаљена и моја кућа. Цело село је спаљено. Куће су спаљене до темеља и тада је изгорело све што је могло да гори. Ми смо тада бежали где је ко могао...



5.3. Сведок 229/96 наводи:

...Ја сам заробљен 4. августа 1995. године као припадник војске Републике Српске Крајине. Било нас је шесторица заробљених у групи када су нас довели у Книн, где су нам дозволили да седнемо на један зид. Са нама је био и Милојевић Сава из села Полача код Книна, стар око 50 година, који је у једном моменту нешто рекао једном хрватском војнику, који га је одмах повео иза зида и ту га убио из аутомата. Одатле су нас одвели у касарну у Книну. Успут су нас тукли кундацима пушака по глави, леђима и грудима. Псовали су нам мајку српску и четничку и претили да ће да нас побију.
Нас су заробили припадници 7. вараждинске бригаде, чији је командант био Корада. Затворили су нас у подрум касарне у коме није било светла и ту су нас целу ноћ тукли. Том приликом један њихов војник је убио једног заробљеног Србина из пиштоља. Тај војник је био рањен па су га терали да ради, али како то није могао, убили су га из пиштоља. У овом логору у касарни смо остали 36 дана пре него што су нас одвели у затвор у Задар...


5.4. Сведок 275/96 наводи:

...Приликом уласка хрватске војске у Книн почетком августа 1995. године, хрватски војници су убили Николу Драганића, чија је жена била са мном у кампу УНПРОФОР-а и још две особе чија имена не знам.
Од Мирјане Мирковић из Ковачића код Книна сазнао сам да су хрватски војници, када су ушли у Книн, одвели њеног сина старог 22 године и зета чије име не знам у непознатом правцу и да о њима ништа не зна. Када смо размењени они нису били на списку за размену...


5.5. Сведок 126/96-1 наводи:

... Моји су у ноћи између 4. и 5. августа 1995. године отишли за Србију у колони избеглица, а ја сам остао код куће у уверењу да хрватске војска неће доћи до мог села Жагровић.

Сутрадан ујутру дошли су код мене Милка Петко и њен син Илија које сам од раније познавао. Они су побегли из Книна, па су свратили код мене. Поподне око 5 сати хрватска војска је ушла у Жагровић. Видео сам да су моје комшије Димитра Рашула и Ђуру Рашула хрватски војници истерали из њихових кућа. Тада сам рекао Илији Петко и његовој мајци Милки да беже у шуму.

Ја сам остао код куће да бих склонио неке ствари, па сам и ја побегао у шуму, а увече сам се прикрао својој кући, па пошто сам се уверио да нема хрватских војника ушао сам у своје двориште и тада сам ту затекао Петко Илију који је био мртав и видео сам да је заклан. Лежао је на леђима. Даље, на око 50 м, лежали су мртви Димитар и Ђуро Рашула и Милка Петко. Сво троје су били убијени највероватније из ватреног оружја. Видео сам да гори и кућа Ђурђије Рашуле и успут сам видео и леш једног мушкарца коме је на глави била навучена овчија мешина, тако да га нисам препознао.
Следећих дана ја сам се крио и сви лешеви су били ту на истом месту све док се ја, 24. августа, нисам пријавио у базу УНПРОФОР-а у Книну, где сам остао до 17. септембра 1995. године...


5.6. Сведок 126/96-6 наводи:

...Снаге хрватске полиције су 05.08.1995. године ушле у моје село Жагровић са једним оклопним транспортером и почели пуцати по околним кућама и рушити их. Село је било скоро напуштено од становника, а и ја сам се спремао да одем. Чуо сам када су хрватски полицајци разговарали са старцем Дмитром Рашулом званим "Миле". Питали су га има ли икога у селу, нашта је он одговорио "нема никога" а потом сам чуо "немојте мене". Затим су се чули пуцњи. Хрватски полицајци су наставили пут, а ја сам изашао из свог склоништа и видео сам да крај асфалтног пута Дмитар Рашуо лежи мртав. После овога сам побегао из Жагровића...


5.7. Сведок 257/96-5 наводи:

...Ја сам заробљен 4. августа 1995. године заједно са групом цивила, мештанима мога села Чиста Мала. Тога дана су у селу убијени Поповић Даринка, Лалић Боја, Лалић Драгиња и њен син Никола, који су били у својим колима, као и Лалић Аница, коју су хрватски војници позвали да пође са њима и када је она то одбила убили су је. Лалић Драгиња је била старија жена, старости око 70 година, имала је болесне кукове и тешко се кретала.
4. августа у наше село рано ујутру око 5 часова пало је 4-5 граната. Ми се нисмо плашили јер је у нашем селу била база УНПРОФОР-а. Међутим, хрватски војници су ушли у наше село и помешали се са војницима УНПРОФОР-а...


5.8. Сведок 257/96-6 наводи:

... На дан 4. августа 1995. године у јутарњим часовима док сам се налазио у селу Чиста Мала упала је хрватска војска која је пуцала из пешадијског оружја. Око 9 часова на удаљености од мене око 50 м убијена је Лалић Божица, која је била заједно са својим мужем Јованом на трактору на коме су покушали да се извуку из села. Она је погођена метком из пешадијског оружја, а њен муж је успео некако да се извуче. То се догодили у непосредној близини њихове куће. Том приликом убијена је и Даринка Л. Поповић испред своје куће. Ја нисам видео када је убијена, али сам чуо пуцњаву у непосредној близини њене куће, а истог дана њен муж ми је испричао да је она убијена.
Истог дана убијене су и Лалић Боја, Лалић Аница, Лалић Драгиња и њен син Никола, а убијен је и Корда Мирко из Ђеврске стар 35-37 година...


5.9. Сведок 211/96 наводи:

...Када је хрватска војска 12. августа 1995. напала Комић, њихова војска је ушла из два правца у село. Том приликом су запалили кућу Лаврнић Саве и Петра у којој су њих двоје изгорели. Ради се о мајци и сину. Касније када је прошла офанзива ја сам била у њиховој кући и видела остатке њихових костију. Спаљена је и Павлица Мика, која је била слепа. Била је слабо покретна. У својој кући убијена је и Ћурчић Стака којој су одсекли главу...


5.10. Сведок 212/96 наводи:

... Ја сам рођен у селу Комић и за време напада хрватске војске на наше село повукао сам се у шуму, тако да нисам видео шта се догодило. Онда кад сам се вратио у село видео сам да је кућа Јеле Угарковић била запаљена и видео сам њене кости у кући. Такође је била запаљена и кућа Саве и Петра Лаврнића који су у својој кући изгорели. Видео сам поред куће Стаке Ћурчић да је она била заклана и да јој је глава била одсечена бачена преко пута. Ради се о старијој жени која је имала око 80 година...


5.11. Сведок 210/96-1, земљорадник, стар 58 година, који сада живи као избеглица у Апатину, наводи:

... Ја сам за време напада хрватске војске био у селу Пољице, у својој кући, заједно са сестром која је у међувремену умрла. Колико се сећам то је било 12. августа када су хрватски војници дошли у село Пољице из правца главног пута и ја сам се тада са сестром сакрио.
Видели смо да је Сунајко Рајко из Пољица, стар око 85 година кога су хрватски војници затекли у близини његове куће и који је врло тешко чуо, био окружен од групе од око двадесетак хрватских војника. Видео сам да су они са њим нешто разговарали. После сам чуо пуцањ из пушака и касније, када су хрватски војници отишли и када сам се ја наредног јутра вратио својој кући затекао сам Сунајко Радета мртвог са прострелном раном испод срца... Сигуран сам да он није био наоружан кад су наишли хрватски војници и био је у цивилној гардероби.
Ти хрватски војници када су ушли у Пољице, редом су палили куће, сена, штале и све остало. Са Радетом била је у кући и његова жена, али шта се са њом догодило ја не знам. Касније је нисмо видели. Хрватски војници су запалили кућу у којој се налазила Мара Угарковић, стара око 80 година која је жива изгорела. Такође је спаљена кућа Саве Лаврнић која је била стара око 90 година и њеног сина Петра који је био стар око 60 година, па су обоје том приликом изгорели у кући. Заклана је и Стака Ћурчић...


5.12. Сведок 210/96-5, рођен 1946. године, који је живео у Клаповици, Општина Кореница, сведочи:

...Из мог села Клаповице сви су побегли 5. августа. Међутим, ја, моја мајка и брат нисмо напуштали Клаповицу, обзиром да је мој брат био непокретан, а мајка стара 86 година. Хрватски радио је био објавио да цивилима неће чинити ништа нажао и да можемо слободно да останемо код куће. Иначе у нашем селу било је 9 домаћинстава и сви смо се бавили пољопривредом и сточарством.
Хрватска војска прошла је кроз Клаповицу 7. августа 1995. године. Нису улазили у куће и само су упалили сена. Прошла су три-четири дана и нико нас није узнемиравао. Онда је наишла хрватска војска која је кренула да пљачка наше село. Прво су опљачкали радионицу Душана Лончара који је био најбогатији у селу, па су је онда запалили, а затим су запалили и кућу Душана Лончара. Тога дана друге куће нису дирали.

На дан 12. августа видео сам да је наишла колона хрватске војске од стотинак војника и два транспортера. Они су скренули у суседно село Пољице. Ја сам тада био на једном брду повише наше куће. У том селу је живело око тридесетак домаћинстава. Убрзо сам видео дим из прве куће у Пољицама, затим је хрватска војска почела да пали редом кућу по кућу, а чула се и пуцњава.

У Пољицама, колико ја знам, било је остало 8 цивила и то су углавном били старији људи. Ја сам се крио у шуми два дана, а онда сам решио да видим шта се догодило у Пољицама и Комићу. Отишао сам у Пољице. Одмах на улазу наишао сам на запаљена домаћинства Бошка Мирковића и Милоша Мирковића. Приметио сам да је стока лутала око куће. Биле су запаљене и куће Радета Мирковића, Руже Мирковић и Јове Мирковића. Ту је било и убијене стоке. Куће су биле запаљене до темеља.
Онда сам наишао на леш Радета Сунајка, који је рођен 1910. године. Његов леш сам затекао испред куће Гојка Мирковића. Његову супругу нисам видео, али је она највероватније изгорела у њиховој кући коју је запалила хрватска војска.
Кренуо сам даље да видим да ли има живих, па сам тако наишао на М.Г. Сазнао сам шта се догађало у Пољицама и Комићу када је упала хрватска војска.

Од Јеле Лаврнић сам сазнао да су њеној мајци хрватски војници одсекли главу и да су мајку и кућу запалили. У једној кући у Комићу изгорели су муж и жена, старији људи који су били непокретни, као и још једна стара и непокретна жена, која је изгорела у својој кући.
После смо одлучили да затражимо помоћ од УНПРОФОР-а чија је база била у Клаповици. Они су нас прихватили и код њих у бази остали смо до 16. септембра, када је изашла колона избеглица из Книна којој су нас прикључили. Тако смо дошли у Србију...


5.13. Сведок 443/96, трговац из Книна, рођен 1938. године, који сада као избеглица живи у Београду, сведочи:

...Книн је био освојен 5. августа 1995. године од стране хрватске војске. Ја сам се прикључио колони возила Европске заједнице, која се кретала у правцу касарне "Јужни логор", где је био стациониран УНПРОФОР.
Док смо ишли према касарни "Јужни логор" видео сам више лешева. Испред продавнице "Стандард конфекције" на тротоару је био леш мушкарца у цивилу за кога знам да се презива Синобаг. Код ресторана "Балкан" према парку приметио сам леш јој једног мушкарца који је на себи имао цивилно одело. Поред пута који води од моста на Крки ка "Јужном логору" приметио сам на једном месту у каналу поред пута два или три леша мушкараца који су били у цивилним оделима, а даље педесетак метара видео сам три леша мушкараца који су имали маскирне униформе.
На раскрсници код болнице према селу Марићи видео сам када су хрватски војници ухапсили мог комшију Мишу Матковића и Жарка Вукмировића званог "Куђо" и одвезли их у возилу марке "Тојота" у непознатом правцу. О њиховој судбини се ни до данас ништа не зна.
Када сам 15. августа 1995. године дошао својој кући затекао сам је отворену, а унутра ствари разбацане. Приметио сам да ми неке ствари недостају.
У моју кућу 22. августа долазе три припадника хрватске војске. Они су ме псовали, вређали и терали да радим склекове на поду. Том приликом су ми одузели путнички аутомобил марке "Застава 101", радио-касетофон, музичку линију и још неке друге ствари. После њиховог одласка ја сам отишао код командира станице безбедности да пријавим овај случај, али ми је он рекао да се обратим војној команди.
Када сам се вратио кући после пола сата дошла су иста три лица која су ми одузела аутомобил и друге ствари. Један од њих ми је рекао "ипак си ишао да нас пријавиш милицији". Том приликом поново су ми претресли стан, а онда су ми наредили да седнем, па су ме ударали кундаком по глави. Ударали су ме и ногама. Био сам обливен крвљу. Прислањали су ми и пиштољ на слепоочницу и пуцали ми поред уха.

После тога ја нисам смео да спавам код куће. Обратио сам се УНПРОФОР-у, па смо уз њихову помоћ 16. септембра превежени у Србију. У Книну ми је остала кућа величине 11х7 м и друга већа кућа у изградњи, аутомобил, земља...


5.14. Сведок 456/96-1, избеглица из Бенковца, сведочи:

... Ја сам био на трактору и 7. августа 1995. године ми смо прошли село Срб, када је дошло до напада авијације на колону и том приликом је погинуло више људи. Лично сам видео да су од гранате погинули Велимир Стеља, Бранко Стеља и његово дете. Друга лица која су настрадалаа нисам познавао, а био је општи метеж, па не могу да се изјасним о броју настрадалих.
Успут сам видео да је 9 лица умрло од глади у колони и да је од тога било 6-оро деце и три одрасла лица, јер ми 5 дана нисмо имали ни хлеба ни воде и гледао сам како родитељи сахрањују ову децу поред пута по великој врућини...


5.15. Сведок 429/96 наводи:

...Када је 06. августа 1995. године хрватска војска заузела Биљане Горње, десетак старијих лица која су остала у селу одвели су у логор у Задру. После тога они су били пребачени у Отон код Книна, а 20. септембра 1995. године ослобођени су и враћени у село Биљане Горње. У селу су своје куће затекли опљачкане.
Крајем октобра 1995. године Душан Дукић, рођен 1930. године, затечен је обешен у помоћном објекту своје породичне куће. Био је обешен конопцем за једну греду, а на себи је имао гардеробу која је на више места била поцепана. Ствари у тој просторији су биле разбацане.
Случај је одмах пријављен локалној полицији чији су представници наредног дана дошли на лице места и саставили записник, после чега је извршена обдукција у болници у Задру. Констатоване су бројне повреде на телу нанете тврдим и тупим предметима, а констатоване посекотина на глави, као и бројне огреботине, највероватније нанете ноктима.
Неколико дана након сахране Дукићевог леша запаљена је његова породична кућа, заједно са још петнаестак српских кућа у непосредној близини...


5.16. Сведок 504/96, пољопривредник, стар 58 година, сведочи:

...У мом селу Банатском Грабовцу код Петриње остало нас је 4. августа 1995. године свега петорица: Б.И., стар 74 године, Ј.Ј., стар 68 година, Ч.Ђ., стар 61 годину и Г.Д., стара 90 година.
Када је дошла хрватска војска ја сам им се пријавио и они су ме пустили кући.
Нас су свакога дана по једанпут обилазиле војне власти. Тако сам ја био у селу 22 дана, а онда су поново дошли војници и када су излазили из мог дворишта један од њих је подигао пушку и пуцао у мене и ранио ме у леви кук. Код куће сам тако рањен преноћио, а сутрадан, када је дошла њихова патрола, нашли су ме рањеног и питали су ме ко ме је ранио и ја сам рекао да ме је ранила патрола хрватских војника који су долазили претходног дана.
Онда су ме одвели у болницу у Сиску, где сам остао 15 дана, па су тада дошла двојица полицајаца и одвели су ме у Сисак у истражни затвор. Затворили су ме са С. Њега су тукли и он је пао, па су га поново ударали по глави. Тукао га је све док други стражар није повикао: "доста више!". Онда је тај стражар скинуо своју шапку са шаховницом и наредио мени и С. па смо ми морали да љубимо ту шаховницу.
После су ме одвели у Загреб у затвор Реметинац. Тамо сам остао пуних 9 месеци. Водили су истрагу против мене због оружане побуне све до 20. маја 1996. године, када су ме пустили.
Када сам изашао из затвора питали су ме да ли желим да останем у Хрватској или да идем у Србију. У мом селу су на мојој кући поскидали врата и прозоре и покупили све. Нисам тамо имао где да одем...


5.17. Сведок 51/96-6, радница, рођена 1941. године, сада избеглица у Србији, сведочи:

... Ја сам остала у селу Гојковац - Глинице и када је дошла хрватска војска одмах су почели да пописују српско становништво. Када је требало да прибавим домовницу и путовницу, као и остала документа мене су детаљно испитивали и тражили да им пружим податке о нашој војсци и то ко је командовао војском, које су бригаде биле, како су се звале, колико је војника у бригади било. Ја сам им говорила да ми ти подаци нису познати, те нисам могла да добијем домовницу и путовницу, као и друга лична документа.
Грађани Слуња који су остали били су у немилости Хрвата. Била сам очевидац када су Хрвати пљачкали и палили села Цвијановић Брдо, Гојковац, Дувњак, Крстиња и сва остала села која се пружају према Војнићу.
Пре него што су палили и рушили куће они би их најпре опљачкали и одузели све што су нашли и то: стоку, жито и остале све вредне ствари.
Хрватска војска је укључивала неки аларм, који је сличан аларму на узбуну, чега смо се ми грађани плашили. Они су говорили да су тај аларм набавили у Америци да би сакупљали стоку, јер се стока кад чује тај аларм окупља на одређеном месту, где се тај аларм налази. Лично сам видела да се стока сакупља и теретним возилима негде су је одвозили.
У селу Глиници крај Гојковца било је остало укупно 25 Срба...


5.18. Сведок 483/96-2, из околине Војнића, сведочи:

... Пре Двора на Уни у избегличку колону су се убацивали муслимани и Хрвати и сејали страх и панику међу народом, ширили дезинформације. Говорили су да се не може ићи даље, да се народ треба вратити назад, а све са циљем како би што више народа изгинуло. Авиони су тукли колону. Знам да је изгинуло доста народа. Видео сам поред пута мртве људе...


5.19. Сведок 524/96-2, избеглица из Војнића, сведочи:

..Пошто сам био припадник цивилне заштите, ја сам се међу последњима повука из Војнића. Због тога сам био сведок разарања града. Првог дана, 4. августа 1995. године, није био нападнут град, нити бомбардован, али после два - три дана почели су полако све више да бомбардују градско језгро и да систематски уништавају град Војнић. Циљ је био да се уништи град, да српско становнштво не би имало где да се врати...


5.20. Сведок 616/96-2, пољопривредник из околине Книна, рођен 1922. године, сведочи:

...Када је хрватска војска напала на Крајину 5. августа 1995. године ја сам био у Ђеврсачком пољу и чувао сам своје овце. Ту су ме два припадника хрватске војске ухапсили. Један од њих ми је рекао да је усташа и да ће ме одмах убити. Уперио је пушку у мене, али је у том моменту наишао Ј.П. који ме је препознао и рекао том "усташи", који је хтео да ме убије, да то не чини, већ да ме води у Ђеврске, што је он и учинио. Након доласка код Ракића куће затекао сам још 5-6 цивила и видео сам да припадници хрватске војске пале српске куће у Ђеврскама. Поред пута сам видео лешеве жена и мушкараца различите старости који су на себи имали цивилна одела. Око поднева нас десетак одведени смо у Шибеник, у једну фискултурну салу, где сам затекао тридесетак затворених Срба.
Видео сам да су М.П. и М.М. из села П. били толико пребијени да се нису могли кретати.
Ујутро је нас четрдесетак мушкараца и жена различите старости бродом из Шибеника одведено у логор на острво Обоњан. Смештени смо у шаторе по нас 10 и спавали смо на војничким креветима. Ја нисам одвођен на принудни рад, али знам да су други затворени Срби одвођени на зидање барака.
Ја сам регистрован од стране Међународног црвеног крста, чији су ме представници обилазили и доносили хуманитарну помоћ.
Ја сам у овом логору провео годину дана, од 5. августа 1995. до 9. августа 1996. године. За то време против мене није вођен никакав судски поступак. Уз помоћ МЦК сам ослобођен и 9. августа 1996. године дошао сам у Београд, код сина, где се и сада налазим.
За време боравка у логору нервно сам оболео, а такође добио и брух. Од имовине у селу Међарима остале су ми две куће и помоћни објекти од 500м2 два трактора и све прикључне машине, око 200 оваца, нешто коза и једна крава...


5.21. Сведок 411/96-36, из села Вариводе, који сада живи као избеглица у Србији, сведочи:

...Моја мајка, која је стара 76 годин,а била је болесна, те сам ја у августу 1995. године решио да останем са њом. У мом селу Вариводе остало је још 13 махом старих и изнемоглих особа. Видео сам када су куће у суседном селу Ђеврско биле запаљене од стране хрватске војске, а запаљено је и неколико кућа у мом селу. Ја сам морао да се кријем како ме не би видела хрватска војска и полиција које су често навраћале у село. Крио сам се у појати на сену. Одатле сам видео када су долазили припадници хрватске војске и тражили нешто по селу.
На улазним капијама од дворишта ставили су беле мараме као знак да неког има у кући, да исте не би биле паљене.

Хрватска војска и Хрвати из суседних села долазили су и код моје куће, па су одузели све пољопривредне машине, један већи и један мањи трактор, путничко возило марке "Застава 101", ствари из куће, па чак и моју личну одећу.
Моја кућа је остала празна. Са ње су скунули чак и врата и прозоре. Све је то однела хрватска војска и Хрвати цивили. Они су палили српске куће.

У августу месецу дошао је један усташа који је почео да малтретира моју мајку. Дрвеним колцем дебљине руке ударао је моју мајку и од ње тражио марке, које она није имала. Ја са био приморан да изађем и тај усташа ме је ударио песницом у лево око и расекао ми је аркаду, а онда је тим дрвеним колцем почео да удара и мене. Питао ме је зашто нисам побегао са осталима и где су ми марке. Код мене је нашао само 150.- динара које ми је одузео. Онда је пуцао у моје стадо оваца и тако је убио 20 оваца, а остале су се разбежале.

На дан 28. септембра 1996. године око 16 часова видео сам да се кроз село креће неколико униформисаних хрватских војника који су били наоружани аутоматским пушкама и ножевима. Увече око 20 сати чуо сам пуцњаву из аутоматских пушака. Та пуцњава чула се у неколико интервала.
Тог дана у нашем селу убијени су Јован и Милка Берић, Мара Рајковић, Марко Берић, Спиро Берић, Дујо Дукић и Мирко Покрајац. Ја нисам видео када су сва ова лица убијена, али након пуцњаве у вечерњим сатима 28. септембра сутрадан у селу ових лица није било. Њихове лешеве је хрватска војска пребацила исте ноћи за Книн, где су их сахранили. Одмах после тог догађаја ја сам одлазио код куће Дује Дукића па сам у његовој кући видео трагове крви преко којих је било размазано уље, да би се ти трагови прикрили. На дан 5. фебруара 1996. године хрватски војници су ме ухватили у шуми.
Одатле су ме одвели у Шибеник, где сам затворен у касарну. У "Слободној Далмацији" и "Арени" о мени је изашао чланак као ратном злочинцу...


6.

Осим непосредних извршилаца, наредбодаваца и саучесника за учењене злочине су одговорни и највиши политички функционери и војни команданти Републике Хрватске јер су знали или имали основа да знају да ће њихови потчињени извршити те злочине па нису предузели потребне мере да их у томе спрече, односно да се учиниоци казне.



7.

ДОКАЗ: 658/95-1; 668/95-1, 2; 679/95-41; 680/95-4, 17, 18; 715/95-1, 9; 51/96-6, 7; 62/96-1, 5; 80/96-8; 116/96; 126/96-1, 6; 138/96; 141/96; 149/96-3, 4; 166/96-2, 3; 210/96-1, 5; 211/96; 212/96; 221/96; 228/96; 229/96; 246/96; 247/96; 257/96-1, 4, 5, 6; 271/96; 275/96; 276/96-1; 277/96; 279/96; 284/96-4; 300/96-1, 3, 5, 6, 8, 9, 10, 11; 303/96-1, 8, 9; 328/96-1, 15, 24, 26, 28; 333/96-9, 12; 335/96; 336/96; 339/96-2; 341/96-29, 36, 39, 75, 76, 117, 132, 136, 139, 146, 147; 346/96; 350/96-2; 382/96-15; 411/96-36; 426/96-1, 2, 3; 429/96; 439/96; 442/96; 443/96; 451/96; 452/96; 456/96-1; 456/96-3; 458/96; 459/96; 482/96-2; 483/96-2; 485/96; 487/96; 488/96; 489/96; 504/96; 505/96-3; 515/96; 520/96; 524/96-2; 527/96; 536/96; 581/96; 584/96; 616/96-2; 668/96-1; 669/96-2; 671/96; 710/96-2.


8.

Документационо-информациони центар "Веритас" сачинио је списак несталих Срба са подручја Крајине у периоду од августа 1995. године и у 1996. години који је допуњен подацима Комитета.

За највећи број лица која се налазе на овом списку несумњиво је утврђено да су били жртве ратних злочина. О томе како су убијени говоре и неки од сведока чији су искази у овом материјалу цитирани.