Село Комић смештено је у дивном пределу Лике, удаљено десетак километара од Удбине, а од Госпића 43 км. Некада су ово село красиле две православне светиње: црква Пресвете Богородице, која је уништена током Другог светског рата и Храм Светог оца Николаја, који датира још из 1778.године, такође спаљен у Другом светском рату, а после потпуно порушен. Комић обележава Покров Пресвете Богородице (14. октобар) као своју славу. Село је било насељено претежно српским живљем и по попису из 1991. године, имало је 153 становника. Данас, тамо нема ни двадесеторо људи...
Милица Мика Павлица (рођена 31.3.1906. године у селу Плоча) дође као млада девојка у Комић, ношена љубављу према Васи Павлици. Стамена, чврста и високих моралних начела, са својим Васом стварала је, кућила се. Бог им подари две кћери и сина...
Године су полако пролазиле у раду и напретку, али приближавала се тама страдања да обавије село и кућу Павлица.
Други светски рат донесе јад и чемер. Микин син Брацо, који још беше беба, разболе се од тифуса. Слабашно детенце немаше снаге да се избори са болешћу. Сахранише га, очајни и неутешни. Не прође дуго времена, а зло опет покуца на врата часних Павлица. Усташе су те 1943. године чиниле злодела по личким селима. Дођоше и у Комић. Срби кренуше да се склоне, да спасу своје животе, до оближње шуме. Васа, пошто је био старешина, се предомисли и врати да спаси папире који су били јако важни за село. Убише га усташе, само зато што је Србин!
Оста Мика удовица, без својих мушких глава, са кћерима Зорком и Босиљком. Пусти рат се заврши...
Мика као глава куће, на своја женска плећа, преузе сав терет, који и двоје једва носе. Обрађивала је земљу, вукла дрвеће и камење, држала коње, краве, овце, свиње...Њена кућа је била једина у центру села. Све је било сређено до у танчине, да су јој могли позавидети и они који су имали сву мушку снагу у кући. Увек је била спремна да помогне, не само фамилији, већ и комшијама, пријатељима, свакој доброј души...
Једно време је и код ње живела и сеоска учитељица. Сваки путник намерник је радо дочекан и угошћен у кући Мике Павлице. По својој вредноћи, поштењу, љубазности била је надалеко позната. Своју тугу, за сином и супругом, је крила од свих и није дозвољавала да је савлада. Снагу је налазила у молитви Господу, коју је тихо шапутала радећи тешке послове и борећи се са свим проблемима и недаћама...
Лепо је васпитавала своје кћери, у православном духу и према обичајима. Ускоро се удаде кћерка Босиљка. Унук Мирко се роди 1951. године. У жељи за бољим животом Босиљка и њен супруг одоше “трбухом за крухом” за Немачку. Мирка подиже бака Мика и васпита га да је најважније бити поштен, радан и вредан човек. Мирко је растао, школовао се и замомчио. Ожени се и оде са супругом у Загреб. Тамо се родише Микини праунуци Петар и Милан Павлица.
Често су долазили и обилазили своју баку-прабаку, која је увек имала неки савет. Њена мудруст је била непресушна. Пред почетак рата деведесетих остаде сама, јер се кћерка Зорка, са којом је живела, разболе и оде на лечење. Њена самоћа јој није толико тешко падала, колико брига за децом, унуцима и праунуцима.
У лето 1995. године, иако су су јако желели да оду у Комић да обиђу своју Мику, она им је јасно поручила:”Не долазите! Крајина ће пасти у руке усташа!”. Осетила је она шта се спрема, искусивши бичеве живота.
Августа месеца 1995. када је започела “Олуја” , кренуле су колоне избеглица. Иако су је многи наговарали да иде, да се спаси, јер ту више нема живота, она није хтела са свог кућног прага. Усташе су ушле у село, порушили и све спалили: куће, имања, задругу...
Бака Мику убише на њеном огњишту, баш као и њеног Васу. Прошле су толике године, а историја се опет поновила. Од руке усташа убијен је Васа, а од исте пола века касније и Милица. Е, горка судбино...
Пресудише и другим старијим Србима, које затекоше. Све су то биле старије особе, од којих никоме није претила опасност. Али заслепљени мржњом и осветом, усташе нису презале пред њиховим годинама...
Узалуд је унук Мирко, са синовима Миланом и Петром, трагао и тражио бакине посмртне остатке. Миланови синови, Александар и Душан Павлица, покушавали су преко интернета да дођу до података шта се тачно догодило...Мук. С друге стране се скривала истина и нико није хтео да каже било шта. Нису одустајали! Бака Мика их је васпитала да никада не треба одустати, ако трагаш за истином и бориш се за правду. Међутим, где год да су тражили, у било којој организацији одговора није било. Пре 6 година на РТС-у гостовао је хрватски новинар, који је говорио о обиласку терена одмах по завршетку несрећне “Олује” и рекао како је у селу Комић нашао леш раскомадане старице од 90 година, коју је својим рукама закопао...
Чланови породице Павлица препознаше да се ради о њиховој баки Мики. Сузе су навирале, али и нада да ће коначно да је сахране како је заслужила и како доликује. Сав труд и снагу су уложили да дођу до тог новинара и успели. Али он није хтео да разговара са њима, нити да им пружи било какве информације. Зашто?! Ако већ зна и у себи има бар мало човечности и професионалности, људски је да каже и помогне породици Павлица да баку Мику, која је за живота многе задужила, достојно сахране, да јој се бар гробно место зна.
Узалуд! Ни у другим организацијама, било хрватским, било међународним, нико не жели да пружи валидан податак о убиству бака Мике, у жељи да затру сваки траг постојања Срба на простору Лике. Можда ће проћи много времена, али истина ће наћи свој пут и донети спокој жртвама.
Данас је Комић опустошен. Рушевине кућа стоје као сведоци страшног злодела, почињеног над Србима. Крију истину о страдању бака Мике, можда крију и њене земне остатке, али шапатом ветра откривају истину коју Мика Павлица, хероина, поручује кроз своје потомке: “Благо оном ко довјека живи, имао се рашта и родити”
(По сведочењу ћерке Босиљке Лукић, унука Мирка Павлице и праунука Петра и Милана Павлице)
Аутор: Гордана Павловић
чланица УКС и Матице Српске
24.10.2016.