Бомардовање Лесковца почетком септембра 1944. године извели су авиони савезничке војске (САД, Канада и Велике Британије) у оквиру "Операције Ратвик", када је убијено више од 6.000 људи (углавном српских цивила), а причињена је велика материјална штета. Лесковац је буквално сравњен са земљом.

Сумњу у сврсисходност ове сулуде акције, изнео је и сам амерички генерал Фицрој Маклејн, који је са оближњег брежуљка посматрао акцију. Поред њега, савезницима се писмом обратио капетан војске Краљевине Југославије Живојин Митић - Зине (командант Власинског корпуса ЈВуО), 9. септембар 1944. године.

После рата није смело ни да се говори о савезничком бомбардовању Лесковца. Први споменик (спомен-чесма), жртвама савезничког бомбардовања 1944., подигнут је тек 1991. године.

ПРЕТХОДНИЦА

Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.

Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад

Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.

Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.

Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918

Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.

Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.

У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...

"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"

Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.

Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".

17. априла 1941. у Београду je потписана капитулација. Тако је територија Краљевине Југославије подељена као ратни плен између окупатора и њихових слугу, а највећи део је припао усташкој Независкој Држави Хрватској, коју је предводио поглавник Анте Павелић. Бачка је припала Хортијевој Мађарској, Срем припојен НДХ, а Банат су контролисали фолксдојчери. Шумадија и Тимочка Крајина су спадале под Србију, коју је контролисала квинслишка влада генерала Милана Недића. Док је југоисточни део Србије и Вардарске Македоније анексирала Бугарска. Косово и Метохија је окупирана од Албаније.

Највише руководство, Влада Краљевине Југославије и престолонаследник краљ Петар II Карађорђевић су евакуисани преко Грчке и Египта, до Лондона, где су били у специјалном режиму изолације.

Већ са првим данима окупације Југославије 1941. кренуо је и оружани отпор српског народа, који је био биолошки угрожен од окупатора и њихових слугу. Први организован устанак је био четнички, на Равној Гори 13. маја 1941. године, који је предводио пуковник ЈВУО, Драгољуб Дража Михаиловић са групом краљевих официра. Касније у јулу 1941. комунисти покрећу партизански отпор, које су предводили Централи комитет КПЈ и Јосип Броз Тито.

Лесковац после бомардовања савезника 1944.

У почетку су ова два покрета имали неколико заједничких акција у јесен 1941. али то није дуго потрајало, јер су се разишли око будућности после ослобађања државе. Комунисти су хтели социјализам и републику, а четници су хтели останак монархије, капитализма и повратак краља у земљу.

БОМБАРДОВАЊЕ

Почетком септембра 1944. године, савезничко ваздухопловство (САД, Канада и Велика Британија) и југославенски партизани, односно додељене јединице ПОЈ, извеле су операцију "Ратвик" са циљем да се униште виталне комуникације за повлачење немачких јединица (групе армија "Е") на Балкану.

Бомбардовање је започело око 12 часова, 6. септембра 1944. године, на дан рођења Краља Петра II Карађорђевића. Постоје веродостојна документа која упућују на закључак да је лично партизански комадант Коча Поповић планирао бомбардовање Лесковца и других градова јужне Србије, заједно са генералом Фицрој Меклејном. Меклејн се састао са Кочом Поповићем на планини Радан. Разорно бомбардовање изведено је са око 28 америчких бомбардера "Б 29" у пратњи 20 ловаца. Тога дана на Лесковац је бачено чак 69 тона бомби.

У Лесковцу, који је имао према попису становништва око 28 000 становника. А тај дан је било много света у граду Лесковцу. Број жртава никад тачно није утврђен, по проценама великог броја историчара креће се од 5.000-7.000. Уништено је неколико квартова, порушено и уништено 1.840 објеката (централно језгро града, Соколски дом, хотели...).

Сумњу у сврсисходност ове акције, изнео је и сам генерал Фицрој Маклејн, који је са оближњег брежуљка посматрао акцију. Трећег дана, након бомбардовања, 9. септембар 1944. капетан војске Краљевине Југославије Живојин Митић - Зине (командант Власинског корпуса ЈВуО) обратио се Савезницима, писмом.

"Савезници,
Обраћам вам се у име свих националних снага, које се још увек боре по српским шумама против окупатора. До јуче, као начелник штаба 110 ђенерала Михаиловића, имао сам 22 енгл. официра. Они су за све време били задовољни радом наших снага у погледу саботаже и борбе против окупатора, но напустили су наше редове по наређењу њиховог команданта из Каира.

Данас када је немачка сила у распадању, ми смо своје са своје стране извршили у последње време доста саботажа и борби. Познато вам је да смо само у Лесковцу разоружали 230 нем. војника и Крајскоманданта, такође и 300 Арнаута (дакле, четници су ослободили и Лесковац-прим АД). При евакуацији Бугара разоружали смо такође велики број војника и спалили њихове карауле. Вама је познато да смо ми још од 1941. године борци за демократију. 27.марта 1941. године смо ми доказали своју верност и љубав традиционалну према старим Савезницима.

Сад је време да заједнички све снаге у земљи стану против окупатора, Немаца, те да се спречи њихово извлачење из Грчке и Бугарске. Партизани још увек нападају на наше снаге, те онемогућавају нашу борбу против Немаца. Они примају ваше транспорте, али са тим оружјем нападају на нас..."

ПОСЛЕДИЦЕ

Иначе, према веродостојним историским подацима, али и сведочења преживелих Лесковчана, лако се могло утврдити да у Лесковцу тога дана није било концентрисано 20. 000 непријатељских војника, од којих 15. 000 Бугара, како је писало у заповести особљу авиона за бомбардовање Лесковца. Немаца је у граду било, али тек неколико стотина.

Недеља пацова у Лесковцу

Поређења ради, у бомбардовању Београда 27. марта 1944. погинуло је 1.161 лице, а рањено 1.468, порушено 687 објеката (Београд је бомбардован у више наврата).

У бомбардовању Подгорице, погинуло је 2.000 људи. Тито је забранио бомбардовање Загреба и околине, као и бомбардовање Љубљане. У првом савезничком бомбардовању Ниша, погинуло је око 700 људи.

Месец дана касније 11. октобра 1944. године југославенски партизани улазе у Лесковац.

После рата није смело ни да се говори о савезничком бомбардовању Лесковца. Први споменик (спомен-чесма), жртвама савезничког бомбардовања 1944. године подигнут је тек 1991. године.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О бомбардовању града Лесковца до данас није снимљен никакав документарни филм. Снимљен је само један документарац уопштено о савезничком бомбардовању 1944. године, где је поменут и град Лесковац.

Написана једна студија: "Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944." коју је издао Институт за савремену историју 1995. године, од аутора: Момчило Павловић и Верољуб Трајковић.

ЗАКЉУЧАК

Бомбардовање градова 1943-1944 од ткз. Западних савезника (САД и Велика Британија) у окупираној Србији је било више штетно него корисно, јер су јединице Вермархта претрпеле минималне губитке, док је мноштво Срба цивила убијено и причињена је огромна материјална штета.

Циљ комунистичког руководства које су предводили Јосип Броз Тито и Коча Поповић је био уништење србских градова и управо је то донело превагу у кључним биткама за Србију, пототово ако се дода улазак Црвене армије (војска Совјетског Савеза) у Поморавље, Подриње, Подриње, Подунавље, Колубару и Ибарски регион... тако да су јединице Југославенске Војске у Отаџбини значајно десетковане.

Трагично је то што послератна власт комуниста у Југославији није дозвољавала да се прича о хиљадама мртвих Срба које су убиле "савезничке бомбе", чак ни споменици нису направљени за време постојања југославенске федерације, све до почетка деведесетих година 20. века. Прећуткивање и скривање је рађено јер би то кварило односе са ткз. Западним савезницима, али и разоткривало злочиначке намере Комунистичке партије према србском националном корпусу.