Валандовски покољ је назив за ужасни ратни злочин који су починили бугарски војници почетком априла 1915. године у месту Валандово, крај Удова, на самом југу Вардарске (јужне) Србије, иако тада Бугарска још није била званично ушла у рат на страни Централних сила.
Да зло буде још веће, убили су 281 србског војника на велики православни празник Велики петак, чиме су се показали не само као лоши суседи, већ и као недостојни Христови следбеници и православна браћа.
На том месту свирепог покоља, после Првог светског рата краљ Александар I Карађорђевић је наредио да се подигне једна спомен-капела, која је завршена 1936. године, у знак сећања на Валандовске мученике. Вардарски Срби из ових крајева окупљали и редово одржавали парастосе до 1941. године када је избио Други светски рат.
Бугарски фашисти су окупирали вардарски и jужно-моравски део Србије, као и мањи део Тимочке Крајине... том приликом они су провалили у спомен-капелу, опљачкали све што је могло да се однесе, а онда још и оскрнавили гробове.
Дуго година после Другог светског рата ову спомен-капелу није нико обилазио, јер се социјалистичка Југославија темељила на агресивном атеизму.
Тек касније средином 1960. година, ова спомен-капела почиње да се уређује и Срби у Вардарској Македонији поново долазе на парастосе у Валандовску капелу.
ПРЕТХОДНИЦА
У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.
Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи
Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.
Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.
Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије
Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.
Савезници су одмах после победе Срба у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица.
Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. године код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.
.jpg)
Артиљеријски пук Србске војске у Мачви
Аустроугарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на планини Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустроугарске снаге значајно успорене и заустављене односно остварили су пирову победу.
Аустроугарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових (свежих) јединица, па је нови удар направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка. Борбе су биле жестоке и крваве, а хиљаде војника је изгинуло на обе стране, рањених још више.
Почетком децембра те године стање на фронту међу Србима је било веома тешко, чак се очекивала и капитулација. Међутим, Врховна команда Краљевине Србије шаље генерала Живојина Мишића на Рајац, који за пар дана успева консолидује Прву армију и већ 14. децембра у потпуности сломи и порази ра аустроугарску војску која се повукла у паници и нереду према Босни.
Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен.
Тако су октобра 1915. године удружене: бугарске, немачке и аустро-угарске снаге са преко 950.000 војника кренуле на Краљевину Србију, са севера, запада и истока.
Нико не зна шта су муке тешке, док не пређе Албанију пешке
Србска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа.
Овај догађај је у историји познат као Голгота Срба преко Албаније, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију.
Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, Срби су морали ићи преко албанских гудура и црногорских планина до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у северну Африку (француске колоније).
Ситуација у Валандову
Валандово је мало место на самом југу Вардарске Македоније, у близини границе са Грчком. Налази се у вардарској удолини, вековни путеви Европе за Малу Азију.
Тачније, Валандово је између Велеса и Ђевђелије, удаљен јужно од Стумице 20 км.
Географски положај му је повољан. У близини се налази и планина Плавуш и Дорјанског језера.
Клима је умерено-континентална са доста утицаја средоземне климе што се одликује жарким летима и високим температурама у јулу месецу. Из тог разлога овде расту маслине, смокве, нар и др.
Кроз Валандово протиче река Анска, која је уствари лева притока реке Вардар (Црноморски слив).
Овде трагови људсе културе сежу и до античких времена. Касније су Римљани оставили овде велики траг, чак су и само Валандово називали Мали Константинопољ, а у Средњем веку понео је име Маркове куле. Србска династија Немањића је овде имала своје царство које се простирало чак и до Пелопонеза. У документима Цара Душана Силног око 1349. године пише: 'Алавнадово'.
Доласком Османлија у ове крајеве, све хришћанске државе потпадају под њихову власт, па тако и овај крај. Турци столећима спроводе терор и страховладу највиших размера, донели су ислам и подизали џамије.
Панорама Валандова почетком 20. века
У Првом балканском рату у јесен 1912. године читаво подручје Вардарске Македоније ослобађа Србска војска под командом војводе Радомира Путника, што доноси радост народу који се ослободио турског вишевековног робства. Тако да ово постаје Јужна Србија.
ЗЛОЧИН
Иако Бугарска у пролеће 1915. године није ушла још званично у рат са Краљевином Србијом, него тек од октобра те године, бугарске комитске чете су у тим крајевима источног Повардарја изнанада нападале србске касарне и правили диверзије. Тачније ово је све рађено уз свесрдну помоћ Аустроугарске Владе (логистика и оружје), а читаву организацију синхронизованих напада је урадила Врховна команда бугарске војске.
Тако је 2. априла 1915. на велики православни празник Велики петак после поноћи започет мучки напад, иначе дан Христовог страдања што се сматра најтужнијим даном за хришћански свет, када Православци не ратују.
Око 3.500 бугарских комита уз нешто мало Турака које су предводили Тодор Александров и Александар Протогеров, је ударило на 450 србских војника. Прво су поубијали војнике на караулама и осматрачницама, на преврару. Код Срба је био проблем што је више од трећине људства било болесно од тифуса или пак војника који су тек регрутовани.
Циљ бугарских комита, чланова ВРМО покрета је био уствари да онеспособе део железничке пруге Београд - Солун, преко које је Краљевина Србија добијала помоћи од савезника. Тако да је саму пругу напало око 2.000 нападача, а у Валадново је упало око 1.500 Бугара. Занимљиво је то што су се Бугари и Турци камуфлирали у сељаке и тако пролазили неопажено.
Бугарски комити приликом напада на Србе у Валандову не само што су убијали војнике, већ су буквално тела унаказили хладним оружјем да су их после једва препознавали. Зато је овај злочин понео неславни назив - Валандовски покољ! Оно што се памти, јесте да су Бугари упали у импровизовану болницу и ту је одмах на лицу места 20 младића заклано у постељама. А многи лешеви су разбацивани по Валандову, вероватно плашећи мештане и војнике.
Очевици су такође сведочили да су неке лешеве Бугари чак и палили, а неке на ражањ стављали.
Србски војници су прихватили неравноправну борбу са Бугарима и после огорчених борби успели су да их зауставе.
Спасилац Србске војске: Мајор Блажарић
То је урађено на иницијативу мајора Павла Блажарића и Војводе Бистричког који су видели шта се дешава и одлучили да спасу, што се спасити може. Мајор Блажарић, када није успео да преплива Вардар пошто је вода надошла и била хладна, онда се вратио и прешао са доње стране моста држећи се рукама за греде.
Дошавши до жандармеријске станице у Удову телефоном је тражио помоћ од гарнизона у Ђевеђелији и Демир-капији. Помоћ стиже већ око 09:00 сати и почели су жестоки обрачуни са Бугарима који су били мало изненађени. Око подне бугарски комити су се дали у бег, јер нису могли више да издрже. Тако је мост на Вардару одбрањен, а уједно и железничка пруга.
Све укупне србске жртве у овом покољу су биле најмање 288 људи: цивила и војника и сви они су сахрањени у масовну гробницу у Удову.
ПОСЛЕДИЦЕ
Савезничке мисије су успеле да сниме фотографије бугарских злодела, а Влада Краљевине Србије је преко својих дипломатских представника обавестила европску и већи део светске јавности о бугарским злоделима и чињеници да је Бугарска грубо прекршила раније проглашену неутралност.
Бугарска Влада је у наредним данима одбацила могућност учешћа својих јединица у овом злочину, тврдећи чак да су то урадили Турци. Нападачи су се повукли ка Бугарској пошто су осујећени у својим морбидним плановима.
Ипак, октобра 1915. године, када је Аустроугарска уз помоћ Немачке поново напала Краљевину Србију, у рат на страни Централних сила улази и Бугарска која окупира оне делове на које је бугарска квази-елита полагала "историјско право".
Врховна команда Србске војске је одбила капитулацију, што је условило повлачење преко Албаније, све до Јонског мора, а после на Крф, Корзику и Африку.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
По завршетку Првог светског рата 1. децембра 1918. године направљена је прва јужнославенска држава: Краљевина СХС, односно Југославија.
По налогу југославенског краља Александра I Карађорђевића који је ове крајеве обишао 1931. године због земљотреса, наредио је да се направи код масовне гробнице и спомен-капела што је завршено тек 1936. године, када је и освештана 1. новембра.
У ову спомен-капелу су похрањне и кости србских војника који су изгинули код Ђевђелије, Дојрана, Струмице и Неготина у Великом рату.
Слика са једне од посета државних званичника
Републике Србије спомен костурници у Удову
Наредних десетак година Срби су се ту увек окупљали на Велики петак и палили свеће за Валандовске мученике, одржавали парастос.
Априла 1941. године југославенска краљевина је нападнута и окупирана од Сила осовине. Тако је и Бугарска добила свој део као награду за учешће у агресији. Део Тимочке Крајине, јужно-моравски део, нишавски и вардарски део Србије је постао бугарска окупациона зона, где су они спроводили бугаризацију, односно терор највиших размера и геноцид према Србима, као домицилном становништву.
Тако су бугарски фашисти упали у спомен-капелицу у Удову и опљачкали је, док им то није било доста, него су и гробове оскрнавили.
Након 1945. године комунистичке власти у Југославији су забрањивале приче о злочинима над Србима, а у Македонији је вршен притисак на људе који су се изјашњавали као Срби православци, тако да су деценије прошле у разбијању србског националног корпуса.
Посета родоуба у септембру 2018.
Последњих деценија Срби, не само из Вардарске Македоније долазе све чешће у Удово, да обиђу спомен-капелу да запале свеће и чују историјске часове. Највише Срба долази на Велики петак и тада се одржава и главно обележавање сећања на Валандовски покољ.
ЗАКЉУЧАК
Убиство војника у Валандову је само једна карика геноцидног ланца који се на Србе обрушио током Првог светског рата од стране бугарских окупатора.
Власти у Софији су имале за циљ да присвоје територије које су они добили Санстефанским уговором из 1878. године. У том смислу, они су од Бечког двора добили обећање да ће та подручја доћи под њихову контролу и моћи да спроведу етничко чишћење и бугаризацију аутохтоног становништва.
На Версајској мировној конференцији у Паризу јуна 1919. године иако је делегација Краљевине СХС доставила савезницима доказе о почињеним злочинима над Србима (војницима и цивилима) које је сачинио тим на челу са др Рудолфом А. Рајсом, Бугари никада нису испоручили своје официре и војнике за које се основано зна да су учестововали у масовним злоделима.
Упрво то што Бугарска није кажењена за агресију у Првом светском рату допринело је новом геноциду који је настављен у Другом светском рату, са истим циљевима и методама.