Покољ у Великом Паланчишту је назив масакра над становништвом истоименог села и села Горњи Јеловац код Приједора, у ноћи између 22. и 23. октобра, 1942. године, који су починиле наоружане јединице клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске (усташе и домобрани).
Најприхваћенија идеја да је повод за овај масакр био неуспех офанзиве на Козару, која је за циљ имала уништење партизанских снага на Козари у Босни, што је Анти Павелићу и сардницима послужило да остваре примарни циљ: Потпуно уништење голоруког и невиног србског народа.
На најбруталнији и најпримитивнији начин, без иједног испаљеног метка, секирама, ножевима и маљевима, побијено је око 460 Срба становника, од тога 220 дјеце млађи од 14 година.
По неким подацима број убијених је иде до 650 становника (342 становника В. Паланчишта), од тога 226 дјеце. Поред њих, побијено је 18 Срба из Горњег Јеловца и и 19 цивила из Међувођа. По изјави преживјелог Љупка Микића, тај број достиже 750 побијених Срба.
Према званичним подацима Историјског архива у Београду, укупан број страдалих становника Великог Паланчишта сачињавају 464 цивилне жртве усташког терора и 72 лица страдала у Другом свјетском рату.
Током 1941-1945 у Великом Паланчишту страдало је 536 становника србске националности од укупно 1.080 становника, према попису из 1939. године, што Велико Паланчиште чини једно од најстрадалнијих села на територији НДХ.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Села Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац, најмногољуднија села приједорске општине на сјеверозападу Босне, током Другог свјетског рата претрпјела су огромне демографске и материјалне губитке.
На ово је утицао географски положај ових села, а затим и наклоњеност становника партизанском покрету. Након окупације Приједора од стране њемачких снага, а убрзо затим и хрватско-усташке власти, наведена села су због свог стратешког положаја имала веома важну улогу.
За њемачку и усташку власт контрола ових села значила је контролу саобраћајнице Приједор - Козарска Дубица. За партизански покрет у граду, села су због близине Козаре значила сигурно скровиште.
Због тога је, убрзо након окупације града, испод Маслин Баира, формиран штаб Козарског одреда ПОЈ, што је за даљи развој догађаја у Приједору имало велики значај. Плашећи се за животе својих комшија, становници ових села дигли су се на устанак прије него што је то било планирано.
Као одговор на дизање устанка, хрватски и муслимански фашисти су у циљу застрашивања отпочеле серију монструозних убистава, клања, стријељања по Приједору. Том приликом у Приједору је убијено и 28 становника из Паланчишта и Јеловца, али се не може поуздано утврдити да ли су они похапшени и доведени са осталима на Урије или су се у граду затекли случајно.
Након дизања устанка припадници Усташке Надзорне Службе (УНС) често упадају у наведена села. Сваки њихов упад, који је за циљ имао застрашивање и пљачку, био је праћен паљењем кућа и масовним убијањем, углавном жена и дјеце.
Крајем децембра 1941. године запаљене су школа и црква у Паланчишту. Мјештани ових села, заплашени честим упадима хрватских и муслиманских усташа, већ 1941. године почињу да бјеже у Козару и праве склоништа (земунице).
Осим ових повремених упада чланови УНС, сва три наведена села страдала су током сваке непријатељске офанзиве, почевши од тзв. Румлерове офанзиве у августу 1941. године, па све до офанзиве јуна – јула 1942. године.
Хрвати и Њемци спроводе Србе са Козаре 1942.
Пронађено и заробљено становништво одведено је у хрватске концентрационе логоре под надзором Усташке Надзорне Службе. Том приликом људи из села испод Козаре упозорени су да се не смију враћати кућама. Немајући куд, становници Јеловца и Паланчшта ипак се враћају у села.
По извјештају њемачког генерала Штала од 18. јула 1942. године, види се да су Њемци ову офанзиву, која је за циљ имала уништење партизанских снага на Козари, сматрали успјешном. Дио бораца који се за време „чишћења“ терена склонио по Козари, почео се прикупљати и већ 17. јула 1942. се окупило се око 300 бораца ПОЈ.
Знатан део људи окупио се изнад Моштанице, око Медњака и на Маслин Баиру. Прикупљене и реорганизоване партизанске јединице током читавог септембра 1942. настављају са акцијама. Формирање нових снага на Козари навело је њемачку команду да у октобру исте године организује нову агресију на Козару.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Припадници 2. чете VIII усташког батаљона предвођене хрватским сатником Батинићем у ноћи 22. и 23. октобра 1941. године извршавају покољ над недужним становништвом Великог и Малог Паланчишта и Горњег Јеловца, не штедећи ни дјецу млађу од 15 година старости.
У пријеподневним часовима 20. октобра 1942. године, на православни празник Срђевдан, покупљен је народ Великог и Малог Паланчишта и Јеловца, сакупљен у засеоку Вучинићи у дворишту Стојана Вучковића, у В. Паланчишту.
У Паланчишту су народ скупљали Есесовци, злогласна нацистичка јединица, а у Јеловцу домаће муслиманске усташе.
Жртвама је речено да иду на фотографисање ради пропусница, са напоменом да иду у сабирне логоре. Поподне су их све преузеле хрватско-муслиманске усташе. Увече су раздвојили мушкарце преко 15 година старости на једну страну, а жене и дјецу на другу.
У ноћи 20. и 21. октобра 1942. године поклано је 80 мушкараца у тору домаћина Славка Вујичића. Цинизам муслиманско-хрватских крволока је дошао до изражаја када су неколицини наредили да ударају у шерпе и лонце да се не би чула запомагања и јауци.
Паланчански покољ: Ликовање џелата над жртвама
Успјели су измаћи тројица Срба: Ђуро Бабић, Раде Оповић и Мићо Бановић, док је покушао побјећи Раде Бркић, на кога је јединог испаљен метак и он је смртно рањен. У двориште и воћњак Љубана Вујичића су доведени жене и дјеца 21. октобра 1942.
У предвечерје одводе мушкарце на локацију Шаљевац ниже Вучковића код Млинчића на ријеци, где их убијају ножевима, а остале вјешају у воћњаку Маре Бановић, зване Матарушић.
Већина становништва се презивала Бановић, па су се кроз додатна имена распознавали. Клање је вршено на неколико места у селу: Салијевац, Језерине и кући Вујчића, на Лакином кућишту, код Хајдучког извора и на Кнежевића луци. Зна се да су жене мучене у Језерину, све силоване уз одсецање дојки и стављања дјеце на њихове измрцварене груди.
ИЗВЈЕШТАЈИ
Под извјесним околностима командант њемачке јединице у Приједору наредио је званичну истрагу поводом покоља у Великом Паланчишту, па је тако овај масакр остао забиљежен у службеном акту 3. оружничке пуковније НДХ у Бања Луци и заведен под бројем 1.469 од 1. новембра 1942. године, имао је ознаку "строго повјерљиво".
У акту упућеном уреду опунемоћеног министра Турине и Врховном оружничком заповедништву, поводом покоља у Великом Паланчишту, Виктор Новак пише:
- "Дана 23. октобра 1942. године сазнало се је да су усташе из Приједора ноћу 22. / 23. октобра 1942. поубијале много пучанства у селу Паланчишту (5 км сјеверно од Приједора) без разлике спола и старости.
О овоме је извјештена оружничка постаја Приједор, заповједништво њемачке војске и жандармерија у Приједору.
24. октобра 1942. године ради истраге изашла је на лице мјеста оружничка опходња од 7 момака под водством једног њемачког часника. По доласку на лице мјеста звано „Брдо“ (поближа ознака непозната) дознала је опходња од једне жене да су усташе наведене ноћи поубијале све пучанство у споменутом селу и то све оне до којих су кућа дошли. Ту у близини опходња је дошла на једну њиву, гдје је по изјави једног њемачког војника убијено 68 жена и дјеце, а много већи број мушкараца да је убијен на другом мјесту и покопан.
Утврђено је да су све особе које су од стране усташа затечене код својих кућа покупљене са намјером да ће бити одведени у сабирне логоре. Пошто су пучанство покупили, поубијали су одвојено жене и дјецу, а одвојено мушкарце.
25. октобра 1942. године одређена је ексхумација лешева. У једној јами пронађено је 62 леша жена и дјеце. Убијање је извршено сјекирама и ножевима. Има неколико жена које су са бајонетима избодене и измрцварене и остале у животу, од којих се једна налази у селу Орловцу, а друга у В. Паланчишту. Поменуте жене пронађене су од сељака и однесене њиховој родбини. Њемачки часник утврдио је која је усташка постојба извршила покољ и заповједио да се иста одмах разоружа.
28. октобра 1942. године заповједник усташког сата који је извршио покољ поручник Батинић покушао је извршити самоубиство испаливши себи из самокреса један набој у уста. Набој је остао у глави. Исти је превезен у болницу у Бању Луку гдје се и сада налази. Истог дана изашла је опходња поново на лице мјеста да се ископа и друга јама у којој су жене и дјеца, а накнадно ће се ископати и трећа јама у којој су закопани мушкарци. Жандармерија и наше оружништво и даље воде истрагу. Предње се предаје с молбом на мјеродавност. Број жртава и узрок покоља за сада непознат.
Заповједник пуковник Виктор Новак“.
Импресиониран призором који је видио на лицу мјеста, командир хрватске жандармеријске станице у Приједору Јанез Михелић о овом догађају у Паланчишту изјавио је:
- "Дана 24. октобра 1942. године пошао је ради провјере на лице мјеста један њемачки часник, а као пратња са њиме је био и потписати са 6 оружника.
Има неколико жена које су са бодежима избодене и остављене живе. Од таквих се једна налази у селу Орловцу код Славка Бутоње, а једна у селу Велико Паланчиште код Муњизе. Прва се зове Дара Бановић, а друга Марија Милосављевић.
Потписати је испитивао што се је све догодило, те сам установио да је њемачка команда преко својих војника једну рупу откопала и из исте извадила 62 леша жена и дјеце који су сви поклани, разним мукама мучени, у тијело им дрва забадана, женскињи сисе резане, очи вађене и другим мукама их патили. Ниједна у тој рупи није убијена из пушке, него на овакав начин. Друге рупе Нијемци нису откопавали, али се рачуна да су их побили 300 особа.
Остало се је све разбјежало, нико за никога не зна, село је остало потпуно пусто и на све стране се пљачка. Стока као и остало је без икаквог чувара, те иста тумара. Јуче су усташе натовариле 6 вагона стоке и отјерали за Бању Луку свиње, овце и говеда.“
Подносећи извјештај поводом истраге, коју су Њемци водили о масакру у Паланчишту и Горњем Јеловцу, усташки извјештавач при 8. усташком батаљону Болф записао је сљедеће:
- "Други сат се налазила на положајима на подножју Козаре, код Паланчишта, од како су свршиле борбе на Козари у којима је такође судјеловао са читавом бојном. 22. октобра 1942. у јутро дошао је Теклић (курир) једном воду 2. сата са налогом заповједника Еинзот Зетафела (усменим), да је потребно журно ликвидирати са заробљеницима.
Будући да је магла па би се заробљеници код можебитног нападаја могли разбјежати људи 2. сата извршило је налог заједно са припадницима СС јединица. Касније је само 6 припадника 2. сата помогло припадницима СС војницима. покопати лешине...".
Извјештаја њемачког натпоручника Улиспегера (Ullisperger):
- "Друга сатнија VIII усташке дјелатне бојне, ради уморства преко 250 православних, жена и дјеце (а вјероватно и преко 500, што још није тачно утврђено), у позадини њемачких чета у Паланчишту (7 км од Приједора) и побуне разоружан.
Десет коловођа ухапшено и предано њемачком пријеком суду. Заповједник сата починио неуспио покушај самоубиства.“
А конкретан разлог наведен је у извјештају промиџбеног извјеститеља Болфа:
- "Ујутру 28.10.1942. када је пор. Батинић дознао, да су она тринаесторица одведена у непознатом правцу, те ожалошћен догађајима, који су се десили као награда за све жртве и напоре, пуцао је себи у уста са намјером да се убије. На срећу зрно је промашило и изишло ван крај лијевог уха, те је иако тешко рањен остао жив.
Из његових опроштајних писама се јасно види да је на тај начин био натјеран због тешког разочарења у њемачку сурадњу и пријатељство и због повријеђеног војничког поноса, а не због кривње како су то покушали подметнути Њемци...“.
Да убиство преко 500 недужних жена и дјеце није значило ништа, само зато што су били Срби, и да је сваки Србин био непријатељ Независне Државе Хрватске, па макар се радило и о дјетету, потврђују речи заставника Адамовића:
- "Сатниче, молим Вас настојте да се дечки што прије пусте из затвора, зар је злочин уништити непријатеља Домовине своје“.
СВЈЕДОЧЕЊА
По свједочењу преживјелих, за вријеме трајања покоља ниједан метак није испаљен, па је важно нагласити да се због близине Паланчишта и града, где су се налазиле њемачке јединице, сваки пуцањ могао чути у граду, а и на Козари су се још увек налазили дијелови Пете крајишке бригаде ПОЈ.
Ово потврђује извештај управитеља редарства, др Иве Громеса:
- „Котарски предстојник у Которишћу испитивао је шта се догодило, те је установио да је њемачка команда преко својих војника једну рупу откопала и из исте извадила 65 лешева жена и дјеце, који су сви поклани и разним мукама мучени, у тијело им дрва забадана, женскињама сисе резане, очи вађене и другим мукама их патили. Ниједно у тој рупи није убијено из пушке него на овакав начин. Друге рупе Нијемци нису откопавали, али се рачуна да су их побили 300 особа.“
Један од највјеродостојних свједока је Дара Бановић из Великог Паланчишта, успјела је преживити покољ са 29 ожиљака од убода ножем.
У ноћи 21. октобра 1942. године, око 20 усташа под изговором да долази друга војска води их у заселак Вучковиће, а затим у Вујћиће, где је друге ноћи око 22 часа увече почело одвођење група.
Потјеравши их према потоку Чикаре, иако им је претходно уз присилу дала 300 куна, хрватски усташа јој отима из руку двогодишњег сина Бошка. Пала је под убодима ножем, али и даље свесна и сва у крви, видела како кољу четворогодишњу ћерку Радославку.
Забили су јој нож у главу, бацили поред мајке и проболи ножем уза земљу. Исто су урадили Бошку, говорећи:
- "Ето ти маjке, кад се пробуди, нека те подоjи!“
Мали Бошко је још јаукао, а онај што је клао Дару подигао га је на колена и ножем му одсекао главу. Почели су се објашњавати ко је уморнији, а један је додао:
- "Уморих се док сам их поклао толико, а нисам се толико искрвавио као код ове, маjку jоj србску!“
Мушкарце су доводили повезане и тако их клали. На крају крвавог пира усљедило је весеље.
Приликом откривања споменика на козарачком спомен-комлексу Мраковици 1972. године који је преносила телевизија, она је предсједнику Југославије Јосипу Брозу Титу уручила традиционалне поклоне Босанске Крајине.
ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА
Иво Батинић, заповједник сатније
- Дујо Младина
- Звонко Мурчић
- Ивица Главар (знао све куће у селу)
- Илија Томић, доројник
- Јејо Хасанкачар (домаћи усташа), једини осуђен
- Јуре Брун
- Јуре Нујић
- Никола Римац
- Рефик Картол
ИМЕНА ЖРТАВА
Списак породица из Горњег Јеловца од којих нико није преживео Други светски рат.
Убијени чланови по породицама:
|
Алексић Миле – 3 члана,
Бабић Мирко – 4 члана,
Бабић Михајло – 3 члана,
Бокан Пане – 5 чланова,
Вукадиновић Марко – 5 чланова,
Вукота Милан – 4 члана,
Гускић Илија – 5 чланова,
Добријевић Драгомир – 3 члана,
Дрча Јово – 2 члана,
Зорић Стојан – 2 члана,
Зорић Миле – 2 члана,
Илић Петар – 4 члана,
Илић Момчило – 5 чланова,
Кесић Стојан – 2 члана,
Кнежевић Алекса – 4 члана,
Кнежевић Стојан – 2 члана,
Марин Душан – 4 члана,
|
Марин Ђуро – 2 члана,
Марин Љупко – 6 чланова,
Малетић Никола – 5 чланова,
Мацура Љубан – 2 члана,
Мацура Милутин – 2 члана,
Мацура Чедо –2 члана,
Мацура Урош – 2 члана,
Мудринић Јово – 11 чланова,
Мудринић Урош – 8 чланова,
Мудринић Ђуро – 2 члана,
Петрић Млађен – 6 чланова,
Рељић Ратко – 6 чланова,
Срдић Славко – 3 члана,
Трмошљанин Стојан – 4 члана,
Цвијић Мирко – 6 чланова,
Чађо Милан – 6 чланова,
Чупић Драгоја – 6 чланова |
Угашене породице из Паланчишта:
Породице: Васе Бановића, Миле Гавриловића, Лаке Стегића, Раде Стегића, Пере Бановића (Језерине), Лазе Бановића, Пере Бановића, Живка Бановића, Драгана Бановића, Луке Балабана, Радоје Балабана, Душана Белића, Јована Белића, Пере Бабића, Пане Вујчића, Љубана Вујчића, Марка Станишића, Тривуна Личанина, Вучена Личанина, Пере Вучковића, Стевана Вучковића, Драгана Радошевића, Пере Милосављевића, Стоје Бановић, Милице Рајлић.
Породице од којих је само један члан преживео:
Породице: Миле Бановића, Анђе Бановић, Петра Бановића, Драгутина Бановића, Илије Бановића, Јове Бановића, Уроша Бановића, Ристе Бановића, Николе Рајлића, Драгоје Рајлића, Стеве Рајлића, Стојана Жабића, Анђе Вилић, Стојана Вучковића, Уроша Стегића, Миле Стегића, Ристе Балабана, Пере Балабана, Маре Бркић, Станка Бабића, Пере Вујића, Осте Личанина и Раде Џакуле.
ПОСЉЕДИЦЕ
На црквено народном сабору код спомен-храма поводом Петровдана 2019. године, највиши представници Републике Србске у БиХ су потврдили доказану и дуго прећуткивану истину: Да је овај злочин био званична политика хрватске усташке НДХ коју су ревносно спроводили и локални Хрвати и муслимани.
Континуитет злочина је настављен прећуткивањем, заташкавањем и извртањем чињеница од стране посљератне Брозовог режима, који није казнио кривце, а жртве су означене као жртве фашистичког окупатора. Односно на споменицима се избјегавало уписати националност и злотвора и жртава, све у име лажног идеала братства и јединства, у који су само наивн Срби вјеровали.
Убијена је скоро половина становништва ових села, која се више никада нису биолошки обновила.
Током Другог свјетског рата у Великом Паланчишту је спаљено и уништено више од 80% стамбених, пољопривредних и других објеката. Читави засеоци били су спаљени, а бројна огњишта у потпуности угашена. Ово је заправо била политика руководства АВНОЈ-а који су на својим засједањима и говорили да ће људи из спаљених села прићи њиховом покрету.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Спомен храм је изграђен у Великом Паланчишту, а такође постоји спомен обележје нa Похоринaмa у Великом Палачаништу које обједињује пaртизaнско гробље и гробље жртaвa фaшистичког тeрорa.
С циљем очувања сјећања на недужно страдале становнике Великог Паланчишта, 2011. године основано је „Удружење потомака и поштовалаца цивилних жртава рата од 1941. до 1945. године Велико Паланчиште“, на челу са предсједником мр Зораном Бановићем.
Посебне заслуге за оснивање овог удружења припадаjу Маринку Вучићевићу, архитекти из Београда, коjи jе као дванаестогодишњи дечак jедва избјегао усташки нож. Он jе дјецениjама вредно радио на прикупљању и ревидирању података о цивилним жртвама овога села.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Паланчишту су само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог свјетског рата у клеро-фашистичкој Независкој Држави Хрватској, на чијем челу се налазио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Босанске Крајине и Посавине, већ читавог простора од Дрине до Жумберка и од Драве до Јадрана, јер су хрватско-муслимански фашисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу, а за то су добли благослов Ватикана и помоћ Римске курије.
С обзиром да су Срби наивно вјеровали скоро пола вијека у лажно братство и јединство, а хрватски и муслимански комунисти су пажљиво водили конце како би Србе у Брозовој Југославији обезглавили, прво духовно, а онда национало и културно, пошто никакав призвук србског националног идентитета није био дозвољен. Свако ко би помињао оваква питања био би или затворен или убијен.
Хрвати и муслимани су притајено чекали погодан моменат почетком 1990-их година када је разбијена СФР Југославија и наставили тамо гдје су им очеви и дједови стали 1945. године. Данас хрватско и муслиманско друштво пошто није прошло процес дефашистизације и денацификације, а усљед велике индокринације Ватикана и Саудијске Арабије игнорише и негира постојање ових злодјела што намеће нове страхове да ће се геноцид поновити.