Злочини у Вуковару и Борову Насељу je назив за организовано етничко чишћење од стране милитантне странке Хрватске Демократске Заједнице - ХДЗ, којом су руководили локални моћници: Томислав Мерчеп и Благо Задро. У томе су им помагале страначке колеге: Јуре Марушић, Мирко Николашевић, Мартин Сабљић, Анте Врањковић и др.
Циљ деловања вуковарског одбора милитантне странке ХДЗ био је рат, јер се знало да само ратом може да се очисти град односно општина од Срба. Ово је урађено по налогу централе ХДЗ-а из Загреба.
Убијања Срба су трајала од 1. маја па све до 18. новембра 1991. године, када су завршене борбе, а Вуковар ослобођен. Прецизан број настрадалих никада није утврђен, али се јасно зна да су међу жртвама уписани цивили: Стеван Инић, Младен Мркић, Даринка Грујић, Ана Лукић, Жељко Паић, Стево Драгишић, Јован Јаковљевић...итд.
Након ратних операција у Вуковару југославенска Војна полиција је ухапсила злочинце који су спроведени у Сремску Митровицу, а потом у Београд, где је Војно Тужилаштво ЈНА од фебруара до августа 1992. године процесуирало ратне злочинце из Вуковара.
Донете су и судске пресуде које никада нису извршене, јер је Милан Панић, тадашњи премијер СР Југославије повео акцију размене која је обављена 14. августа 1992. у Неметину крај Осијека. Тако злочинци фактички пуштени на слободу, а у Хрватској су дочекани као хероји. СР Југославији су испоручени заробљени Срби цивили из Западне Славоније.
Породице убијених Срба у оптшини Вуковар су после 1998. године повеле самостално тужбе против Републике Хрватске, али су сви изгубили судске спорове и морали су да плате одштету више хиљада евра хрватској држави.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Током пролећа 1991. дешавају се појединачни, али организовани напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. 25. јуна 1991. Сабор СР Хрватске проглашава независност, док Влада СФР Југославије дан касније ту одлуку проглашава неважећом.
Дана 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника СР Словеније, СР Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједница, где су Словенци и Хрвати пристали да замрзну своје одлуке о независности на три месеца.
Ситуација у Вуковару
Вуковар је град који се налази на граници између западног Срема и источне Славоније, односно на ушћу реке Вуке у Дунав, где постоји лука. Ово је граница у новије доба, иако је све до почетка 20. столећа та граниица била померена западније, тачније све до Клисе, крај Осијека.
Надморска висина града је 108 метара, а клима је умерено-континентална.
Први трагови цивилизације у овом крају били су још у праисторијском добу (неолит). Овај крај су насељавали Илири и Келти, а касније и Римљани, који су градили камене путеве, исушивали мочваре, развијали трговину... Касније, у ове крајеве долазе Јужни Славени, који су у 10. веку били под снажним утицајем Угара, због ратова и жеље да се овлада овим простором.
У 16. веку, када су Османлије дошли у овај крај дошло је до знчајних промена. Турци су се у вуковарском крају задржали 15 деценија. После пораза Турака код Беча, креће њихово вишевековно повлачење. Вуковар је ослобођен од Турака 1687. Тада је град имао 3.000 становника. Приличан број православних Срба у овај крај долази са Великим сеобама које је предводио Арсеније III Чарнојевић 1690. године, иако је и раније био знатан број Срба у овом крају.
Средином XVIII века велики број Немаца и Угара се досељава у ове крајеве по налогу Еугена Савојског, аустријског државника, али и Марије Терезије. Православна црква Св. Николаја је изграђена 1733. године, а Вуковар је у Аустро-Угарској монархији спадао у област Војне Крајине, где је био седиште Сремске жупаније, која се протезала од Земуна до Винковаца, између Саве и Дунава.
Једно време, Вуковар, као и Барања били су део Србског Војводства.
Од 1840. године Вуковар је укључен у стални паробродски промет на Дунаву. Од 1878. прикључен је на железничку пругу. Спори развој индустрије у Вуковару утиче на мали пораст становништва града. Уочи Првог светског рата у Вуковару живи 10.400 становника.
Током Великог рата са вуковарског подручја било је мушкараца који су мобилисани у VII пјешадијску дивизију при 13. хрватско-славонском корпусу. Послати су на Србију, али су Срби масовно прелазили на другу страну не желећи да убијају своје сународнике. Такође, аустроугарске власти су у Бршадину изградиле велику дрвену болнцу познату као "Дрвени Беч". Поједине Србе које су немачки шипијуни оценили као непријатељски елемент одвођени су у аустроугарске логоре: Арад, Добој, Зеница...
Распадом Бечке царевине крајем 1918. године и стварањем Краљевине СХС, Вуковар је административно спадао у Савску бановину. Ту је 1920. године одржан и Други конгрес Комунистичке Партије Југославије.
Већ 1932. године у вуковарски крај долази чешки индустријалац Јан Бата, који је у Борову направио фабрику обуће и пуно уложио у развој овог краја (зграде, школе, црква, спортски терени и др.). Свакако да је и Батин директор Тома Максимовић дао велики полет Борову као индустријској четврти и стварао насеље савременог типа.
Августа 1939. године, вуковарски, винковачки, илочки крај улази у састав Бановине Хрватске. Избиле су демонстрације против понижавајуће одлуке југославенске Владе Цветковић-Мачек, али није дошло до промене. Званични Београд је био у страху промене одлуке, јер је Хитлер већ почео да гази европске народе и шаље претње и Југославији.
Да би се смириле страсти, 18. новембра 1939. у вуковарски крај долази патријарх СПЦ Гаврило Дожић, који је боравио три дана. Тој посети је поклоњена велика пажња у свим националним медијима, што говори о важности вуковарских фабрика за југославенску прирвреду. Домаћин му је био Тома Максимовић председник Општине Борово.
Нападом Немачке и Италије, са савезницима на Краљевину Југославију, априла 1941. створена је усташка Независна Држава Хрватска, где је и Вуковар спадао. На локацији Дудик, хрватске усташе су убиле скоро 500 људи, навише Срба. Још у току Другог светског рата у ове крајеве су довођене хрватске породице из Херцеговине. Сремски фронт 1945. године је пробијен управо у Вуковару, где су учествовале партизанске јединице ПОЈ, Црвена Армија, као и једна чета из Бугарске.
Досељавање Хрвата из западних делова Херцеговине (Груде, Посушје, Љубушки, Широки Бријег...) или Далмације (Метковић, Вргорац, Опузен, Имотски...) обављено је у два наврата. Први талас са 2.000 особа је био током Другог светског рата 1942-1944 када су долазиле вишеденте породице по налогу Павелића. Циљ је био хрватизовати Подунавље. Други талас је био 1946-1948, када се насељавају у вуковарски крај усташке удовице чији су мужеви служили у оружаним снагама НДХ.
Педесетих и шездесетих година Вуковар доживљава значајан индустријски развој, па је тако и велики број људи из пасивних крајева Југославије долазио у Вуковар и Борово, у потрази за послом. Средином 1980-их по бруто друштвеном производу на нивоу читаве СФРЈ, Вуковар се налазио на другом месту, одмах иза Љубљане.
Крајем 1989. године у СФРЈ је промењен политички систем, од једнопартијског постао је вишепартијски, тако су одржани републички и локални избори пролеће 1990.године, где су победиле сепаратистичке снаге односно Фрањо Туђман и милитантна странка ХДЗ. Док је у Вуковару убедљиво победио Савез Комуниста са 65% гласова, а ХДЗ добио само 26%. Срби нису имали своју националну опцију на тим изборима. Градоначелник постаје Србин, Славко Докмановић.
Према попису становништва 1991. године, Вуковар је имао 37% Хрвата, 32% Срба и 22% Југословена, од чега је највећи део био србски. То је и допринело да се локална власт у Вуковару, коју је предводио ХДЗ, распадне почетком 1991. а власт преузму сепаратистичке снаге.
У марту 1991. у селу Богдановци, Томислав Мерчеп је постројио више од 2.000 Хрвата из вуковарске општине и подељено им је оружје. Од тада ситуација у Вуковару је била врло напета и мучна. Вуковар је постао прћија неколицине локалних криминалаца и пробисвета који су били учлањени или блиски странци ХДЗ. Окупљао их је Томислав Мерчеп "Славонски Наполеон". Особа опасних мисли и морбидних планова. Од председника странке и државе, Фрање Туђмана добија налог да изазове рат у Вуковару. Локални одбор ХДЗ-а сачинио је списак од неколико стотина Срба са вуковарског подручија, које је требало ликвидирати. Многи Срби чије се име ту нашло били су отети и(ли) убијени.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Први минирани локал у Вуковару био је кафана "Крајишник" на Сајмишту, прекопута фирме Дрвопромет, власништва Боре Латиновића. Исто вече, али мало пре тога пуцано је из полуаутоматског оружја на кућу Славка Мацуре.
Дана 1. маја 1991. у селу Бршадин где су Срби имали апсолутну већину један Хрват члан ХДЗ, Михајло Мијо Геленчир убија свог комшију Србина Стевана Инића (1928.) из пиштоља. У Борову Селу исти дан хрватски полицајци долазе да скину југословенску заставу са петокраком, а постављају хрватску са шаховницом. Бивају заробљени од локалних мештана.
Наредни дан око подне 2. маја 1991. долази око 100 хрватских полицајаца из Винковаца у Борово Село који су имали задатак да пуцају на све живо. Тако су погинули један добровољац из Ваљева, а још један мештанин је тешко рањен.
Одбарну Борова Села предводи угледан домаћин Вукашин Шошкоћанин. Дванаест хрватских полицајаца је погинуло, а 30-ак заробљено. У поподневним часовима долази 30 тенкова из Осијека XII оклопно-механизована бригада ЈНА, као тампон зона која је имала улогу "миротворца". Заробљени хрватски полицајци су пуштени. То је била иницијална каписла која је требала вуковарске Хрвате да окрене против Срба.
Тог дана активисти ХДЗ-а преузимају Радио Вуковар, који постаје "хрватски". Минирају се масовно србске куће и локали. У почетку је то било ноћу и то су радили "мерчеповци", а после и сами припадници МУП-а Хрватске, што ће рећи да је било организовано од државног хрватског система.
Минирани су ресторани: "Крајишник " 15. априла, "Сарајка" и "Туфо" 3. маја, "Брдо" 6. маја, "Мали рај" 28. јуна, "Попај" 2. јула, "Точак" 21. јула, "Чокот" 24. јула, "Шид" 30. јула... Минирани су киосци београдске "Борбе". Возачи који су довозили комбијем штампу из СР Србије на ћирилици били су претучени, а возила су им заплењена. Почела су убиства виђенијих Срба на сваком кораку: Младен Мркић, Јован Јаковљевић, Симо Поњевић, Љубан Вучинић, Жељко Паић, Владо Скелеџија, Стево Драгишић и др.
Повереник хрватске Владе за Вуковар, Марин Видић звани Били је писао писма свим републичким руководиоцима, чак и опозиционим лидерима у авнојевској Хрватској о томе шта се дешава у Вуковару, да Мерчеп и његови људи праве рат. То руководству у Загребу није забрињавало, напротив. Они су знали да све иде по плану. Мерчеп се извукао из Вуковара и отишао у Загреб 13. септембра 1991. преко "кукурузног пута" када је рат увелико трајао. Тамо је добио нове задатке и основао посебну полицијску јединицу која је носила назив "Јесење Кише".
Благо Задро са казненом експедицијом
Датум почетка рата се узима 29. август 1991. када су два припадника ЈНА који су из вуковарске касарне, где је био смештен 12. понтоњерски батаљон ЈНА са регрутима на редовном служењу војног рока, дошли у пошту у Борово Насеље, да предају писма. Ту их је напала патрола хрватске полиције. Они су успели да се одбране и некако се вратили у касарну.
Наредни дан је и касарна "Петрова Гора" у Вуковару била опкољена. Искључена им је вода, струја... и заустављен је довоз хране. Терор и малтретирање становника Вукoвара и Борова Насеља није ни престајало, већ се појачавало из дана у дан. Генералштаб ЈНА у складу са својим уставним овлашћењима реагује тада још увек важеће државе СФРЈ. Заправо, вуковарска касарна ЈНА била блокирана и није заузета током целог времена рата... као и месна заједница Петрова Гора.
У самом вуковарском обручу хрватски паравојници су имали етничко чишћење Срба где је њих на стотине убијано, било у својим кућама, било у склоништима. Често се дешавало да их лажно оптуже за "одавање положаја" или "поседовање радио станица" и сл. Тако су убијени: Даринка Дара Грујић, Ана Лукић, Драгољуб и Милица Врачарић, породица Павловић, Чечавац... итд.
Др. Јурај Њавро (1938-2022)
Ова убиства су радили злочинци чија имена морају да се упамте: Зоран Шипош, Мира Дунатов, Никола Ћибарић и многи други.
У инкримисано време, односно за време ратних дешавања Полицијску управу Вуковарско-сремске жупаније држали под својом контролом: Стипе Поло начелник и Звонимир Радош његов заменик, док је командир полицијске станице у граду Вуковару био Јосип Грчанац.
ОСЛОБАЂАЊЕ ГРАДА
Наредних месеци из СР Србије долазе јединице Новосадског корпуса ЈНА које су биле послате да одблокирају касарну, а терористе ухапсе.
У борбама за ослобођење Вуковара учествовале су и србске паравојне јединице, али њихова бројка је годинама мета шпекулација. Процена је да њих није било више од 600 до 800 бораца. Тактика ЈНА код ослобађања Вуковара је била "крени-стани" што је толико умртљавало борбени морал.
Било је и преживелих Срба у вуковарском обручу који су сведочили о томе шта се тамо дешавало, али много њих није ни сведочило из два разлога. Прво, јер поново се враћају у тај пакао, а други, јер многи се боје, да не би имали какве последице.
У вуковарској болници, коју је водила др Весна Босанац дешавале су се стравичне ствари, чак и вађење органа Србима, који су продавани после широм Европе на црном тржишту. Многи сматрају да је она ту била само фигура, док је главнином дешавања руководио др Јурај Њавро.
Ту су постојали камиони који су превозиили србске цивиле на Дунав, затим их на обали убију и тако "пошаљу за Србију". Међутим, када траје гранатирање града камиони ка Дунаву не иду, па је то спасило живот неким Србима, ако се налазе у Камиону смрти.
Завршне борбе за ослобођење Вуковара су почеле почетком новембра месеца 1991. године и трајале две недеље.
Коначно ослобађање је објављено 18. новембра 1991. године увече. Односно тада је постигнут споразум о предаје хрватске паравојске.
ПОСЛЕДИЦЕ
Након самих ратних операција мали број хрватских паравојника је током ноћи успео да се преко кукурузних путева извуче и побегне ка Винковцима и тако избегне хапшење. Са њима је био и Бранко Борковић, заменик команданта 204. бригаде. Већи део припадника те јединице ткз. Збора народне гарде (ЗНГ) и МУП-а Хрватске је ухапшен од Војне полиције ЈНА.
Међутим, једна мања група хрватских лажних рањеника (са свежим прострелним ранама у ногу) покушала је да се у болници извуче, али су то локални припадници србске Територијалне одбране препознали и одвели их на пољопровредни комбинат "Овчара". Нешто мање од 200 их је ликвидирано 20. новембра 1991. године. Ово је све учињено без знања и дозволе официра ЈНА.
Међу ликвидиранима био је и новинар Синиша Главашевић, новинар који је преко Радио Вуковара оптуживао хрватског председника Фрању Туђмана и званични Загреб за издају хрватских снага у Вуковару.
Хрватски цивили су аутобусима одведени у Винковце, јер они нису хтели, а неки нису смели да остану да живе са Србима у Вуковару. Срби који су избегли почели су се враћати полако у град и обнављати га.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Вуковар као главни град области Источна Славонија, Барања и Западни Срем постао је део РС Крајне, најзападније србске државе која је опстала до 1995. када је у злочиначким акцијама "Бљесак и "Олуја" нестала. Остао је само њен источни део око Вуковара и Белог Манастира назван Сремско-Барањска област.
Колоне прогнаних Срба 1995.
У Ердуту је потписан некакав споразум 12. новембра 1995. године по коме је остатак РСК враћен у уставно-правни поредак Републике Хрватске 1. јануара 1998. године.
Током зиме 1996-1997 у Вуковару су трајале демонстрације против доласка хрватских власти, али безуспешно. Много Срба се крајем 1997. године иселило, неки у Србију, а добар део у иностранство: Норвешка, Енглеска, Ирска... касније и Немачка.
У вуковарском Дому Полиције постојала је документација о убијеним Србима цивилима 1991. године, али је она нетрагом нестала, према казивању Стипа Полоа и Звонимира Радоша. Међутим, Хрватски хелсиншки одбор је октобра 2002. године предало МУП Хрватске спорну документацију, али то није имало никакав ефекат, пошто је и даље важило правило да се хрватски "бранитељи" не оптужују.
СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
Србске породице чији су најмилији убијени у вуковарском обручу су поднеле кривичне пријаве против осумњичених да су учествовали у ликвидацијама пред хрватским тужилаштвом. Ниједна пресуда није донета у корист жртава. Углавном добијају одбијенице и морају да плате судске трошкове.
Томиславу Мерчепу је пред хрватским судовима суђење трајало од 2010. године до његове смрти, али "случај Вуковар" није ушао у оптужницу, већ само Пакрачка пољана и загребачки Велесајам.
Заправо, нико од припадника хрваских паравојних снага није оптужен, а камоли осуђен за злодела која су учињена у Вуковару 1991. године. Влада коју је формирала ХДЗ је још 1992. године донела контраверзан Закон о опросту, према коме хрватски "бранитељи" не могу бити оптуживани, јер је то њихов допринос "независности" и ткз. Домовинском рату.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочинима над Србима у Вуковару до сада је снимљен само један играни филм "Вуковар једна прича" 1994. године, у режији Боре и Маје Драшковић, а главне улоге играју: Миријана Јоковић, Борис Исаковић, Светлана Бојковић, Предраг Ејдус и Михаило Миша Јанкетић, Мира Бањац, Душица Жегарац, Оливера Марковић, Небојша Глоговац...
Документарни филм није снимљен ниједан. Хрватска страна је до сада снимила пет филмова, где се приказује само једна страна и наводе њихове жртве.
Занимљиво да није ниједна књига до сада написана на тему убијања вуковарских Срба. Само неколико колумна и личних ставова разних публициста.