Покољ у Глинској цркви је назив за ужасан ратни злочин који се десио на почетку Другог свјетског рата. Хапшења Срба су отпочела крајем јула 1941. године, а убијања су потрајала наредних седам дана. У том монструозном злодјелу убијено је најмање 1.764 Срба, ненаоуружаних цивила.
Починиоци су били хрватске хрватски фашисти (Усташе и Домобрани), а жртве локално цивилно становништво из мјеста Глине и шире околине (Двор, Топуско, Вргинмост...).
Мушкарци из мјеста Глина су већим дијелом убијени раније у оном првом покољу 12-13. маја 1941. код Прекопе и Хађера. Мало прије овог покоља у цркви Рођења Пресвете Богородице, такође се десио други ужасан злочин у Грабовцу Банском, пар дана раније.
Павелићеве усташе су крајем јула 1941. из села у околици Глине и Вргинмоста похватале, неке и на превару уз обећање да иду на "покрст" Србе, међу којима је било дјеце и стараца. Дотјерали су их у Глину и ту затвориле у православну Богородичну цркву. Два дана посље Илиндана 1941. жртве су заклали. Једини преживјели је био Љубан Једнак (преживио Огњеномаријски покољ).
Десет година послије злочина, комунистичке власти су подигле заједничку спомен-костурницу за све жртве. Народ Баније је 4. јула 1969. сопственим прилозима подигао Спомен-дом жртвама фашизма у Глини.
Након "Олује" деведесетих година 20. вијека Туђманов режим је Спомен-дом жртвама фашизма у Глини преименовао у Хрватски народни дом, гдје се одржавају манифестације културно-запавног типа.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
Ситуација у Глини
Глина је варош на Банији, односно вијековима је била на граници Војне Крајине и Турске царевине. Налази се на тромеђи Баније, Кордуна и Босне. Лежи на ријеци Глини, а у близини се налази Зринска Гора. Први помени насеља на том подручију били су још у 13. стољећу.
Ти крајеви су били пусти, па су их Срби који су бјежали од турског терора и страховладе насељавали, те добијали од аустријског цара повластице, јер су морали да ратују за Хазбуршку монархију. Глина је вијековима била већински српски насељена. Још од 1777. године Глина је имала своју црквену православну општину, а мало прије тога је постојала и школа на српском језику, која је касније крајем 19. стољећа забрањена.
У Првом свјетском рату доста Банијаца и Глињана су били мобилисани као аустријски војници и послати на фронт. Тако су се многи од њих били послати на Тирол, у Галицију или Подриње. Тамо су се предавали Србима и Русима и настављали борбу против солдата Бечког двора.
Православна црква на разгледници
По ослобођењу крајем 1918. године и стварањем прве јужнославенске државе: Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Глина као и регија Банија су административно сврстане у Савску бановину. Од тада креће напредак: привредни, културни, образовни...
ПРИЈЕ ПОКОЉА
У Глини је постојало више хрватско-усташких покоља током 1941. године. Први (Световасилијевски) покољ је био 12. на 13. мај 1941. године када је направљена велика рација у самом граду Глина.
Похапшено је неколико стотина мушкараца, сви старији од 15 година живота и наредни дан су поубијани на страшне начине. Ово је организовао и планирао некадашњи глински адвокат Мирко Пук, који је у то вријеме био министар правосуђа у Влади Независне Државе Хрватске. Он је био освједочени србомрзац, члан Хрватске Странке Права коју је основао Анте Старчевић, такође мрзитељ Срба и Православља.
Средином јула 1941. године на подручју Баније: Глина, Петриња и Костаница прави се нова велика рација (други покољ), када је преко 1.200 Срба похапшено. Одведени су у Грабовац Бански и тамо од 24. до 26. јула 1941. године поубијани и поклани сви до једнога.
ПОКОЉИ
У селима око Вргинмоста хрватске усташе су говориле људима да ће они који се одазову позиву за покрст бити поштеђени, а да ће сви устаници бити убијени.
Иако је доста људи посумњало у те изјаве, око 500 људи из србских села, међу којима су: Доња Блатуша, Чемерница, Доња Пјешћаница, Козарац, Цреварска Страна и Брњавац се скупило и око 40 хрватских фашиста их је камионима одвезло у Глину, гдје су у православној цркви затворени и касније заклани. Након тога су хрватски фашисти прошириле хватање и даље, нарочито око села Бовић. Рација и покољи су потрајали све до 5. августа 1941.
Неки ухапшени људи нису убијени у цркви, већ на мочварним пољима поред глинског Новог Села. Трећа група сељака из села Класнић и Драготина, која се налазила у глинском затвору је отпремљена возом у Лику и тамо поклана.
Поред тога, хрватске усташе су на превару хтеле да намаме лаковјерне Србе тако што су причали да за жетву ражи мора се добити дозвола, која се мора узети у општинама. Ко год да је долазио по те потврде крајем јула 1941. сви су хапшени и одвођени у глинску православну цркву и тамо убијани.
ИЗЈАВЕ СВЈЕДОКА
По причању јединог преживјелог свједока Љубана Једнака:
- "У цркви био је затворен и Перо Миљевић, кафеџија у Топуском. Усташе га у цркви питају: „Е, ти Перо Миљевићу, зашто си ти за вријеме старе Југославије прогонио Хрвате?“
Перо им одговара: „Чујте људи, то није истина, ја сам тада збиља био добар пријатељ Хрватима...“.
- „Не, ти си прогонио Хрвате“ - кажу они.
Срушише га на под и с кундацима му смрскаше главу. Усташе су затим изашли из цркве и продужили пити у оближњој гостиони“.
Једнак са Патријархом Павлом 1996.
Љубан Једнак се са још петорицом одвојио од масе и отишао пред олтар да се сакрије. Ипак су се вратили у масу оцјенивши да ће код олтара бити лако пронађени.
- „Када је ушла група усташа у цркву с њима је био њихов официр. Он је рекао усташама: ако тко од нас оданде побјегне, њих тада ниједнога неће бити. Усташе су нам наредиле да се скинемо.
Скинувши горњи дио одјеће, остали смо у вешу. Тада нам је наређено да полијегамо, па су нас затим почели клати ножевима.“
При том свирепом клању усташе су Љубана Једнака некако прескочили и није био ни такнут ножем. Мислећи да су сви Срби заклани, усташе су изашле из цркве да пију. Љубан се тада дубље завукао у мртве и намазао се крвљу.
Послије неког времена усташе су се вратиле и почеле износити мртваце из цркве и бацати их у камионе, као цјепанице. Љубан је завршио најгорњи у једном камиону. Међутим учини им се их има превише, па су га бацили на цесту, а потом у други камион.
- „Ја сада гледам сједе двојица усташа на мртвима. Један у једноме, други у другом ћошку камиона. Видим, идемо према Петрињи, а затим лијево од Прекопе, гдје су нас бацали у раније ископане јаме. Када су нас побацали из камиона, на мене је бачен неки тешки човјек, а један се још мицао.
Љубан Једнак сведочи на суду послије рата
То је усташа примјетио па рекао: Гледај, овај је овдје још жив. Узео је пушку и опалио. Тим је метком ранио и мене у лист ноге. Рана није била дубока. Имао сам осјећај као да ми је неко ставио упаљену шибицу на лист.“
НАКОН ЗЛОЧИНА
Један усташа је примјетио да Љубан на себи има вунену весту, па су му и то скинули, док се он претварао да је мртав. Бацили су га потом натраг у јаму.
У јами се касније један човјек покрене. Љубан га упита: „Друже, јеси ли жив?“ „Јесам“ - каже он. „А ко си?“ „Ја сам Злокас из Шаторње. Што ћемо сада?“ Љубан му је рекао да бјеже, и сам се извукао из јаме и сакрио у живицу.
Како Злокас није долазио, Љубан је пошао у Мајске Пољане код ујака Павла Лончара Паје. Путем га је срео Стојан Ребрача који му је помогао.
Код ујака је Љубан остао сакривен неколико дана. Послије оздрављења, пребачен је у партизане и касније је постао носилац Партизанске споменице 1941. Други човјек, по презимену Злокас, се успио извући из јаме сам и доћи кући. Неко га је међутим издао, и усташе су га ухватиле и убиле.
Крајем мјесеца августа 1941. године, Окружни комитет Комунистичке Партије за Карловац доноси овакву оцјену:
- „... Оваква звјерства у глинској цркви, каква су вршили ти - крвљу опијени фашистички стрвинари - Павелићеве усташе, не памти хисторија.
У котару Глина убијено је по прилици 2.600 људи, у котару Војнић 960. У котару Вргинмост 200 људи, у Великој Кладуши 2.700 људи, тај број пење се на 6.460 мужева, жена и дјеце до половине мјесеца коловоза 1941. године...“
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Православна црква Пресвете Богородице у Глини је подигнута 1826. године. Недуго након што је у њој 1941. почињен покољ, црква је потпуно порушена од стране Хрвата.
По завршетку Другог свјетског рата остаци жртава су 1947. пренесени на србско православно гробље у Глини. На мјесту порушене цркве су југословенске комунистичке власти поводом десетогодишњице покоља, 27. јуна 1951. подигле заједничку спомен-костурницу за све жртве. Народ Баније је 4. јула 1969. сопственим прилозима подигао Спомен-дом жртвама фашизма у Глини.
Након злочиначке операције односно етничког чишћења Олуја 1995, хрватске власти су мјесто некадашње православне цркве у Глини, односно тадашњи Спомен-дом жртвама фашизма у Глини, преименовале у Хрватски дом.
Нова црква у Глини почетком 21. вијека
На почетку новог грађанског рата у СР Хрватској 1991. године, Шиме Ђодан хрватски тзв. министар одбране је оптуживао Љубана Једнака да шири "ћетнићку" пропаганду.
У "Олуји", Љубан Једнак се поново нашао са својим народом у крајишким колонама за Републику Србију. Умро је 1997. у Панчеву.
Град Београд је у јесен 2020. године на општини Палилула "Хрватску улицу" преименовао у "Глинских жртава 1941".
Крајем децембра 2020. године у западним дијеловима Баније осјетио се јак земљотрес који је погодио и Глину. Тада је и православна црква знатно оштећена и потребна јој је санација.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О злочину у православној цркви у Глини је написано неколико књига.
Документарних филмова који говоре о ужасном покољу у православној цркви у Глини до данас нису снимљени ниједан.
Тек 2012. године у Загребу је организован једна округли сто гдје су поред домаћих историчара дошли и колеге им из Босне и Херцеговине и Републике Србије. Тако да закључци са тог научног скупа су публиковани у један зборник радова који је објављен 2021. године поводом 80. годишњице од глинских покоља.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Глини су само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током Другог свјетског рата у клеро-фашистичкој Независкој Држави Хрватској, на чијем челу се налазио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Баније, Лике и Кордуна, већ читавог простора од Дрине до Жумберка и од Драве до Јадрана, јер су хрватски фашисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу, а за то су добли благослов Ватикана и помоћ Римске курије.
С обзиром да су Срби наивно вјеровали скоро пола вијека у лажно братство и јединство, а хрватски комунисти су пажљиво водили конце како би Србе у Брозовој Југославији обезглавили, прво духовно, а онда национало и културно, пошто никаква аутономија није дозвољена. Свако ко би помињао оваква питања био би или затворен или убијен.
Хрвати и муслимани су притајено чекали погодан моменат до почетка 1990-их година када је разбијена СФР Југославија... и наставили тамо гдје су им очеви и дједови стали 1945. године. Данас хрватско друштво пошто није прошло процес дефашистизације, а усљед велике индокринације Ватикана игнорише и негира постојање ових злодјела што намеће нове страхове да ће се геноцид поновити.
Овај текст смо превели на енглески језик... ОВДЈЕ.