Злочин у Гораждевцу је убиство два србска дечака: Иван Јововић и Пантелија Дакић и тешко рањавање још четверо србске деце: Драгана Србљак, Ђорђе Угреновић, Богдан Букмировић и Марко Богичевић.
Овај злочин су извршили припадници бивше албанске терористичке Окупаторске Војске Косова. Циљ је био застрашити србско становништво и етнички очистити тај део Космета.
Гораждевачки злочин се догодио на обалама реке Бистрице, недалеко србског села Гораждевац крај Пећи, на западу Метохије 13. августа 2003. године.
Овај свирепи злочин је остао нерасветљен иако је понуђена велика новчана награда свакоме ко помогне да се кривци нађу. Представници ЕУЛЕКС-а су одустали од истраге, где је испитано је око 75 сведока, а свако од њих је давао штуре и неодређене изјаве, па је овај случај затворен.
Чак ни државни органи Републике Србије нису процесуирали овај злочин, правдајући се лицемерно да немају надлежности?!
ПРЕТХОДНИЦА
Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током разбијања друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе.
У то време на простору авнојевксе Хрватске се водио жестоки рат између хрватских снага и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину.
Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у јесен 1995. године, када је у савезној америчкој држави Охајо, потписан Дејтоснки мировни споразум.
Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ткз. ОВК, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са Полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.
У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника југославенске војске и полиције постају све чешћи и жешћи, што се врло брзо претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада.
НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова "интервенција".
У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом "Милошевић-Холбрук" 13. октобра 1998. године избегнута је агресија на Србију и Црну Гору.
Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника Полиције Србије и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа ткз. Косовске веривикационе мисије, како су наводно србски полицајци побили албенске цивиле.
Вокер дошао да лажира извештаје
Управо тај случај је био окидач за агресију и бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. што је покушано избећи у француском дворцу Рамбујеу некаквим преговорима представника Владе Републике Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију "Милосрдни Анђео"...
Та агресија траје све до 10. јуна 1999. када је у Куманову потписан споразум, односно да снаге ОУН и КФОР-а дођу на Косово и Метохију и преузму власт. Србска војска и државен институције се повлаче са Космета, а припадници албанске ОВК се враћају на Космет и настављају да дивљају и хараче србску имовину.
Ситуација у Гораждевцу
Гораждевац се први пут помиње у повељи краља Стефана Првовенчаног издатој око 1220. године манастиру Жичи.
По турском попису из 1485. године забележено је да у селу има 28 србских кућа, међу којима и дом србског попа. Село је више пута било нападано од стране Албанаца, али увек безуспешно. У селу постоји и брвнара из 16. века.
Гораждевац је највеће србско село у Метохији, који према изјавама тамошњих мештана има око 1.000 становника србске националности. У насељу се налази и седиште СО Пећ и Пећког Округа измештено после окупације Косова и Метохије јуна 1999. године.
До 1999. године постојала је и текстилна фабрика као пројекат фабрике у Пећи „ КОПЕКС“, али је од 2000 до 2008. године служила као база мировној мисији НАТО-а на Космету КФОР-у.
ЗЛОЧИН
На обалама реке Бистрице 13. августа 2003. године око 13:20 сати, недалеко метохијског села Гораждевац дошло је шестеро деце мештана овог села да се купа и игра. Нису ни слутили да то може бити кобно. Пошто је Гораждевац највеће село у Метохији, где се после 2000. године вратило 2.000 мештана у своје куће, то се њиховим комшијама из суседних албанских села никако није допадало.
Из оближњег жбуња прикрива се група терориста бивше ОВК, који су били добро наоружани и испаљује чак 90 смртоносних хитаца ка шестеро деце: Пантелија Дакић (12) и Иван Јововић (19) су одмах на лицу места преминули, док су Богдан Букмирић (14), Марко Богичевић (12), Ђорђе Угреновић (20) и Драгана Србљак (13) тешко рањени. Смртоносни хици су испаљени из правца албанског села Захач.
Богдан Букмирић је погођен са 7 метака и оштећена му је слезина. Њеов комшија га је хитно превезао до амбуланте у Гораждевцу где су му ране и крварење санирани, али то није било довољно. Хитно му је била потребна озбиљнија лекарска помоћ и нега. Пошто тога није било у Гораждевцу, то су двоје комшија кренули аутом ка Пећи где има Дом здравља.
У Пећи близу пијаце комшијин ауто је изненада стао, па су сви Албанци из околине насрнули на њих и почели страховито да их ударају, а ауто је разбијен. Случајно наилазе 2 патроле КФОР-а које их спроводе до Дома здравља. Тамо су се пацијенти Албанци веселили њиховој несрећи и говорили им погрдне коментаре.
Сахрана убијене србске деце, августа 2003.
Богдан је захваљујући ангажовању докторке Милене Цветковић, преко Косовске Митровице и Рашке отишао за Београд, на ВМА где је имао 4 тешке операције, па се 19. августа 2003. пробудио из коме. Данас живи у Београду.
ИМЕНА ЖРТАВА
- Иван Јововић, оца Милоша и мајке Спасеније, рођен 10.03.1984. године у Гораждевцу. Од задобијених повреда преминуо је на лицу места.
- Панто Дакић, од оца Милисава и мајке Гордане, рођен 09.10.1990. године у Пећи. Од задобијених повреда преминуо је на лицу места.
- Богдан Букмирић, од оца Милана и мајке Лоле, рођен 22.03.1988. год. у Пећи. Повређен.
- Марко Богичевић, од оца Драгана и мајке Љубинке, рођен 12.06.1991. год. у Пећи. Повређен.
- Драгана Србљак, од оца Рајка и мајке Мирјане, рођена 19.06.1989. год. у Пећи. Повређена.
- Ђорђе Угреновић, од оца Димитрија, рођен 01.01.1983. год. у Пећи. Повређен.
ПОСЛЕДИЦЕ
Након овог гнусног и свирепог злочина, из Гораждевца се исељава србско становништво. Тако да их данас има око 700, јер је 17. августа 2003. године поново у центру Гораждевца пуцано на србску децу, али срећом без последица.
Полиција УМНИК-а је после два сата затворила све прилазе око села и почела истрагу. Истрага је трајала неколико година, али безуспешно. Изјаве представника УМНИК-а су биле оштре и тврдили су да ће убице србске деце у Гораждевцу бити пронађене и кажњене (комесар УНМИК полиције Штефан Фелер). Савет Безбедности ОУН је због овога одржао једну ванредну седницу.
Споменик убијеној србској деци у Гораждевцу
Чак је понуђена и награда од 1.000.000 долара за онога ко доведе до хапшења крвника овог злочина. Ни то није помогло. Испитано је више од 75 сведока, али нико није дао неку ваљану информацију. Владао је закон ћуатања. Сведоци су били видно уплашени за своју личну сигурност, а њихове изјаве су били прилично неодређене и штуре. Тако да је ова истрага заустављена 2011. године. Родбини и пријатељима погинулих је било јако тешко.
ЕУЛЕКС је наследио овај случај од УМНИК-а, а извештаји са истраге су били траљаво одрађени. ЕУЛЕКС има преко 1.000 нерасветљених убистава, где су жртве Срби, а починиоци Албанци од свог доласка јуна 1999. године.
Богдан Букмировић не престаје да се бори за правду. Од јула 2007. године стално пише европским судовима правде са жељом да злочинци коначно буду изведени пред лице правде. Они који су његове другаре убили и тешко ранили.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Телевизија РТК2 је снимила документарни филм о овом ужасном злочину, који је остао нерасветљен. Аутор филма је Милица Стојановић, а филм је приказан августа 2015. године.
Књига о Гораждевачком масакру није написана ниједна до данас.
ЗАКЉУЧАК
Гораждевачки злочин је само једна карика геноцидног ланца албанске националне заједнице према Србима, последњих 150 година.
Још с' краја XIX је започета шовинистичка идеја о ткз. Великој Албанији, која се протезала читаво XX столеће, када су средином деведесетих година Албанци добили подршку НАТО пакта и остварили своје интересе. Ово је подразумевало етничко чишћење и прогоне србског живља у таласима.
У село Гораждевац се после јуна 1999. године вратило доста повратника, што је уплашило власти у окупираној Приштини, да би поништило све тековине њихове "борбе за слободу и незавиност". Зато су послати бивши припадници терористичке Окупаторске Војске Косова како би застрашили Србе и отерали.
Представници међународне заједнице су били само саучесници оваквих криминалних дела, јер су Албанци били њихово оружје у борби против Срба и Србије, које су доживљавали као "мале Русе". Тешко је очекивати да ће ико од албанских злочинаца и деликвената одговарати за своја злодела јер би се тада открио и ланац командовања тј. организатора свих тих ружних ствари.