Злочин у Грацу 1988. је назив за монструозан злочин који су починили албански дечаци (деликвенти) са Косова и Метохије 27. септембра 1988. године у селу Граце, између Вучитрна и Приштине. Реч је о ископавању лешева две србске бебе од породице Петровић, а затим су голим рукама раскомадани од групе шест албанских малолетника.
Овакав умоболни злочин није забележен у историји човечанства.
Иако су позата имена починилаца и покрајинском Тужилаштву су достављени сви докази, за ово злодело није кажњен нико. Напротив, ово је само охрабрило починиоце да наставе са својим неделима, али исто тако дало је пример осталим Албанцима у јужној србској покрајини да наставе са терором према Србима.
Срби са Косова и Метохије су осетили велику несигурност и страх, те су се неки одлучили на исељавање са својих вековних огњишта.
У периоду од 1974-1985 Албанци су на простору Косва и Метохије починили преко 2.200 кривичних тешких кривичних дела (убиства, пљачке, отмице, силовања, паљења имовине и др.).
ПРЕТХОДНИЦА
Косово и Метохија је област у срцу Балкана која је столећима насељена Србима о чему говоре бројни културно историјски споменици и духовна баштина највећим делом из Средњег века, када је то било део средњовековне Србије којом је управљала династија Немањића. Немањићи су градили задужбине и ширили Православље.
На врхунцу моћи средином XIV века србски цареви су столовали у Призрену, а Душанов законик је донет у Скопљу.
Касније доласком Турака из Мале Азије, национална и верска карта се пореметила, а Срби су почели губити већину у националном смислу. Вековима су Османлије спроводиле терор и страховладу према свим хришћанским народима. Право прве брачне ноћи, трећина приноса, Данак у крви... итд.
Током Балканских ратова Трећа армија Војске Краљевине Србије је октобра 1912. године ослободила Космет. Између два светска рата, Косово и Метохија ослобађају се оријенталног утицаја и постају део савременог европског живота.
Током Другог светског рата албански балисти и вулентари су на Косову и Метохији починили геноцид и истребљење великог броја Срба, а мноштво цркава и православних храмова је уништено. Првобитно су Албанцима помагали Италијани, а касније Немци, односно Вермархт, Абвер и Гестапо.
Јединице ПОЈ су 1945-1947 успели да протерају велики број албанских екстремиста, преко Проклетија. Косово и Метохија добијају статус аутономне области 1945. године. При чему је Влада комунистичке Југославије 1947. године усвојиола контраверзан Закон о забрани повратка Срба на Свету земљу и коришћење сопствене имовине.
Током априла 1963. године Аутономна област Косово и Метохија је добила нови статус - Аутономна покрајина, да би 5 година касније новембра 1968. из назива била избачена Метохија (што значи црквена земља). Заправо, Брозови комунисти су схватили да КиМ много значи Србима у националном и верском погледу, па су им почели сасецати корене.
Народна скупштина Југославије 1974. године је усвојила нови Устав, по коме је Косово и Метохија добило статус федералне јединице где је главни град САП Косова и Метохије, Приштина добија велика овлаштења у погледу: образовања, полиције, тужилаштва... међутим, албанским сепаратистима ни то није било довољно.
Ситуација на Косову и Метохији од средине 1970-их није била ни мало пријатна. Напротив, владала је велика напетост између Срба и Албанаца, јер су се у косовско-метохијским институцијама нашао велики број Албанаца... Само у периоду 1974-1985 према судским оптужницама и истрагама којих је било преко 2.200 кривичних дела (пљачки, киднаповања, силовања, палеж имовине, физичких напада са тешким телесним повредама и убиствима) у којима су 92% били жртве Срби. То је оно што је било пријављено Тужилаштву.
Оштећени су упућивали жалбе државним институцијама САП Косово и Метохија, али и СФРЈ детаљно наводећи проблеме које имају и какве им опасности прете, али покрајински и савезни органи су их игнорисали, нити им дали било какав одговор.
Паљење Пећке патријаршије 1981
На Косову и Метохији 1981. године избијају велике демонстрације где су Албанци тражили првобитно републику у оквиру Југославије, а мало после и незавносност Косова и Метохије, односно издвајање из СФРЈ. Руководство Републике Албаније је подржавало протесте својих сународника на Космету раних осамдесетих година.
У скоро свим србским селима на САП Косову и Метохији осећао се страх и напетост, јер су Албанци Србима палили жито, летнину, каменовали куће, прозоре, насртали на србску децу док иду у школу и сл. Овај "Бувашваба револуција", иако је представљена јавности као студентска побуна, уствари је злоупотребљена за остварење иредентистичких планова Тиране и њиховог лидера Енвера Хоџе. Шиптарска обавештајна служба (ШИК) је све до водила и организовала.
Ситуација се смирила тек када је адмирал Бранко Мамула тадашњи начелник Генералштаба ЈНА, по налогу Председништва СФРЈ послао у јужну србску покрајину тенкове где је уследио крвави обрачун са албанским екстремистима који су се повукли у матицу.
ПРЕ ЗЛОЧИНА
Пре овог злочина на Косову и Метохији постојала су два случаја која су потресла југославенску јавност: убиство младог домаћина Данила Милинчића у селу Самодрежа, крај Вучитрна 2. јуна 1982. године на његовом имању, као и набијање на колац Ђорђа Мартиновића 1. маја 1985. године у околини Гњилана.
Иначе током 1974-1985 према евиденцијама МУП Републике Србије на Косову и Метохији је почињено преко 2.200 кривичних дела, у коме су 90% Срби били жртве, а остало Горанци, Роми, Турци и неалбанци. Ово је само један од доказа да је албанска заједница у СР Србији нападе на Србе и СПЦ тих година спроводила организовано и плански тј. да су имали помоћ од ШИК (обавештајне службе Албанске Републике).
ЗЛОЧИН
Радојко и Драгица Петровић били су домаћини у селу Граце, које се налази између Вучитрна и Приштине. Они су почетком јула месеца добили два мушка близанца који су одмах по рођењу преминули.
Сахрањени су на сеоском гробљу 4. јула 1988. године. Најужа родбина је наредних недеља одлазила на гробове заливајући их сузама.
Дана 27. септембра 1988. године, деда Станко је отишао на гробље не би ли се у миру и тишини помолио за своје прерано умрле унуке. Тамо је затекао изузетно потресан призор који није очекивао ни у најцрњим сновима. Видео је кости разбацане око гробова који су били свеже ископани.
Брачни пар Петровић
Отишао је у станицу Народне Милиције те је пријавио овај ужасан злочин. Међутим, представници СУП-а Вучитрн одлазе тек сутрадан 28. септембра 1988. године на место злочина. Милицајци су позвали и форезничаре из Приштине, а стручан тим приштинског Медицинског Факултета, предводила је Славица Добричанин, сведок многих албанских недела осамдесетих и деведесетих на простору Косова и Метохије. Закучак који је она донела са својим тимом специјалиста био је ужасавајући:
"Петорица малолетних Албанаца, узраста од 11 до 15 година, раскопали су гробиће, извадили телешце једног од близанаца, разбили му главицу и покидали ручице и ножице од тела. Остатке мртве бебе разбацивали су наоколо насумично по шипражју током овог демонизованог чина. Сандук напуњен земљом, поново су затрпали, на брзину. Око отвореног гроба пронађени дечија лобања, кости грудног коша и кости дечјих екстремитета. Поред отвореног гроба такође смо пронашли белу пелену с којом је, вероватно, било прекривено тело умрлог детета у мртвачком сандуку, као и папирни новац“.
Још трагичније од овог злочина јесте што су двоје комшија Албанаца (Бедрија Климаку и њен шеснаестогодишњи син) знали, а постоји основана сумња и да су видели ово злодело, али нису никоме од надлежних власти пријавили. Живели су у селу Доње Становце.
ЗЛОЧИНЦИ
Починиоци су убрзо откривени и идентификовани, пет малолетних Албанаца: Ш.К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13).
ПОСЛЕДИЦЕ
И поред свих наведених чињеница, доказа и сведочења, документације, тадашње албанске власти из јужне србске покрајине су само затвориле очи и тако постале саучесници у овом бизарном злочину. На нашу несрећу било је и оних Срба који су такође окренули главу од невоље сународника и тако продубили међунационални јаз на Космету (нпр. Драгиша Мурганић).
Бака Ана над гробовима својих унука
На саслушању пет починиоца су изјавили да су сами дошли на идеју да отворе мртвачке сандуке јер постоји веровање да Срби покојнике сахрањују са новцем и оружјем. Да је читав исказ лажан, а који је забележен у полицијској станици у Прилужју говори у прилог томе да су око ископаних рака пронађене папирне новчанице. Мада и сама чињеница да су комадали лешеве србске деце говори колико је њихово сведочење препуно неистина.
Док је трајао увиђај мештани села Граце су се окупљали око гробља, да би наредни дан организоване демонстрације и протести у селу. Направљени су и транспаренти, а народ је скаднирао „Косово је Србија“, „Хоћемо слободу“, „Емигранти напоље“. Врло чудно, да је мали број тадашњих медија у социјалистичкој Југославији је писао о овом злочину и демонстрацијама након тога. Вапај Срба са Косова и Метохије скоро да нико није чуо. Многе србске породице су наставиле исељавање у Београд и северне делове СР Србије, у страху од нових напада, јер државни органи нису хтели да им пруже заштиту иако су то били обавезни по Уставу.
Тек крајем марта 1989. године дошло је до промене Устава СР Србије, по коме су АП Војводина и АП Косово и Метохија постали са централном Србијом једна целина. Ово наравно да није спречило албански иредентизам, јер су они наставили одржавати паралелне системе власти.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
До данас није снимљен ниједан документарни филм на ову тему. Није познато да ли је икада написана иједна књига.
Такође, на бившем југославенском простору није одржана ниједна трибина, научни скуп, округли сто... који би се бавио овим случајем.
ЗАКЉУЧАК
Злочини у Грацама су само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током осамдесетих година 20. вијека на АП Косово и Метохија од стране албанске националне заједнице.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја Вучитрна односно Космета, већ свих југославенских република (Црне Горе Македоније и Србије) где су они имали релативну или апсолутну већину, јер су шиптарски екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по узору на клеро-фашистичку Велику Албанију из Другог светског рата.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за каснији распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од албанских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај вучитрнски злочин.