Диверзија Делнице означава терористичку акцију коју су извели припадници екстремистичке организације ткз. Хрватско Револуционарно Братство (ХРБ) почетком шездесетих година 20. стољећа.
Ово је била само једна у низу активности тог типа хрватске емиграције са циљем дестабилизације комунистичке власти и рушења уставног поретка ФНРЈ, да би се обновила клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска.
Вође ове паравојне групе били су Илија Толић и Јосип Облак, а сем њих било је још седморица Хрвата припадника ХРБ-а. Они су се обучавали у скривеним камповима у Њемачкој, гдје је постојало на десетине таквих објеката у шумама. Инструктори су им били војна лица из Бундесвера.
На курсеве у овакве кампове су долазили углавном хрватски младићи 18-28 година који су бјежали из Југославије јер су били прогањани од тајне полиције УДБЕ, пошто су изазивали националну мржњу и ширили непријатељску пропаганду.
Код мјеста Делнице, на жељезничкој прузи између Загреба и Ријеке 1963. године подметнут је експозив велике разорне моћи, који је уништио трачнице и пруга није била у функцији неко вријеме.
Сви чланови те група "Толић-Облак" су похапшени од југославенске полиције и спроведени у затвор. Организовано им је суђење наредне године и сви су проглашени кривим, а казне су им биле вишегодишња робија.
Хрватска емиграција је наставила наредних година са сличним активностима како у Југославији, тако и у иностранству. Једноставно, они су били спремни на све и да дају све за "хрватску ствар", односно да се Хрватска издвоји од Југославије.
ПРЕТХОДНИЦА
Током Другог свјетског рата на Балкану је створена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска на чијем челу се налазио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац.
То је била квислиншка творевина проглашена 10. априла 1941. године са благословом Ватикана, а директиве су добијали од Римске курије. Циљ је био спровести геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, што је и учињено велику помоћ Трећег Рајха. Убијено је преко 1.500.000 Срба за четири ратне године.
Хитлерова коалиција је у прољеће 1945. године поражена, а хрватски фашисти су се повлачили пред Титовим партизанима које су силовито надирали ка Загребу и Љубљани. Помоћ у бјежању са Балкана пружила им је Католичка црква пошто су се они и борили за њезине интересе. Давали су им лажна документа и пребацивали их у далеке земље (Операција Пацовски канали).
Доста избјеглих Хрвата је ипак остало у Аустрији, Шпанији и Њемачкој. Ту су формирани њихови клубови и организације. Почели су да се повезују, па је тако и настале многе организације и удружења која су у основи била профашистичка са шовинистичким и расистичким идејама. Од самог почетка се знало шта им је циљ. Хтјели су да се врате на Балкан, односно да се сруши СФРЈ, а обнови НДХ.
Иначе, у Италији, Аустрији, а још више у Западној Њемачкој су постојали тајни кампови (центри) за диверзантске обуке Хрвата, како емиграната, тако и младића 18-30 година који су бјежали из Југославије. Њих су помагале Владе земаља, гдје су се скривали, за потребе Хладног рата, односно борбе против комунистичких режима. Ова вишедеценијска операција је носила шифровано име "Гладио", а признање за њено постојање дао је италијански премијер Ђулио Андреоти, али тек крајем 1990. године, када је Берлински зид срушен, а Варшавски пакт почео да се распада.
ПРИПРЕМА
Септембра 1961. године у Сиднеју, на истоку Аустралије је већ постојао велики број хрватских исељеника. Они су до краја педесетих година 20. вијека били добрим дијелом чланови ткз. Хрватски Ослободилачки Покрет (ХОП), профашистичке организације коју је у Аргентини основао лично (бивши) поглавник Анте Павелић.
Пошто нису били задовољни са радом и дјеловањем ХОП-а дошли су на идеју да они оснују своју организацију коју су назвали ткз. Хрватско Револуционарно Братство. Управо је ХРБ наредних година постао водеће удружење међу хрватском дијаспором, а на Интерполовој листи заузимала високо треће мјесто међу организацијама тог типа. Врло брзо су се повезали и са Хрватима на осталим континентима, али су и у домовини имали своје сараднике.
У Западној Њемачкој имали велику помоћ тамошњих власти које су им дозволиле да у шумско-планинским предијелима направе центре гдје би се држали курсеви за терористичко-диверзантске акције. ХРБ је одмах почео озбиљно да дјелује и прикупља средства, шири мрежу, ствара логистику. На челу цијеле организације био је Геза Пашти, док је Јосип Сенић водио ћелије ХРБ-а у Њемачкој.
Одлучено је да се морају повести радикалне акције тј. да се не може више сједити "скрштених руку" и чекати неко чудо... Пошто је током 1947-1948 уништена група Крижари (Анте Врбан, Љубо Милош...), која је имала сличне упаде на тлу Југославије.
АКЦИЈА
Руководство ХРБ-а је израдило план диверзије средином 1962. године, а за лидера групе одређен је Илија Толић поријеклом из околине Дервенте, а побјегао 1956. године из домовине.
Диверзија се састојала од тога да се у Југославији уништи нешто од привредних објеката или важних саобраћајница, па је одлучено да се минира жељезничка пруга "Загреб-Ријека". Ово није случајно одабрано, јер је та пруга повезивала Загреб као највећи индустријски центар југославенске федерације са Јадраном, а Ријека је била највећа лука на приморију. Тиме би привреда ФНРЈ претрпела велике губитке.
Дана 7. јула 1963. године ка Југославији из Милана у Италији је кренула наоружана паравојна група коју су сачињавали: Илиja Толић, Jосип Облaк, Дрaжeн Тaпшaњи, Мирко Фумић, Крeшимир Пeрковић, Рaдe Стоjић, Стaнко Здрилић, Брaнко Подруг и Влaдо Лeко. Ушли су преко Трста, а сви су имали псеудониме тј. надимке. Они су се кретали данима кретали ка Лици и 11. јула стигли до Бриња. Ту су одморили пар дана, а онда су се разишли у "тројке", односно три групе по три члана, да не би одмах били примјећени.
Група Перковић-Фумић-Здрилић након првих контаката са јатацима ХРБ-а одлучју да се врате у Италију. Међутим, та група је у СР Словенији, код мјеста Сежана била ухапшена. Друга група: Тaпшaњи-Подруг-Лeко је такође разоткривена и ухваћена 21. јула код Националног парка Рисњак, али тек пошто је извршено минирање жељезничке пруге покрај Делница, у моменту када је наилазио теретни воз. Трећа група: Толић-Облак-Стојић је ухваћена код Карловца 22. јула 1963.
СУДСКИ ПРОЦЕС
Спроведени су у Ријеку, гдје су изведени након неколико недјеља пред Окружни суд. Суђење је трајало пар мјесеци уз велику пажњу јавности. Проглашени су кривим за уништавање привредних објеката и ширење непријатељске пропаганде.
Суд је изрекао 18. априла 1964. сљедеће пресуде:
- Илиjу Толићa и Jосипa Облaкa осудио нa по 14 годинa зaтворa,
- Дрaжeнa Тaпшaниja нa 13 годинa зaтворa,
- Рaду Стоjићa, Брaнкa Подругa и Влaду Лeку нa по 12 годинa зaтворa,
- Стaнкa Зрилићa нa 7 годинa зaтворa,
- Мику Фумићa и Крeшимирa Пeрковићa нa по 6 годинa зaтворa.
Илија Толић је своју казну служио у КПД Зеница у Босни, а тамо је добио још додатних осам година затвора јер је и међу осталим затвореницима вршио непријатељску пропаганду. Укупно је робијао 22 године.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Илија Толић је на слободу пуштен 1985. године и одмах је побјегао у Западну Њемачку, гдје је живио неколико година, заправо све до почетка разбијања СФР Југославије. Тада се враћа у домовину и прикључује се паравојним формацијама ткз. Збор Народне Гарде. Он је умро 10. јуна 1993. године. Није сахрањен у Дервенти, јер су тај дио Босне контролисали Срби, већ га је родбина покопала близу Славонске Пожеге.
Јосип Облак је пореклом из западнославонског села Шпановице покрај Дарувара. Он је изашао на слободу 1978. годиине, а преминуо 17. јануара 1984. године. Родбина га је покопала у мјесту Криж покрај Иванић Града.
Заплијењено оружје од терориста
Припадници ХРБ-а су у љето 1972. године организовали сличну акцију, али мало другачијег циља и са дупло већим бројем учесника. Била је то акција "Феникс", односно у медијима познато као "Радуша 72" или ткз. Бугојанска група. И она је доживјела неуспјех.
Управо су ови диверзантски упади натјерали највише руководство Југославије да оснује неколико специјалистичких тимова тј. антитерористичке јединице крајем седамдесетих година које би могле да у што краћем року и са што мање губитака неутралишу терористе.
ЗАКЉУЧАК
Хрвати су одувјек имали аверзију према Србима, усљед јаке индокринације Ватикана. Иако многи од њих имају србске коријене, у жељи да се докажу да то ипак нису, односно да немају неког прађеда православног Србина морају да посегну за оружјем и насрну на своје комшије.
Хрватска емиграција је деценијама радила организовано и плански са својим акцијама које је УДБА тешко проваљивала и заустављала. Свакако да томе доприноси помоћ Запада, пошто су њихови центри моћи њих помагали јер су им требали у борби против социјалистичке Југославије, коју су гледали као ћерку Совјетског Савеза.
Почетком 1990-их година Хрватска је уз помоћ Фрање Туђмана и странке Хрватска Демократска Заједница успјела да оствари тисућљени сан: самосталност републике у авнојевским границама. Тада су све хрватске организације овог типа распуштене у дијаспори, а њени чланови су похрлили у домовину да се укључе у рат против Срба и ЈНА.