Злочини у Книну су назив за ратне злочине који су починиле хрватске оружане снаге, припадници (пара)војних и полицијских снага. Ова злодјела су се дешавала у првим данима аугуста мјесеца 1995. године током злочиначке акције "Олуја 95".
Наиме, хрватски државни врх је добио од Запада одобрење да ријеши "Србско питање у Хрватској", тако да је Фрањо Туђман скупа са сарадницима покренуо овај монструозни пројекат који је касније у Хашком трибуналу почетком 21. вијека означен као удружени злочиначки подухват. Хрватској је у помоћ прискочио НАТО пакт са авионима и специјалним летилицама за осматрање, као и јединице муслиманског Петог корпуса ткз. Армије Босне и Херцеговине из Бихаћа. Однос снага је био 7:1 у корист агресора.
Срби који су живјели тада на подручју западног и јужног дијела РСК, односно Банија, Кордун, Лика и Сјеверна Далмација... преко 250.000 њих је кренуло у колонама ка источној Босни и СР Југославији.
Између 5. и 7. аугуста 1995. године у селима око Книна: Голубић, Мокро Поље, Жарговић, Уздоље... убијено је на десетине Срба цивила и то у својим кућама.
ПРЕТХОДНИЦА
Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.
Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.
Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.
Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).
Колоне као судбина недужних цивила
Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.
У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.
Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).
Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.
Ситуација у Книну
Книн је градић у сјеверној Далмацији, на раскрсници друмског пута Шибеника (56 км) и Бањалуке (180 км), односно жељезничке пруге Загреба (273 км) и Сплита (100 км). Налази се на 214 м.н.в.
Кроз Книн протиче ријека Битужница, а изнад Книна се јасно види планина Динара, по којој је читав басен јужних Алпа назван Динариди. Одмах иза Книна налази се велко поље које је названо Далматинско Косово.
Још у вријеме средњовјековне династије Немањића, на книнском подручју су зидани православни манастири, што значи да је Срба ту било и прије Косовске битке.
Град Книн је имао бурну историјску прошлост јер је његов геостратешки положај био такав, а кроз историјске епохе бивао је на тромеђи три државе: Млетачке републике, Османске империје и Аустроугарске царевине.
Под власт Бечког двора долази крајем XVIII стољећа и тако остаје до краја 1918. године, све док се Хазбуршка монархија није распала, након Првог свјетског рата. Тада је шира околина Книна ушла у састав Краљевине СХС, а административно је потпала у Приморску бановину. Град се тада убрзано развијао. Када су Силе осовине напале југославенску краљевину априла 1941. године, њена територија је раскомадана и подијељена. Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, гдје су носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима били поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Током 1941-1943 окупациону власт на книнском подручју су водили Талијани, а након њихове капитулације преузимају Њемци.
Током Другог свјетског рата усташе праве стравичне покоље, док Динарска Четничка Дивизија коју предводи Војвода Момчило Ђујић брани народ и зауставља усташко лудило. Поред тога и партизани су имали свој покрет отпора који је до краја 1943. био занемарив.
Посље Другог свјетског рата Книн је био варошица која је имала индустрију, компанију ТВИК, мљекару итд. Комунистички режим је на све начине покушавао да затре националну свјест и Светосавље код Книњана, али није успјевао, поготово након Хрватског прољећа раних 1970-их година, када су хрватски комунисти показали своје јасне најмере.
Крајем осамдесетих година XX стољећа дошло је до промјене друштвено политичког система и уведен је вишепартијски систем у СФРЈ. Тако је 17. фебруара 1990. године у Книну основана СДС са Јованом Рашковићем на челу.
Книн постаје пијемонт србских земаља у авнојевској Хрватској. На обиљежавању 600. годишњице Косовске битке у манастиру Лазарица поред Книна дошло је до хапшења угледних Срба.
Из Книна је потекао отпор хрватском државном тероризму поготово посље 17. августа 1990. када су покренуте барикаде. Наредне године посље низа оружаних инцидената и борби Срба са хрватском полицијом о Никољдану проглашен је баш у Книну Устав РС Крајине.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Нешто посље поноћи 4. аугуста 1995. године НАТО авиони бомбардују србске положаје око Книна, чиме је почела злочиначка акција, са шифрованим именом "Олуја 95". Већ пред зору хрватске оружане снаге настављају своје походе на мјеста у РСК.
Голубић - 18 Срба
Село Голубић Кнински који се налази око 5 км сјеверно од Книна. Ту су ратни злочини започети 5. аугуста 1995. године, а трајало је неколико дана.
Добар дио мјештана Голубића заједно са осталим крајишким Србима се нашао у колони избјеглица који су ишли ка Бањалуци. Међутим један мањи број је остао у својим домовима и тако дочекао хрватске јединице. За пар дана у Голубићу је поубијано најмање 18 Срба цивила и то преко 50 година старости, који нису били наоружани.
Жртве су убијане углавном у својим кућама, односно двориштима, или пак на сред улице.
Пред Вијећем Хашког трибунала о злочинима у Голубићу заштићени свједок је овако казивао:
- "Моja мaти убиjeнa je 5. aугустa око 13 сaти. Ja сaм био 100м дaљe. Сaкривeн изa врбe. Видио сaм 14 хрватских воjникa. Чуо сaм двa пуцњa. Видио сaм дa морaм ићи. Мaтeр je остaлa лeжaти мртвa.
Имaлa je 82 годинe. Убили су je и jош су jоj одсjeкли руку. Двaдeсeт и пeт дaнa нa том мjeсту лeжaлa je мртвa, ондa су дошли сa врeћaмa и покопaли je у книнско гробљe под Н.Н.
Штa je од њe остaло, од силних врућинa, пaсa и свињa коjи су лутaли около, нe знaм".
Имена убијених Голубићана:
| Мушкарци |
Жене |
- Никола Јерковић (69)
- Глишо Чучак (61)
- Бранко Радиновић-Лукић (75)
- Јована Јерковић (57)
- Никола Радујко (65)
- Васиљ Радиновић-Васић (73)
- Никола Радиновић-Лончина (67)
- Бошко Вуковић (56)
- Петар Бјелић (64)
- Танасије Вуковић (61)
- Душан Дамјановић (66)
|
- Невенка Грубић (84)
- Манда Радујко (67)
- Милица Шљивар (59)
- Јека Опачић (74)
- Марија Бјелић (53)
- Милица Вуковић (66)
- Ђука Дамјановић (63)
|
У Голубићу је 2011. подигнут споменик убијеним мјештанима и то од бивших и тадашњих становника исписано на ћирилици.
За ова ратна злодјела у Книнском Голубићу нико до данас није осуђен.
Мокро Поље - 9 Срба
Мокро Поље је село удаљено 17 км западно од Книна, према Ервенику, под чију општину и спада. И овдје су ратни злочини започети 5. аугуста 1995. године.
Када су хрватске снаге већ ушле овдје, поред Мокропољаца овдје је било и неколицина мјештана цивила из сусједних села. Иако постоје сумње да је у Мокром Пољу убијено далеко више него што званична статистика наводи, а то је деветоро Срба цивила именом и презименом. Жртве су такође убијане на својим имањима.
Међу ријетким преживјелим био је Јован Поповић који је тих дана изгубио мајку и брата. А о томе је дао изјаву овако:
- "У село су хрватски војници ушли и одмах је покренут претрес. Мене су ухватилии 6. аугуста 1995. хрватски војници и почело је злостављање, водили су ме по селу и тукли.
Оставили су ме на миру за кратко, а онда сам легао спавати на првом кату своје куће. Пробудила ме пуцњава. Чуо сам језив врисак моје мајке Стане. Када сам дошао, један од хрватских војника је рекао другима како све треба спалити прије него што дођу међународни посматрачи.
Спустио сам се доље када су они отишли и видио мајку која се гуши, пошто јој је метак прошао кроз врат. Тражила је воде и показивала ми руком да бјежим. Ускоро је издахнула. Брата сам нашао убијеног из вратреног оружја.
Отац је био рањен у главу. Њему је метак прошао кроз ушну шкољку и забио се у екран телевизора. Отац је ипак преживио...".
У Мокром Пољу су тада били и Стево и Ружица Манојловић из Ивошеваца, затим Илија Швоња. Они су убијени 6. аугуста 1995. а истог дана су и запаљени, да би се докази уништили. Хрватски војници су убили и слијепу старицу Саву Бабић, а за тај злочин је осумњичен Марио Дукић, припадник 134. Задарске (пуковије) бригаде, касније ослобођен. На суђењу је убиство Бабићеве вођено против Н.Н. лица, иако се зна ко је то починио. Такође у судском поступуку није наведено да се ради о ратном злочину, већ обичном убиству.
Имена убијених Мокропољаца:
| Мушкарци |
Жене |
- Стеван Сучевић (61)
- Мирко Поповић (42)
- Стево Манојловић (55)
- Илија Швоња (69)
|
- Стана Поповић (69)
- Сава Бабић (82)
- Ружица Бабић (69)
- Ружица Манојловић (58)
- Јека Каназир (77)
|
Убијеним Мокропољцима је удружење "Против заборава" подигло споменик тек 2014. године на ћириличном писму.
За злочине над Мокропољским Србима нико до данас није осуђен.
Жарговић - 10 Срба
Село Жарговић се налази 5,5 км сјеверозападно од Книна.
Хрватске јединице улазе у Жарговић 5. аугуста 1995. године у касним поподневним сатима.
У судници Хашког суда један од заштићених свједока о Жарговићком злочину казивао је овако:
- "Петог осмог дошле су хрватске снаге у село... било је 17-18 сати. Зачуо сам пуцњаву из непосредне близине, око 30 метара сам био удаљен од мјеста злочина. Видио сам како су хрватски војници насилно извели из куће мог комшију који се зове Дмитар Рашуо. Убијен је рафалном паљбом из аутоматске пушке у свом дворишту.
Леш од Рашуа је стајао тако данима, а онда је дошао УНПРОФОР, када га је идентификовала пред њима комшиница Ђуја Нонковић. Плави шљемови су у истом дворишту нашли још лешева, и то од: Ђорђе Рашуо, Илија Петко, Милица Петко. Сви они су имали простријелне ране на грудима...".
Поред горенаведених, убијен је истог дана и Јован Дмитровић у засеоку Дмитроивићи... док су у Брадашу убијене двије старије жене: Ика Дондур и Вера Дондур.
Постоји извјештај Акцијског тима за људска права у Републици Хрватској, који је сачињен 21. новембра 1995. године, у коме се наводи да су Дондурове убијене јер су одбиле изаћи из своје куће, па су они отворили пушчану ватру. Овај тим је 16.08.1995. пронашао у Жарговићу и лешеве од Саве Дмитровића и још двојице мушкараца, оба су били цивили ненаоружани.
Имена убијених Жарговићана:
| Мушкарци |
Жене |
- Дмитар Рашуо (81)
- Ђуро Рашуо (50)
- Илија Петко (40)
- Јован Дмитровић (55)
- Стево Дмитровић (40)
- НН лице
- НН лице
|
- Милица Петко (72)
- Ика Дондур (65)
- Вера Дондур (56)
|
За злочине над Жарговићким Србима нико до данас није осуђен.
Уздоље - 10 Срба
Село Уздоље се налази 13 км јужно од Книна, на путу према Дрнишу.
Хрватске јединице у ово сјевернодалматинско село улазе изјутра 6. аугуста 1995. те чине страшне злочине. Први на удару нашао се засеок Шаре.
Бијелим аутомобило су дошла тројица мушкараца који су били наоружани аутоматским пушкама Сви су имали шаховнице на капама. Један је имао црну одјећу коме је на мајици било исписано "За дом спремни" (усташки поздрав из Другог свјетског рата), друга двојица маскирну униформу. Затекли су неколико Срба цивила који нису били наоружани и пришли су им.
Прво је почело ударање кундацима и оборени су на под. Цивили су натјерани да иду цестом према Дрнишу. Два хрватска војника су одвојили двије жене. Оне су одведене у Книн. Тај Теећи је са упереном пушком кренио назад ка селу. Успут је наишао још један Србин цивил Милош Ћосић. Он је исто угуран у групу.
Затим је тај војник почео да пуца по групи из аутоматске пушке и сви су убијени осим једне жене. Она је успјела рањена да побјегне одатле и касније да свједочи.
У том засеоку Шаре у својој породичној кући убијена је једна осамдесетогодишња старица Сава Шаре, док су у засеоцима Зорићи и Врбнику убијени Лазо Дамјанић и Предраг Зарић. Све троје су убијени 06.08.1995.
Центар за суочавања са прошлошћу "Документа" у Републици Хрватској поднео је 4. аугуста 2017. године кривични пријаву јавном тужиоцу за ратне злочине који су почињени у Уздољу 1995. године. У тој пријави је поред убиства цивила детаљно наведено и паљење имовине од Срба.
Имена убијених Уздољаца:
| Мушкарци |
Жене |
- Стево Берић (62)
- Крсто Шаре (64)
- Милош Ћосић (72)
- Јандрија Шаре (63)
- Лазо Дамјанић (62)
- Предраг Зарић (28)
|
- Милица Шаре (73)
- Јања Берић (63)
- Ђурђија Берић (79)
- Сава Шаре (80)
|
Споменик исписан на ћирилици је подинут од удружења "Против заборава" аугуста 2017. године.
За злочине над Уздољским Србима нико до данас није осуђен.
ПОСЉЕДИЦЕ
Колона Срба са преко 250.000 Крајишника је напустила РСК и највећим дијелом дошла у Републику Србију, нешто мање у Црну Гору, Бањалуку и источне дијелове Босне и Херцеговине.
Тај простор који су крајишки Срби вјековима насељавали остао је пуст. Повратак углавном људи старије доби је трајао од 1997. до 2000. године. Хрватски државни апарат је направио такву правно-бирократску заврзламу да опљачкану имовину Србима не врати.
Највећи дио Срба, поготово мушкараца никада није долазио у свој родни крај јер су хрватске власти повратнике хапсили и подизали лажне оптужнице. Чак и они који су отишли у иностранство: Велика Британија, Њемачка, Аустралија, Канада, САД... су били хапшени и испоручивани у Републику Хрватску. Све је то рађено са циљем застрашивања и одвраћања Срба од повратка на своју имовину.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Поједини Срби који су подизали оптужнице против Републике Хрватске, сви су изгубили парнице, а судске трошкове су морали сами да надокнађују.
Све оптужнице против хрватских војника и полицајаца које су подигнуте у Републици Србији, хрватска Влада је прогласила неважећим. Постоји пар споменика који су подигнути као у овим селима, али постоји још неколико као нпр. у Груборима и још неким мјестима ријетко гдје, који су често били на мети вандала. Локална полиција није готово ништа учинила да починиоце пронађе. А чак и када се то деси, казне су симболичне, тако да охрабрују их да поново чине сличне преступе.
У Хрватској се већ деценинама 4. и 5. аугуст славе као Дани побједе и домовинске захвалности, док су у Србији и РС до дани дуге и сјећања на жртве "Олује".
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О горенаведеним злочинима не постоји ниједан до данас снимљен документарни филм. Није написана исто тако ниједна књига која би то све документовала.
Постоји неколико документараца и видео записа који говоре уопштено о злочиначкој акцији "Олуја".
ЗАКЉУЧАК
Масовна убиства у Книну и околини су само једна карика геноцидног ланца који се на Србе обрушио током деведесетих година 20. стољећа од стране Туђмановог режима.
Циљ Фрање Туђмана и првака Хрватске Демократске Заједнице је био нестанак Срба не само са подручја Книна и Далмације, већ и читаве авнојевске Хрватске. Заправо, хрватски екстремисти су жељели етнички и вјерски чисту државу по узору на клеро-фашистичку НДХ.
С обзиром да су Срби у западној хемисфери означени као једини кривци за растурање Југославије и ратове који су произашли из тога, тешко је вјеровати да ће злочинци у одјелу или са пушком у руци одговарати за оваква злодјела, као што су и ови злочини у книнском рејону.