Злочини на простору Лијевањског поља одњели су велики број живота у љето 1941. године. Жртве су углавном били Срби, али и нешто мало Хрвати и муслимани који нису жељели да буду део Ватиканске и Павелићеве усташке политике са циљем истребљења Срба и стварања хомогене клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Број жртава никад тачно није утврђен, а свако ко је послије Другог свјетског рата покушавао да истражи ове злочине и утврди тачан број жртава био је прогањан од југославенске службе безбедности УДБ-е, јер је "нарушавао братство и јединство" народа титове Југославије.
Усташе су невине србске жртве бацали у неколико крашких јама: Бикуша, Равни Долац, Пропунта, Самоград, Сухњача, Борова Глава и др.
Будо Симоновић је написао књигу "Огњена Марија Лијевањска" у којој је на основу исказа преживјелих и малобројних свједока сликовито описао муке србских жртава.
О злочинима се након рата ћутало, због политичке ситуације. Југославенске власти су педесетих и шездесетих година 20. вијека често бетонирали те крашке јаме без да су кости мученика извађене.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Априла 1941. године Њемачка и Италија заједно са својим сателитима (Мађарска, Бугарска, Румунија и Албанија) нападају без објаве рата територију југославенске краљевине која је капитулирала већ након десетак дана. Укупно јe у агресији учествовало преко 1.000.000 војника
Краљевина Југославија је била раскомадана од Сила Осовина, а највећи дио је припао Независној Држави Хрватској, која је проглашена 10. априла 1941. у Загребу.
За поглавника је изабран Анте Павелић, док је његов близак сарадник био кардинал Алојзије Степинац. Они су били носиоци геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог свјетстког рата. Ово је рађено према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Добри сарадници: Павелић и Степинац
Одмах по формирању клеро-фашистичке НДХ, кренуло је спровођење истребљења према неподобним народима: Срби, Јевреји и Роми. Такође, забрањен је рад Српске Православне Цркве и одузета јој је сва имовина, а свештенство СПЦ прогањано и убијано, православне цркве спаљиване и рушене. Ћирилица је такође забрањена на територији наци-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Сматра се да је у НДХ проценат православних Срба био виши од 40%, што никако није било по вољи хрватско-усташких власти и Ватикана, који је пружао велику подршку новим усташким властима у Загребу. Штавише, папска држава је отворено благосиљала младу хрватску државу. Римска курија је давала логистику и сваку другу помоћ јер је циљ био елиминисати Србе са територије од Драве до Јадрана.
Хрватско-усташка идеологија је почивала на геноциду тј. истребљењу Срба, што је и Миле Будак, усташки министар изрекао јавно у Госпићу 2. маја 1941. године овако:
„Једну трећину Срба ћемо убити,
другу трећину покрстити,
а трећу ћемо протјерати!“
Ситуација у Лијевну
Ливно или Лијевно је градић који се налази у југозападним дијеловима Босне и Херцеговине, тачније на граници Босанске Крајине и западне Херцеговине, док Лијевањско поље спада у ред највећих крашких поља у Европи.
Први трагови људске цивилизације у овом крају потичу од 2.000 година п.н.е. Касније у ове крајеве долазе Илири, Римљани, па Словени (7. вијек). 1326. године Лијевно први пут улази у састав Босанске бановине односно државе. А 1463. у Лијевно долазе Турци Османлије, који доносе ислам. Њима је Лијевно било успутна станица до Беча.
Након Берлинског конгреса јула 1878. Лијевно као и цијела Босна и Херцеговина потпада под Аустро-Угарску царевину, све до краја Првог свјетског рата. У том времену су се оснивале и србске школе. За вријеме Краљевине Југославије, Лијевно је ушло у састав Приморске бановине.
Када је створена Независна Држава Хрватска и Лијевањско поље постаје њен саставни дио. Усташе су брзо поставиле своје повјеренике у Лијевно као и у околна села, који су били задужени за разоружавање православног народа али и наоружавање Хрвата и муслимана.
ЗЛОЧИНИ
Убрзо након капитулације Југославије из Загреба је стигло потпуно овлашћење Анта Павелића за почетак припрема за потпуно истребљење србског живља. Направљена је и црна књига, које Србе прво треба ликвидирати. Главни усташа у Лијевањском крају био је Др. Драган Урумовић.
Једне јунске вечери усташе су тражећи Цвију Орашчића отишле код попа Риста Ћатића кога су, са још 11 Срба, ухапсили и одвели на Каблић и побацали у јаму Сухачу. Тројица су успела да побегну и рашире вести по селу. У Челебићу су усташе крајем маја пописали сва србска домаћинства, сва имовина и имена сваког човека налазила су се на том списку. Причало се како ће сви Срби бити исељени у Србију, ипак нико од комшија Хрвата није упозорио Србе да им се спрема покољ, делимично због страха од усташа, јер би се тако и они сами нашли на њиховом путу.
Ипак, Мато Римац, који се није слагао са таквом политиком, споменуо је свом комшији шта се спрема. Нешто касније, пребијен је на смрт од стране усташа. 20. јуна 1941. усташе су Др. Душана Митровића, Др. Крста Зубића и адвоката Ранка Маргетића позвале на „хитан разговор у Сарајево“, да би као најугледнији људи у крају договорили пресељење свих Срба у Србију, јер у Хрватској могу живети само Хрвати.
Породицама одведених су у наредном периоду стизала писма, наводно из Сарајева, како су они сигурно и срећно стигли у Сарајево, они су међутим тада већ били мртви. Недуго затим и њихове породице су одведене на „пут у Србију“.
Јама Бикуша
По казивању Луке Црногорца и Милана Росића, двојице који су избегли смрт у јами, у понедељак 28. јула наоружани Хрвати и усташе направиле су круг око села и кренуле по кућама, и под претњом оружјем сви мушкарци су одведени и затворени у школу у Челебићу, било их је око 100. Ту су преноћили и у зору 29. јула усташе су улетеле у школу и кренуле да кундацима ударају Србе. Батинање се наставило током целог дана, да би око 4 сата после подне, усташе кренуле да изводе људе појединачно, везујући им руке жицом.
Када су везали све, потерали су их ка јами, на путу до јаме једино је Марко Билић одбио послушност усташама, положио оружје и рекао да неће да учествује у овом чину. Кад су дошли до јаме Бикуша, усташе су онако везане Србе доводили до саме ивице и онда их једног по једног гурали у провалију. Око 40 људи успело је да изађе из јаме, да побегне док су били спровођени ка њој, али је неки касније ипак стигао усташки нож. Након тога усташе су се вратиле по жену и децу у село и њих спровеле у школу. Касније су и њих побацали у јаму.
-f582ee8e.jpg)
Наслаге србских костију у јами Пролог
Јама Равни Долац
За разлику Бикуше, јама Равни Долац била је много дубља (46 метара). Као и у Бикуши, у Равном Долцу су завршили Срби из овога краја. Усташе су на исти начин прикупљали Србе, док је народ обављао сеоске радове по пољима и није био свестан шта се спрема. Јама се налази на планини Динари. По причама четрнаесторо преживелих, усташе су све заробљене ставили у једну пећину у непосредној близини јаме одакле су их по списку прозивале и редом бацале у јаму. Усташке патроле су данима проверавали има ли преживелих у јами и наставили су да бацају бомбе и камење са циљем да убију и оно мало преживелих на дну.
Ова јама је специфична јер су у њу готово сви који су бачени били жена и деца. Јаму нико од потомака жртава није обилазио 50 година, све до 8. јуна 1991. када су уз велике муке, по причама преживелих, Срби из Лијевна и околних села успели да пронађу јаму и из ње изваде кости жртава које су ту оставиле своје животе, јер су били припадници другог народа. Посмртни остаци су пренети у спомен-костурницу која је саграђена испред православне цркве у Лијевну. Четрнаесторо преживелих је из јаме извучено након више од месец дана.
Иван Горан Ковачић је инспирацију за своју приповетку Јама написао је под утисцима ових стравичних злочина у јами Равни Долац.
Јама Тушница
Јама Тушница или Јеловача налази се на истоименој планини, двадесетак километара југоисточно од Лијевна. У то гротло, дубоко дванаест метара, са веома широким отвором и глатким зидовима, усташе су убациле педесеторо србске нејачи из Потока и Смрчана. Четрнаесторо од њих је преживјело и осам дана касније спашено из јаме. Јама није била забетонирана нити на било који начин обиљежена, а кости страдалих су из ње извађене такође 1991. године.
Јама Самоград
Јама Самоград, западно од села Чапразлије, била је гробница двадесетосморо Срба из овог села. Њихови посмртни остаци су извађени и сахрањени у заједничкој гробници на двадесетогодишњицу овог усташког злочина, 30. јула 1961. године.
Остаци некадашње школе у Челебићу
Јама Пропунта
И јама Пропунта налази се у рејону Рујана, тачније у непосредној близини Доњих Рујана, али су је усташе заобишле у први мах и гро србске нејачи повели и уморили у много удаљенијој јами Равни долац. Касније су објашњавали да су тако поступили јер нијесу жељели да им се дјеца плаше од „србских лешина“.
Свеједно, и та јама је постала гробница за, колико је до сада утврђено, троје Срба, накнадно ухваћених, оних који су некако успјели да побјегну са других губилишта.
Јама Провалија
Горњорујанске усташе, међутим, нијесу много хајали да ли ће им се дјеца плашити, већ су и јаму Провалију у пољу поред села напунили „србским месом“, односно убацили у њу тринаесторо својих комшија.
Јама Сухњача
А јама Сухача остаће да се памти као прво, већ у јуну 1941. године отворено усташко губилиште, а јама изнад села Луснић по трагичној судбини четири лијепе дјевојке из Челебића и по томе што никоме, сем изгледа Владу Шуњки, није успјело да је нађе, а камоли да се спусти у њу и извади посмртне остатке страдалих у њој.
-d40c4e21.jpg)
Споменик код јаме Камешнице која је била забетонирана
Јама Борова Глава
Од губилишта изван територије Лијевањске општине на којима су страдали и Лијевњаци посебно је крвава Борова глава, петнаестак километара удаљена од Лијевна на путу према Купресу гдје је убијено четворо Срба из сусједних Лијевањских села и чак 185 Срба из купрешког села Вуковско.
На територији бугојанске општине је и губилиште Занесовићи гдје су, изгледа, побијена три понајвиђенија Лијевањска Србина – др Душан Митровић, Рајко Маргетић, адвокат и др Крсто Зубић, судија, прве жртве из града Лијевна.
У иновираном списку жртава дата су углавном имена страдалих од усташке руке током тог првог злосрећног ратног прољећа и љета 1941. Усташе су, наравно, убијале и докрајчивале жртве и касноје, током наредне три ратне године и њихово немилосрђе је стизало Србе са овог подручја и у другим крајевима, па су се и имена неких од тих жртава нашла у овом списку (сем имена жртава уз која су, у највећем броју, дати и основни подаци - име оца, година рођења и година смрти - наглашено је и гдје је ко убијен).
ИМЕНА ЖРТАВА
Имена жртава можете погледати, са детаљним подацима на сајту Удружења Огњена Марија Лијевањска, ОВДЈЕ.
Жртве су поређане по селу одакле су, списак чине њихова имена, година рођења - година смрти и место страдања.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О усташком погрому у Лијевањском пољу написано је неколико књига, а једна од њих је свакако од Буда Симоновића - "Огњена Марија Лијевањска". Ту се налази списак свих 1.587 жртава пописано именом и презименом.
Такође, снимљено је неколико документарних филмова.
Поводом 80 година од страдања породице Марка Бошковића, његов син Тодор Бошковић је гостовао у емисији Разбуђивање, гдје је описао његов животопис, страдање и васкрсење.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Југославенске комунистичке власти су посље 1945. године забрањивале приче о страдањима и стратиштима Срба, јер је то наводно угрожавало братство и јединство јужнославенских народа, темељ на коме је сазидатана Титова Југославија. Свако ко би јавно проговарао о томе био би хапшен, прогањан па чак и убијан.
Брозов режим никада није у потпуности казнио све хрватско-муслиманске зликовце који су током Другог свјетског рата у униформама оружаних снага клеро-фашистичке НДХ учествовали у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима. На подигнутим споменицима жртвама усташког терора и борцима НОР често је долазило до прикривања важних детаља, у смислу да скривана национална припадност џелата и убијених.
Такође, многе крашке јаме у којима су бацани Срби су крајем педесетих година 20. вијека забетониране, а да кости мученика нису извађене. Вјерски обреди - парастоси над јамама нису деценијама дозвољени, а често су агенти УДБЕ (тајне полиције) обилазили те локације и осматрали да ли ту неко долази.
Спомен-костурница у Лијевну је подигнута 1991. године, када је Југославија већ била пред разбијањем и ратовима на њеном тлу. Мноштво Срба са овог подручја се шесдесетих и седамдесетих година иселило у СР Србију или пак отишли у иностранство. Ово је додатно нарушило националну демографију, па су Срби овдје изгубили релативну већину.
Када је отпочео нови грађански рат у Босни и Херцеговини 1992. године, хрватско-муслиманске паравојне формације су све споменике које су имале везе са Србима, Православљем и тековинама НОР уништили и спалили. Штавише, кости мученика из Ливањске спомен-костурнице су разбацали свуда по улицама сматрајући то "херојским чином". Спомен-костурница у Лијевну је обновљена почетком 21. стољећа.
Свети Архијерејски Синод СПЦ је на редовном мајском засједању 2022. године прогласио светим Ливањске мученике те их прославља 30. јула.
ЗАКЉУЧАК
Погром Срба у Ливањском пољу је само једна карика геноцидног ланца током Другог свјетског рата на подучју клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.
Усташки режим који је предводио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац је радио под благословом Ватикана, а подршку и директиве за истребљење Срба, Јевреја и Рома су добијали од Римске курије. Преко 1.300 католичких свећеника је подстрекивало џелате на масовна злодјела.
Комунистичке власти су намјерним замрачивањем овог периода у историјским читанкама али и јавном простору саучествовали у новом геноциду, јер су многе ствари остале замагљене читавим генерацијама. Управо, то је крајем осамдесетих година довело до нарастајућег екстремизма који је током 1991-1992 отворио пут за наставак геноцида, односно синови и унуци усташких џелата су наставили гдје су им преци стали.
Код већине Срба ове приче и даље су не популарне и не поклања се довољно пажње, што улива основани страх да се може поновити.