Покољ у Пискавици и Ивањској је назив за масовни злочин који је почињен у фебруару 1942. године над Србима цивилима у околини Бањалуке. Хрватско-муслимански фашисти су се иживљавали над ненанаоружаним мушкарцима, женама, старцима и дјецом.
Према подацима аутора који су боравили на терену убијено је више стотина Срба. Бројка страдалих се креће од 221 до 304 Срба, од чега је осамдесеторо дјеце млађе од 14 година.
Овај свирепо злодјело извршили су припадници оружаних снага НДХ уз помоћ мјештана села Ивањска, који су добро познавали терен, као и домаћине у ова два села. Највећи дио жртава је убијен из ватреног оружја, а мањи дио из хладног.
Разлог за овакав масакр била је партизанска диверзија два дана раније на жељезничкој прузи Омарска–Пауљи–Пискавица–Шушњари... што је након Другог свјетског рата произвело прећуткивање од комунистичких власти како се не би откривала истина.
Тек 2016. године је упућена иницијатива надлежним институцијама Републике Србске у БиХ за подизање достојног споменика жртвама.
ПРЕТХОДНИЦА
Завршетком Великог рата Војска Краљевине Србије ослободила отаџбину и друге јужнославенске народе који су били под окупацијом Аустроугарске, те је дошло је до присајењињења Срема, Војводства и Црне Горе матици Србији... док је Народни сабор у Загребу раскинуо све државно-правне везе са Бечким двором.
Дочекивање слободе: Улазак србске војске у Нови Сад
Краљевина СХС је прва јужнословенска држава, касније преименована у Краљевина Југославија, створена након Првог светског рата, проглашењем 1. децембра 1918. у Београду.
Територијално је 1929. југославенска краљевина била подељена на бановине, а по устројству је била парламентарна монархија. Владарску титулу носила је династија Карађорђевић.
Децембарско проглашење Краљевине СХС 1918
Обухватала је Јужну Србију, Шумадију, Рашку, Косово и Метохију, Нишку и Тимочку Крајину, Драгачевски и Раскински округ, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Војводину, Славонију, мањи део Далмације, Дубровачку републику, Лику, Кордун, Банију, Загорије, Горске Котаре и Словенију. Државу су након убиства краља Александра I Карађорђвића у Марсеју 9. октобра 1934. године водили намесници: кнез Павле Карађорђевић, др Раденко Станковић и др Иво Перовић, уз владу коју су формирали Драгиша Цветковић и Влатко Мачек.
Средином 1930-их година у Европи долази до пораста нацизма и фашизма, наручито у Немачкој, Италији и Шпанији. Тако је дошло до формирања Тројног пакта 27.9.1940. између Немачке, Италије и Јапана. Том савезу су се у наредним месецима придруживале и следеће државе: Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија и др. Тако се Краљевина Југославија нашла у окружењу Сила Осовине.
У Бечу 25. марта 1941. долази до потписивања протокола између Краљевине Југославије и нацистичке Немачке о проласку немачких и италијанских војних трупа кроз југославенску територију. То је међу патриотским снагама југославеснке краљевине протумачено као издаја...
"Боље гроб него роб! Боље рат него пакт!"
Британски, али и совјетски обавештајци већ 27. марта 1941. године у Београду организовали Војни пуч и демонстрације, тако да је збачено намесништво које је предводио кнез Павле, а на престол доведен малолетни краљ Петар II Карађорђевић.
Немачки канцелар Хитлер је променио планове, те је оружане снаге планиране за напад на Грчку, преусмерене су на Краљевину Југославију. Та злочиначка акцја је названа "Операција 25".
Тако је 6. априла 1941. године отпочео силовит напад нацистичке Њемачке и фашистичке Италије, заједно са њиховим савезницима (Мађарском, Бугарском, Албанијом и Румунијом), који је 17. априла 1941. довео до слома Краљевине Југославије, а југославенска територија је раскомадана.
Окупаторска подела Краљевине Југославије
Највећи дио је припао Независној Држави Хрватској (Загорје, Славонија, Лика, Кордун, Банија, Горски Котари, Босна, Босанска Крајина, Срем, дио Далмације и Херцеговина), Црна Гора је окупирана од стране Италијана који су поставили марионетску Владу. Бачка је окупирана од хортијеве Мађарске, Банат је стављен под управу "Фолксдојчера" ткз. Дунавски Њемци, који је припојен Србији али са посебним статусом.
Јужни дио Тимочке Крајине и Вардарске Македоније су потпале под бугарске окупаторе. Косово и Метохију су окупирали албански балисти. Србија је имала квислиншку Владу коју је предводио генерал Милан Недић, у којој су нацисти спроводили геноцидно правило: "Убити 100 Срба за једног Немца и 50 Срба за рањеног Немца".
Врло брзо се након Априлског рата народни отпор разбуктавао, тако је дошло до устанка који је имао два предзнака, један четнички односно ЈВуО, а други партизански односно НОП.
Ситуација у Бањалуци
Бања Лука је највећи град у Босанској Крајини, односно западним дијеловима Босне и Херцеговине. Бања Лука лежи подно планине Мањача и Чемерница, односно ушћу ријеке Врбање у Врбас.
Први трагови људске цивилизације на овом подручију су забиљежени још у паристоријско вријме, а касније овдје долазе Илири и Келти, па Римљани. У 6. стољећу ове крајеве насељавају Јужни Славени. Од 7. до 12 стољећа бањалучки крај, као и читава Босна је била дио Византијског царства, уз повремена освајања Угара. Око 1494. године први пут се помиње данашњи назив града - Бања Лука.
Турци Османлије долазе на Балкан и у својим походима ка Бечу, освајају и Бања Луку 1528. године као и читаву Босну. Они су донијели ислам, а 1553. Бања Лука је постала центар Босанског санџака. Чести аустријско-турски ратови у 17. и 18. вијеку довели су до пустошења Бања Луке и њезине околине наручито 1737. године.
Након Берлинског конгреса 1878. године Аустро-Угарска монархија је окупирала читаву Босну и Херцеговину, што је довело до великог незадовољства Срба православаца, али муслиманског становништва. Бечки двор је спроводио страховладу и тиранију над србским становништвом које је из године у годину расло, па тако и Гаврило Принцип, са припадницима Младе Босне извршио атентат над аустријског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда на Видовдан 1914. што је био окидач за Први свјетски рат.
Посље Великог рата, долази до уједињења јужних Славена у једну заједничку државу 1. децембра 1918. па је према тој административној подијели Бања Лука потпала под Врбаску бановину. Тада је дошло до великог привредног и културног развоја града.
ЗЛОЧИН
Рано ујутро 5. фебруара 1942. године хрватски и муслимански фашисти су дошли возом до села Шушњарца (32 км од Бањалуке), изашли на станицу из вагона. Пјешице кренуле ка селима Ивањској и Пискавици, јер су дотле углавном они обезбјеђивали пругу Бањалука-Приједор, а одатле углавном су припадници ПОЈ радили диверзије.
Срби су чули долазак воза и мислили су да су усташе и домобрани дошли да обезбједе поправку пруге од диверзије... нико се од Срба није склањао јер су мислили да их неће убијати. Односно до тада није било масовних покоља у том крају.
Фактор изненађења је чинио своје. Муњевитом акцијом упада у засеоке Ђуђићи, Поповићи, Шутиловићи, као и у Милошевићима, Милаковићима и Шушњарцима Хрвати и муслимани лојални Анти Павелићу праве крвави пир убијајући из пушака све што се миче, тако да мјештани нису знали шта их је снашло.
Злочинци било у црним униформама или цивилним одјелима из Ивањске су највећим дијелом починиоци овог монструозног злодјела, јер су познавали домаћине (њихова имања, чељад, помоћне зграде и др.) и терен врло добро јер су као комшије ту више пута долазиле.
Хрвати Ивањичани су позивали Србе домаћине да изађу испред куће, те да изведу своју чељад ради некакве "контроле", на шта су наивни Срби насједали, а онда су их из пушака убијали као стоку. Потом је усљедила пљачка њихове имовине. Тијела жртава су падала у снијег, а све до мрака су њихове лешеве развлачили животиње.
Милена Милошевић седмогодишња дјевојчица, која је у рату изгубила мајку Ружицу и три сестре свес у биле млађе од пет година и скоро сву родбину, никада није успјела сазнати гдје су гробови њене породице. Није имала гдје да запали свијећу јер је њен дом уништен.
Дара Милошевић је изгубила своје троје дјеце у строју за стријељање, а преживјела јер се у стрељачком строју онесвијестила. Она је на непотпуни списак страдалих додала је по свом вјерном сјећању и памћењу још 11 имена која до тада нису била записана.
Завршни ударац који су хрватско-муслимански фашисти задали овим засеоцима 12. фебруара 1942. године на Света Три Јерарха оставили су трага до данашњих дана, јер је већина ових села и данас слабо насељена и готово опустјела, односно "мртвим коцем затворена".
Преживјели мјештани Пискавице су крадом ноћу укопавали мртве којих је било на сваком кораку. Тако да није направљена нека заједничка гробница за србске жртве, као рецимо у Дракулићу.
Тачан број убијених нико са сигурношћу не може рећи, али према истраживањима Лазара Лукајића и Драгоја Лукића број усмрћених креће се од 221 до 304 жртве.
ИЗЈАВЕ СВЈЕДОКА
Свједок овог хрватско-муслиманског покоља Јованка Милаковић раније је испричила како је њена породица страдала у том немилосрдном злочину.
- „Када су усташе стигле у село и почеле пуцати, мајка је повикала да бјежимо. Једна сестра и ја смо побјегле, док су у кући остали отац, мајка, три брата и најмлађа сестра.
Кад смо се ујутро вратиле кући, нашле смо убијене родитеље, заклану браћу, док је сестра, која се сакрила под кревет, умрла од хладноће...“.
Храм Св. Тројице у Пискавици
Преживјели свједок Дражо Милаковић (рођен 1927.) каже о усташком покољу:
– "Нису Милаковиће поклале усташе из Загорjа, Славониjе, нити Међумурjа, већ комшиjе из Ивањске, Пезићи, Томићи, Иџани, Ковачевићи, Клечине и други, с коjим смо до тог рата, живjели у некоj врсти слоге.
Говориле су нам прве комшиjе Хрвати, одмах преко потока да они знаjу да смо ми мирни и лоjални њиховоj НДХ, да ће нас они ако и буде 'стани-пани', заштитити...".
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Послије Другог свјетског рата Државна комисија за истраживање ратних злочина на територији СФР Југославије није пописала имена жртава из Пискавице и Ивањске.
Тек 1972. године, односно тридесет година након овог морбидног злочина почели су да се прикупљају подаци о жртвама. У томе је био најупорнији Михајло Стојаковић (1923.), партизански борац из Омарске, као и Раде Кевић (1925.), резервни официр ЈНА из Пискавице.
Они су тада већ живјели у Новом Саду као војни пензионери, али су преко СУБНОР прикупљали подакте.
Такође, затражено је да се жртвама фебруарског покоља у Пискавици и Ивањској подигне достојан споменик. У том првом попису жртава идентификовано је 103 жртве усташког покоља, док је Стојаковић успио да забиљежи изјаве од неколико преживјелих свједока: Никола, Душанка, Љубомир Ђуђић, и Драгице Милаковић.
Иницијатива за подизање спомен-обиљежја је покренута тек 2016. године од Министарства за рад, борачка и соицијална питања Републике Србске и Града Бањалуке.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О монструозном злодјелу у Пискавици и Ивањској готово да нема ниједна написана књига гдје је штиво посвјећено фебруарском покољу. Такође није познато да је снимљен један документарни филм за то село и тај злочин.
Никада на бившем југославенском простору није одржана ниједна јавна трибина, округли сто или научни скуп који би донео некакав закључак о размерама катастрофе ових села која су се нашла на удару оружаних снага клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске.
ЗАКЉУЧАК
Пискавичко-ивањски покољ из 1942. године су само једна карика геноцида над Србима у клеро-фашистичкој Независној Држави Хрватској током Другог свјетског рата. Овај злочиначки режим су предводили поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац, јер је и сама НДХ била чедо Ватикана под надзором Римске курије.
Брозов режим је након 1945. забрањивао да се јавно прича о страдањима и стратиштима Срба, јер је то наводно нарушавало братство и јединство, темељ на коме је сазидана Титова Југославија. Тајна полиција - УДБА би хапсила и прогањала свакога ко би потенцирао ове теме. С друге стране, хрватско и муслиманско друштво никада нису прошли процес дефашистизације и денацификације... што је касних осамдесетих година довело до пуцања темеља југославенске федерације која је 1991-1992 разбијена под утицајем страних фактора.
Наша обавеза као потомака недокланог народа у НДХ јесте да памтимо и да преносимо на наша покољења, како нам се србоцид тј. ови масовни злочини никада не би поновили.