Прогон Срба у Словенији је назив за етничко чишћење које се десило почетком деведесетих година 20. века када је започето разбијање југославенске федерације.
У току политичке и економске кризе која је захватила СФР Југославију током 1990-1991 словеначки сепаратисти су отпочели процес независности од осталих република упркос томе што су такве одлуке биле противуставне и нелегалне.
Дана 25. јуна 1991. године у Љубљани Скупштина ове републике проглашава самосталност и већ наредни дан долази до великог прогона Срба који су живели и радили у Словенији, углавном по урбаним срединима.
Поред тога, кренуло је и блокирање касарни Југославенске Народне Армије, као и граничних прелаза према Италији, Аустрији и Мађарској. Дошло је и до првих оружаних сукоба који су потрајали скоро две недеље у коме је било жртава на обе стране.
Словеначке власти су такође офоримиле двадесетак концентрационих логора у које су утамничили припаднике ЈНА и њихове чланове породица, али и припаднике Савезне Полиције и Савезне управе царина.
Када су Савезна Влада у Београду и југославенски Генералштаб донели одлуку о повлачењу својих јединица тако је окончан рат. Међутим, наредних дана се наставио прогон Срба цивила и одузимана им је имовина.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Словенији
Словенија је најзападнија југославенска република у којој су највећим делом живели Словенци и мањим делом Срби и Хрвати са националним мањинама.
Словенија се налази на граници централне и југо-источне Европе у којој доминира континентална клима. Ово је територија у којој се сучељавају Алпи, Динариди, Средоземно море и Панонска низија. Граничи се на северу са Аустријом, северо-истоку са Мађарском, Италијом на западу и Хрватском на истоку и југу.
Највећи део словеначких река води ка црноморском сливу. Малим делом Словенија излази на Јадранско море, свега 30 км. Њен положај је врло повољан јер се налази на путу из централних делова европског континента, ка Малој Азији. Највиши врх у Словенији је Триглав 2.864 м.н.в. који припада Јулијским Алпима.
Пејсаж са Алпа
Словенија има и пет мањих покрајина: Прекомурије, Штајерска, Корушка, Крањска и Приморска. У веће градове спадају: Љубљана, Марибор, Цеље, Крањ, Копер, Нова Горица, Ново Место, Мурска Собота...
На простору данашње Словеније створена је држава Карантанија од Јужних Славена који су ту дошли у VII столећу. Али је врло брзо потпала под власт Бававарске и касније Франачке.
Крајем Средњег века улази у састав Хабзбуршке монархије, где остаје као провинција више столећа, све до 1918. године када је ослобођена већим делом од србске војске крајем Првог светског рата и ушла у састав Краљевине СХС. Тада је то била Дравска бановина, али без изласка на Јадран.
Шумски пут који води до Кочевског Рога
Током Другог светског рата Словенија је била анексирана већим делом у немачки Трећи Рајх, мањим делом је фашистичка Италија окупирала и Прекомурије је припало Хортијевој Мађарској. Покрет отпора се јавио тек у фебруару 1942. године у источној Корушки, а до краја рата су имали двадесетак одреда. Фашисти нису Словенце прогонили као народ, већ само појединице као идеолошке противнике. У пролеће 1945. године словеначке шуме су биле место страдања припадника ЈВуО који су се повлачиле пред партизанским јединицама.
У доба Брозове владавине у Југославији, Словенија је била најразвијенија република, али се индустријализација заснивала на фабрикама које су углавном пренете из СР Србије. У потрази за послом много људи је долазило из других република у Словенију и остајало да живи. Словенци су на дошљаке гледали увек са презиром.
Словеначки делегати Комунистичке партије су одмах након доношења новог Устава 1974. године испољавали велику жељу за независности.
Кучан и Јанша: Колико још остајемо у Југи?
Почетком 1990. године, словеначки комунисти су на 14. конгресу СКЈ у београдском Сава Центру напустили заседање услед вербалних сукоба са колегама из СР Србије.
Пар месеци касније на изборима у тој републици победили су комунисти, а њихов лидер Милан Кучан постао је председник те републике. Одмах су почеле припреме за рефередум и независност, што се остварило 25. децембра те године.
На територији СР Словеније је према попису становништва из 1991. године живело скоро два милиона становника, највише је било Словенаца (85%), затим Срба (4,4%) и Хрвата (3,5%).
ПРИРПЕМЕ
И пре него што је дошло до званичног проглашења независности Словеније 25. јуна 1991. године сепаратисти у овој републици су имали времена да се организују за такав след догађаја. Све се то дешавало у Влади, коју је саставио премијер Алојзије Петерле (1990-1992) из редова странке Словеначки Хришћански Демократи, где је он био потпредседник.
Оформљене су паравојне формације, тако што је словеначка Територијална одбрана претворена у ткз. Војску Словеније (званично је овај назив употребљен тек 1993. године), кроз тајну операцију "Маневарска структура народне заштите", која је започета још од јануара 1991. године када је набављана већа количина лаког пешадијског оружја. Углавном из СР Хрватске, а мањим делом из Аустрије и Мађарске. Овом операцијом је руководио Јанез Јанша, ткз. министар одбране.
Јаншини помоћници су били Јанез Слапар, тадашњи начелник Штаба Територијалне одбране Словеније и Франц Андерлич, некадашњи командант ТО Јужноприморске области. Сем тога, велики број Словенаца је позван у резервни састав, односно да се јави на војне вежбе.
Министарство унутрашњих послова СР Словеније је такође отпочело процес наоружавања и попуну резервног састава полицијских јединица, који је увећан за пет месеци чак четири пута. Такође су организоване и обуке за јединице специјалних намена. Ове операције је осмислио и надгледао секретар односно ткз. министар за унутрашње послове Игор Бавчар.
Словеначки медији су током пролећа 1991. године константно шириле неистине о Југославенској Народној Армији, како она наводно угрожава становништво ове републике и сл.
Сама ЈНА је имала ту два велика корпуса: XIV љубљански и XXXI мариборски. Њихова улога је била првенствено одбрана земље од евентуалног напада, као и чување државне границе према суседним земљама. Тако да је логично било да има велики број гарнизона, караула и припадника Војске.
АГРЕСИЈА И НАПАДИ
Дана 25. јуна 1991. године Народна скупштина СР Словеније доноси одлуку, Декларацију о незавиности, што је код највећег дела Словенаца 95% је изазвало одушевљење.
Већ наредног дана кренуле су блокаде савезних институција, граничних прелаза према Италији, Мађарској и Аустрији. Направљени су локални координациони центри за деловање полицијских и паравојних једница чији је циљ био да зауставе припаднике Југославенске Народне Армије, као и Секретаријата унутраших послова (Савезна полиција).
Поред тога, у Словенији се налазио велики број шпијуна страних обавештајних служби који су такође помагали сепаратистима у остваривању својих иредентистичких намера.
Иако је примера етничког чишћења и злодела у Словенији средином 1991. године било много, овде ће се презентовати само неки, како би се увидело о размери удруженог злочиначког подухвата, који се обрушио против Срба и ЈНА.
Раденци - Мурски округ
Дана 3. јула 1991. године возило ЈНА - командно-оклопни транспортер (КОТ) са видним ознакама Црвеног крста превозио је рањеног војника. У возилу је била др Весна Лозанчић болничарка при ЈНА са југославенским мајором Александар Стевановићем, капетаном 1. класе Бранко Тркуља и капетан Радисав. Током вожње је КОТ више пута заустављан и безразложно задржаван од припадника словеначке Територијалне одбране (СТО).
Код Раденаца је на КОТ више пута пуцано из противоклопног оружја, при чему га је једна ракета погодила, тада је рањен капетан Тркуља. Рањени војник у КОТ-у је умро у возилу јер није стигао на време у болницу на медицински третман.
Римске Топлице - Славињнски округ
Дана 30. јуна 1991. нешто после поноћи припадници СОТ блокирали су војни рехабилитациони Центар и тако је спречена комуникација медицинског особља са болесницима. Словеначки територијалци су били веома дрски и постављали су жене и децу као "живи зид", у случају да дође до размене ватре са чуварима војног Центра. Ово је било веома подмукло од њих.
Преко радија и телевизије објављена је лажна вест да је Центар заузет, иако га управник пуковник ЈНА Илија Совиљ није предао, али је 150 болесника отпушено по договору са СТО. Међу отпуштеним болесницима је био велики број пацијената којима је лекарска нега била неопходна, као и стручан медицински надзор.
Дравоград - Корушка област
На контролном пункту који је било смештен на уласку у градић Дравоград словеначки територијалци су отворили пушчану ватру на возило ЈНА које је имало видна обележја Црвеног крста, укључена ротациона светла и сирену. Они су били походили ка Словеначком Градецу пошто се тамо налазила војна болница. У том возилу се налазило 7 војника под надзором капетана 1. класе др Горана Голубовића.
Врло брзо је возило погођено противоклопном ракетом и тада је др Голубовић рањен у главу, док су рањени војници ЈНА задобили нове повреде. Возило је морало да се заустави, док је др Голубовић ухапшен и одведен у концентрациони логор.
Врхника - Љубљански дистрикт
Ноћу 29. јуна 1991. године око 03:00 часа велика група наоружаних припадника словеначке Територијалне одбране дошли су у улицу Шестог маја. Ово је иначе било насеље где су станове имали војна лица ЈНА или чланови њихових породица. Из скоро свих станова цивили су истерани и били изложени вишечасовном психо-физичком малтретирању. Често су постројавани и легитимисани, псовани и вређани. Добијали су претње од СТО да ће бити ликвидирани.
Овакве нечасне и бруталне радње су имале за циљ застрашивање чланова породица ЈНА који су били уствари цивили са циљем да они што пре напусте територију СР Словеније, а њихова имовина је конфискована. Међу оштећенима била је Рада Јосифовић, супруга Томислава Јосифовића капетана 1. класе, која је наредни дан избегла у Крушевац (СР Србија).
Насеље Звезда - Град Љубљана
Око 200 добро наоружаних припадника словеначких паравојних формација опколило је 26. јуна 1991. године ово насеље где су већином становале породице припадника Југославенске Народне Армије. Ту су биле углавном цивили, односно жене, старци и деца официра. Док су њихови очеви и синови били блокирани у касарнама.
И они су имали психо-физичка малтретирања и избацивања из станова, са истим циљем, а то је да што пре напусте територију СР Словеније. Путем медија су ширили константно лажи и бедастоће о породицама војних лица ЈНА. Наредних дана готово сви су напустили своје домове и њихова имовина је одузета.
Руше - Мариборски округ
Дана 28. јуна 1991. године мајор ЈНА Драган Благојевић из касарне у Марибору креће са два тенка да би помогао својој јединици. Кретао се ка селу Руше, али су им на путевима биле постављене барикаде. Словеначки територијалци су им постављали на пут жене и децу како би у случају избијања оружаног сукоба они први настрадали. Блаојевићеви тенкови су успели да заобиђу те барикаде без последица и онда су у селу Љубишу заустављени. Морали су ићи пешице.
Насеље Шентвид - Град Љубљана
Дана 28. јуна 1991. године Зоран Илић, новинар "Вечерњих новости" и "Ревије 92" који станује у овом насељу на северу града добија анонимно упозорење преко телефона да је на списку за хапшење и да треба да се чува. Чим је изашао из стана пришла су му четворица припадника Полиције у цивилу те га ухапсили као криминалца и стрпали у полицијско возило. Одведен је у Секретаријат за унутрашње послове у Прешерновој улици, где су му узети подаци, а онда је пребачен у логор у Повшетовој улици.
Утамничен је у ћелији бр. 17 скупа са потпуковником ЈНА Страиловићем иначе војни судија, као и поручник ЈНА албанске националности који је службовао у Рибници, са њима је био један Србин, таксиста по професији.
Зоран Илић је два дана често саслушаван и лажно оптуживан да ради против "државе Словеније", вршили су притисак на њега да пређе у СТО и да ради шпијунске послове за њих. Такође му је прећено да ће ликвидирати његову супругу Магду (словеначке националности) и њихово двоје деце. Да ће бити осуђен на вишегодишњу казну затвора. Међу онима који су га испитивали и претили били су инспектори Исаиловић, Тоне Пратпотник, Звоне Шулигој и др.
Илићева жена Магда је дошла 1. јула у логор где је потписала изјаву да ће они у року од 24 часа напустити територију СР Словеније. Илић је пуштен, а исто вече су се спаковали и отишли у Ниш (СР Србија) где живе као прогнана лица.
Град Љубљана
Дана 30. јуна 1991. године у вечерњим сатима припадници специјалне полицијске јединице Града Љубљане долазе у стан пуковника ЈНА Миладина Недовића. Они су развалили врата "шок" бомбом, а затим убацили две димне бомбе. Након пар минута су упали у стан пуковника Недовића и извршили претрес, док је Недовић био ухапшен без судског налога. Његова породица је била ошамућена од дима и константно изложена претњама и уперено им је ватрено оружје. Пуковник Недовић је одведен у логор.
Војна болница Младика - Град Љубљана
Дана 28. јуна 1991. године у касним вечерњим сатима припадници словеначке Територијалне одбране блокирали су војну болницу, а испред улаза су поставили цистерне са нафтом и бензином, као и плинске боце. Претили су да ће болницу минирати тј. дићи у ваздух. Рефлекторима су осветљавали двориште болнице. Возило за доставу хране се наредног јутра није вратило већ су га конфисковали, а возаче ухапсили. У 10:00 сати им је искључена струја и вода.
Путем разгласа су вршили психички притисак на болеснике и медицинско особље. Позивани су Словенци и Хрвати из болнице да изађу ван и да је објављен ваздушни напад, да ће болница бити бомбардована... Болесници су евакуисани из соба и пренети у подрум. Међу агресорима који су вршили застрашивања био је Ненад Манчић бивши официр ЈНА који је пар дана раније прешао на страну СТО.
Ова блокада је трајала све до подне 1. јула 1991. године, када су нови радници болнице могли да уђу, а стари да изађу, међу њима је била и Магда Илић, која је отишла по свог супруга у логор. Вређана је да је издајник.
КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ
Према Кривичном закону СФРЈ, као и Хашким и Женевским конвенцијама у кривично дело спадају и узимање талаца и стварање логора. Словеначке власти, не само да нису ово поштовале, већ су имали најмање двадесетак логора на својој територији, у којима је утамничено више хиљада логораша.
1. Доб при Мирни, зграда Казнено-порпавог дома
2. Дрaвогрaд
3. Илирскa Бистрицa
4. Копeр, Окружни зaтвор
5. Копeр, стaницa милициje
6. Кочeвje, Кочeвскa рeкa, логор у кaсaрни
7. Крaњ, хaлa сajмa
8. Лaшко, Зидaни Мост, импровизовaни зaтвор у ловaчкоj кући
9. Лaшко, Зидaни Мост, зaтвор
10. Љубљaнa, окружни зaтвор
11. Љубљaнa, Студeнски цeнтaр код жeлeзничкe стaницe
12. Љубљaнa, ул. Повшeтовa улица
13. Сeжaнa, Козинa
14. Мaрибор
15. Мурскa Соботa, Основнa школa
16. Новa Горицa
17. Рaдовољицa, кaсaрнa спортскe хaлe
18. Рибницa, мaнaстир Свeтог Фрaнтишeкa
19. Хрaстник, Дол при Хрaстнику, рудник
20. Цeљe
21. Цeркницa
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О ратним злочинима у Словенији 1991. године готово да није снимљен ниједан документарни филм. Постоји на интернету неколицина видео записа, углавном су то снимци Радио-Телевизије Београд у којима се могу видети изјаве војника и официра ЈНА из тог времена.
Такође није познато да је објављена нека књига. Пуковник у пензији Радисав Т. Ристић је започео књигу "Медијски порази ЈНА - Истина о Кадијевићу", али та књига није никада угледала светло дана.
Постоји само неколико чланака на интернету, што је свакако недовољно.
ЗАКЉУЧАК
Словенија иако није имала дугогодишње оружане сукобе на својој територији, не значи да није имала ратних злочина од стране својих паравојних и полицијских снага, односно да им се такве ствари требају опростити и заборавити. Приликом њеног пријема у Европску унију 2004. године, ова питања нико није постављао нити је уопште довођено у питање њен улазак због неких дешавања из 1991. године. Парадоксално је и то што СР Југославија и касније Република Србија по успостављању дипломатских односа две земље није никада тражила решавање ових случајева. Политички аналитичари сматрају да је разлог томе што би Словенија блокирала пут Србије ка Европској унији.
Воислав Коштуница, Борис Тадић и Вук Јеремић
Врло чудна је интертна улога тадашњег Савезног Извршног Већа Југославије, као и Генералштаба ЈНА у Београду око дешавања у СР Словенији из простог разлога што се из приложеног види као да они нису имали реалну слику стања на терену. Мала је вероватноћа да Контраобавештајна служба ЈНА није свој посао одрадила добро у смислу слања извештаја и сл. Већа шанса је та да они који су одлучивали о томе шта треба да се ради да су били заврбовани од страних обавештајних служби и то им је била директива да се тако понашају.
С обзиром да су Срби као народ у западној хемисфери оцењени као главни кривци за ратове и разбијање Југославије 1990-их година, тешко је веровати да ће било ко од Словенаца одговарати у догледно време за злодела која су почињена у име њихове независности.