Сарајевска Голгота или Сарајевски егзодус је назив за масовно исељавање око 120.000 Срба из источних дијелова града Сарајева, које је почело у почетком 1996. године и трајало је два и по мјесеца, све до марта 1996. године.
Овај егзодус је дошао као посљедица издаје националних интереса од стране србске делегације која је отишла у САД, на потписивање Дејтонског мировног уговора у јесен 1995. године.
Источни дјелови Сарајева, који су били насељени претежно србским становништвом, жртвовани су у Сјеверној Америци, за рад "мира" и међународног признања Србске Републике . Односно стварања два ентитета у Босни и Херцеговини, према односу 51-49%.
Сарајево је почетком 21. стољећа постао чисто муслимански град (са преко 97%) у коме су Срби обесправљени и гдје се историјско постојање Срба сваки дан затире, на очиглед међународних представника.
Двадесет година након овог егзодуса, начињно је први пут да се јавно обиљежава пригодним прогамом у Бијељини. Све дотле је било на локалном нивоу, тамо гдје су Сарајлије избјегле: Зворник, Братунац, Власеница, Брчко, Вишеград...
ПРЕТХОДНИЦА
Разбијањем друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Ово се мисли на крајеве западно од ријеке Дрине гдје су имали релативну или апсолутну већину: Славонија, Кордун, Банија, Херцеговина, Лика, Босна, Далмација, Дубровник, Барања, Горски Котари... или пак у Вардарској Македонији и Црној Гори.
Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив "социјалистичка", умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. Почиње да васкрсава усташтво и јавно се промовише.
Средином 1991. године на простору од Вардара па до Триглава донијело је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто словеначки и хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави.
Хрватска полиција почиње упаде у незаштићена мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до септембра 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Њемачка, Аргентина, Шпанија, Италија, Парагвај...).
Колоне као судбина недужних цивила
Тако је отпочео и грађански рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена РС Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем.
У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године. У том рату је створена Српска Република Босна и Херцеговина. Док су Хрвати у Грудама прогласили Херцег-Босну, своју парадржаву у БиХ још 18. новембра 1991. године.
Муслиманске и хрватске ратне јединице у БиХ су такође имале пуно злочиначких акција, које су довеле до етничког чишћења Срба у Сарајеву, Сребреници, Бихаћу, Мостару, Горажду, Тузли, Орашју, Чапљини... Оснивани су системи концентрационих логора за мучење Срба (Дретељ, Дувно, Челебићи, Оџаку, Виктор Бубањ, Тарчин и др).
Хрватске снаге су током рата у Хрватској (1991-1995), имали низ злочиначких акција као што су: "Миљевачки плато", "Масленица", "Медачки џеп"... Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник, Вировитица, Бјеловар, Славонска Пожега и др.
Срби су током љета и јесени 1995. године за вријеме босанско-херцеговачког рата изгубили контролу над територијама јужних дијелова Босанске Крајине: Грахово, Дрвар, Гламоч, Петровац, Мркоњић Град, Шипово, Сански Мост... усљед агресије НАТО пакта и инвазије хрватских снага у споменутим дијеловима Западне Босне.
Затим у централној Босни јужне дијелове планине Озрен, ријеку Кривају, Возућу након што су муслиманске снаге направиле велику офанзиву која је праћена монструозним злочинима арапских добровољаца из Азије и Африке...
Ове акције муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине су изведене углавном уз помоћ муџахедина, хрватских ратних јединица (ХОС и ХВО), као и Северноатланске алијансе, који је масовно бомбардовао положаје у Републици Србској током септембра 1995. године.
Алахови џихадисти над убијеним Србима
Али је Војска Републике Србске ипак успоставила контролу над подручијем Сребренице и Жепе у јулу 1995. године, у рејону средњег Подриња, односно на истоку Босне и Херцеговине.
ДЕЈТОНСКИ МИРОВНИ УГОВОР
Још док је трајао крвави грађански рат у Босни и Херцеговини под притиском међународне зајединице, србска, хрватска и муслиманска делегација одлазе у Сједињене Америчке Државе, тачније државу Охајо, гдје су ваздухополовној бази америчке војске Рајт-Патерсон код града Дејтона.
Муслиманску делегацију је предводио Алија Изетбеговић, ратни вођа босанских муслимана и предсједник ткз. Предсједништва Босне и Херцеговине; хрватску делегацију је предводио Фрањо Туђман, предсједник Републике Хрватске; док је србску делегацију предводио Слободан Милошевић, предсједник Републике Србије.
Поред њих свој параф, односно пристанак на овај мирови споразум ставили су: представник америчке администрације: Ричард Холбрук и Весли Кларк, амерички генерал при НАТО пакту.
Потписници "мира" у амричком граду Дејтону (Охајо):
Алија Изетбеговић, Фрањо Туђман и Слободан Милошевић
Мировни преговори у Дејтону су трајали три недјеље, од 1. новембра до 21. новембра 1995. године, када је на свим свјетским медијима објелодањено да је мировни споразум потписан између све три делегације, односно три зараћена народа у Босни и Херцеговини. Након тога, у Паризу 14. децембра 1995. године споразум је дефинитивно запечаћен и почеле су да важе све његове одредбе.
Три стране су се споразумеле да Србима у БиХ припадне Шипово и Мркоњић Град, док су пет пријератних сарајевских општина поклоњене муслиманској страни, иако то од тамошњих преговарача није тражио.
Незадовољни овим одлукама Дејтонског споразума 25. новембра 1995. године у сарајевском насељу Грбавица, која је до тада била под контролом Срба, организоване су велике демонстрације и протест против Дејтонског споразума, али то није променило одлуке споразума. Што је значило да читаво Српско Сарајево ускоро потпада под муслиманску контролу. Тако је пљунуто и заборављено на хиљаде бораца Армије босанско-херцеговачких Срба који су своје животе давали за одбрану своје вишевјековне земље у околини Сарајева.
ИСЕЉАВАЊЕ
Према Дејстонском односно Париском мировном уговору пет сарајевских општина: Илијаш, Вогошћа, Илиџа, Хаџићи и Ново Сарајево су припале муслиманско-хрватској Федерацији Босне и Херцеговине.
Тако је земља коју су православни Срби насељавали и градили вијековима постала "туђа".
Оста само путокз да сјећа да смо тамо били...
Масовни егзодус је почео половином фебруара 1996. године, на православни празник Задушнице, јер је планирано исељавање Срба са ових подручија требало да буде 19. марта 1996. Муслимански екстремисти су тада јавно говорили како се Србима не пише добро и да ће свакаког задесити "заслужена казна".
Страни "мировњаци" из снага ИФОР-а су делили летке, да је тај рок помјерен за 23. фебруар, односно мјесец дана раније од договореног, што је створило панику.
Поред тога што су Срби цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, тако су многи становници Илијаша, Грбавице, Хаџића, Илиџе, Вогошће кренули да откопавају посмртне остатке својих покојника, не желећи да муслимански вандали скрнаве гробове њихових најмилијих.
Неостављамо кости наших најмилијих
Читаво то вријеме егзодуса србске дијелове Сарајева су надзирали из ваздуха хеликоптери ИФОР-а, који су бацали летке са циничним порукама из чувене пјесме Алексе Шантића "Остајте овјде", коју је он написао за босанско-херцеговачке муслимане који су одлазили након аустро-угарске окупације у Турску.
Увече, 21. фебруара 1996. године србско становништво из источносарајевских општина креће из избјеглиштво, носећи са собом, све што се могло понијети. Србским цивилима су били обећани некакви камиони и аутобуси за исељавање тог дана, али од тога није било ништа.
Колоне су поново емитоване на ТВ станицама. По снијегу, хладноћи, мећави око 120.000 Срба из Сарајева кренило је у неизвјесност.
Сарајлије су носили све што могу понијети
Уз пут Срби су каменовани на поједним мјестима од стране комшија муслимана, који су се понијели крајње нељудски. Припадници ИФОР-а мирно су са стране посматрали егзодус.
На путу за Хан Пијесак тих дана виђен је дирљив призор – запрежна кола натоварена најнеопходнијим стварима за почетак новог живота уз видно истакнуту србска тробојку, икону и кандило…
Страшна времена да се никада не понове...
Сарајевским Србима је управо овај егзодус и исељавање најтеже пао од свих недаћа које их је задесило током рата 1992-1995, јер нису са собом могли да понесу куће и станове, ваздух, потоке, ријеке, шуму, сарајевска брда…
ПОСЉЕДИЦЕ
Ријетко ко се након свих ратних страхота и дешавања од пријератних сарајевских Срба вратио у свој родни град. Муслиманске власти су све учинили да кроз правно-бирократски систем тај повратак учини немогућим. А такође и муслиманско становништво у Сарајеву је са великим презиром дочекивало бивше комшије.
Долазило је до великих проблема, јер је рат у њиховим главама и даље трајао. Све су то били разлози више да се Срби не враћају више у Сарајево, иако их је прије рата, било око 200.000 у граду на Миљацки.
Тако су сарајевски Срби отишли у Бијељину, Зворник, Вишеград, Београд, Нови Сад... или пак у иностранство, највише САД, Њемачку, Аустралију, Француску, Канаду.
На растанку срце каже: Ја ћу се вратити...
Сваке године у марту мјесецу у Бијељини и Зворнику се одржава парастос за погинуле борце Војске Републике Србске са територије Сарајева, као и обиљежавање езгодуса сарајевских Срба.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Новинар и телевизијски радник Сњежан Лаловић је те 1996. снимио један документарац, под насловом "Езгодзус поново", гдје су приказани аутентични кадрови сарајевског егзодуса и исповјести жртава истог.
Писац из Малог Зворника Ненад Милкић је крајем 2020. године објавио роман "Кости" у коме се бави Сарајевом за вријеме ратних дешавања деведесетих година, а централни дио приче је управо Сарајевски егзодус.