Злочин у Сарвашу је назив за ратно злодјело које су почетком деведесетих година 20. стољећа починили припадници хрватских правојних снага током разбијања СФР Југославије и ратова на тлу исте.
Дана 2. августа 1991. године у селу Сарваш на истоку Славоније убијају двадесетак Срба цивила, од којих 4 жене и 5 мушкараца, трећина у позним годинама тј. старијој доби. Жртве су били ненаоружани цивили који нису били пријетња никоме, већ је ријеч о подмуклој освети.
Сем цивила тада су убијени и двојица полицајаца: Жељко Покрајац (33) и Милорад Ђекић (34), припадници СУП-а Осијек који су дан раније посљедњи пут виђени у Сарвашу, а били су послати на рутински задатак обиласка.
За ово монструозно дјело нико није одговарао. Хрватски правосудни органи једноставно одбијају да се позабаве овим случајем за који је још 1996. године подигнута кривична пријава од стране рођака жртава, а истрага започела четири године касније.
У самом Осијеку и Сарвашу ово је забрањена тема о којој се и деценијама касније прича са шапатом.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Сарвашу
Сарваш је насеље у близини града Осијека, односно на тромеђи србских земаља: Славоније, Барање и Бачке, мјесто гдје се ријека Драва улијева у Дунав.
Сарваш је удаљен источно од Осијека (12 км), јужно од Белог Манастира (35 км) и сјеверно од Вуковара (26 км)
У историјским списима Сарваш се спомњиње још крајем XIII вијека, када су у том селу владали србске породице Лацковића, Херцега, Берисавића, Корођа... Током каснијих епоха окупиран је од Турака. Након повлачења Осмалија, село је насељено највише Њемцима, али и Мађарима. Послије Другог свјетског рата долазе и Срби и Хрвати из осталих руралних дијелова Југославије.
Сарваш је према попису становника 1991. године имао око 1.900 житеља, од чега Срба 46%, Хрвата 45%, Мађара 1%, остало 8%... био је село мјешаног националног састава.
Услови за живот и рад су били више него добри, јер се налазила у близини велика количина воде... Затим Осијек је био важан индустријски, образовни и економско-трговачки центар, гдје је било пуно манифестација и догађања.
ПРИЈЕ ЗЛОЧИНА
Ситуација у Осијеку и околини средином 1991. године постала је врло напета са пуно страха и стрепње гдје су грађани стрепили за своју личну сигурност и своје имовине. Разлог томе је што је милитантна странка ХДЗ поставила Бранимира Главаша као начелника Секретаријата за Народну одбрану (војни одсјек) који је у стварности био господар живота и смрти, односно имао је неограничена права и могао је да ради шта год хоће без да икоме одговара за то.
Крајем јуна 1991. године, односно више од мјесец дана прије овог злодјела, у Осијеку је убијен начелник осијечке Полиције Јосип Рајл-Кир и то од Антуна Гудеља коме је Туђманов режим пружио заштиту и послао га у Аустралију више од 10 година.
Јулски атентат на Кира
Након тог убиства почело је велико етничко чишћење Осијека од Срба као "непожељних грађана". Убијен је 11. јула 1991. године Србин Живко Пеулић (43) у свом стану што је преношено директно на ТВ уз антисрбске поруке, док је његова супруга одведена у логор, а касније размјењена.
То је био само један низ који је наставио наредних годину дана, а биланси мртвих и прогнаних су били застрашујући.
ЗЛОЧИН
Крајем јула 1991. године у Сарваш је дошла једна група наоружаних мушкараца (25-40 година) који нису имали ознаке на себи. Ауто ознаке на возилима су биле из Славонског Брода. Они су шетали селом и нису разговарали са мјештанима. Није позната њихова улога јер је већ било хрватских паравојника у Сарвашу на положајима.
Мјештани се сјећају да су били врло бијесни, бахати и упадали су Сарвашанима у куће и малтретирали их. Тако су дошли и у сукоб са начелником Мјесне заједнице - Владримир Черин (Хрват).
Дана 2. августа 1991. ујутро стигла је вијест како је Југославенска Народна Армија ослободила Даљ и Аљмаш, стратешки важне коте у Подунављу, док су "Зенге" бјежале ка Осијеку. Само два километра од Сарваша били су атари села Бијело Брдо односно линија раздвајања. Тада је та група тих наоружаних мушкараца (вјероватно чланови ткз. Хрватског Вијећа Одбране - Хосовци) почела са ликвидацијама Срба мјештана Сарваша. Нађени су лешеви од деветоро њих, док се за 12 Срба још трага, односно воде се као нестали.
Овдје постоји један свједок Игор Фарчић, Хрват из Сарваша, кога је Госпавина мајка видјела како одвози лешеве Госпаве и Веселина Адамовића, што јасно указује на то да је он очевидац злочина. Она је дошла јер је чула пуцњаву у њиховом дворишту.
Дан прије тог злочина из СУП-а Осијек су на рутински обилазак терена послати полицајци Здравко Покрајац (33) и Милорад Ђекић (34). Они су били Срби по националности и у Сарвашу им се губи сваки траг. Неколико мјесеци раније они су се изјаснили као "лојални грађани СР Хрватске", а међу колегама су били омиљени.
Њихови претпостављени су видјели да се Покрајац и Ђекић не враћају на посао нити су њихови укућани имали појма о њима. Првобитно је била прича како су они прешли на "непријатељску страну", односно код крајишких Срба.
Наредни дан ови "мистериозни" војници су нестали из Сарваша.
ИМЕНА ЖРТАВА
Имена убијених Срба (ненаоружаних) цивила у Сарвашу 2. августа 1991. године.
| МУШКАРЦИ |
ЖЕНЕ |
- Aдaмовић Вeсeлин (47)
- Боjaнић Душaн (41)
- Jeрeнић Лaзaр (37)
- Милоjeвић Душaн (27)
- Сaндић Свeтислaв (62)
|
- Aдaмовић Госпaвa (42)
- Боjaнић Мeлaниja (64)
- Боjaнић Брaнкa (39)
- Пeтровић Зоркa (65)
|
ИМЕНА ОДГОВОРНИХ
По командној одговорности за Сарвашки масакр одговорни су:
- Фрањо Чебић, командант "одбране" Осијека
- Фрањо Пејић, пуковник и замјеник команданта ткз. Кризног штаба
- Владимир Шекс, командант ткз. Кризног штаба Славоније и Барање
Цвикераш - Владимир Шекс
Они свакако су морали да спроведу истрагу о почињеном злодјелу, али то никада нису урадили.
НАКОН ЗЛОЧИНА
Новембра 1991. године јединице Југославенске Народе Армије су ослободиле Сарваш од хрватских паравојника и сепаратиста. Тада је мјесто добило нови назив - Јеленово.
У марту 1992. године леш Милорада Ђекића је испливао на површину код Новог Сада (СР Србија). У његовом џепу је нађена и службена легитимација, а обдукција је одмах урађена. Лекари форензичари су утврдили да је Ђекић убијен из ватреног оружја. И леш Здравка Покрајца је испливао у Драви, код Осијека, што значи да је он враћен до града и мучен. Сем трагова метака у тијелу Покрајца је било трагова убода ножем. Лако је закључити да су они убијени са хрватске стране.
Мотив њихова убиства је био предмет контраверзи. Први је био тај што су видјели ликвидације недужних Срба у Сарвашу што је убицама засметало па су и њих као потенцијалне свједоке ликвидирали. А други је тај што је стигло наређење из СУП-а Осијек да се они уклоне, чиме би и остали Срби из осјечке Полиције у страху од "залуталог метка" напуштали посао, а Туђманов режим би наставио остваривање својих планова о смањивању Срба испод 3% становништва.
У команди Зборног подручја Осијек не постоји писана евиденција о некаквој војној испомоћи из Славонског Брода, што упућује на могући закључак да су то били заправо криминалци пуштени из затвора, који су пристали да замјене робијашке дане са одласком на ратиште. Ово није био риједак случај у Хрватској 1990-их година.
Међутим, посебно је чудно да неко тек тако упути један вод педесетак наоружаних припадника у Осијек односно Сарваш (мало мјесто) и да нико нема појма о томе, чак ни шефови ткз. Кризног Штаба.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Сарваш се шест година налазио под управом РСК односно Сремско-Барањске области. Тек крајем 1997. године вратио у уставно-правни поредак Републике Хрватске, према ткз. Ердутском споразуму.
Рођаци жртава су поднијели кривичну пријаву тек 1996. године, након завршетка рата у Хрватској гдје су наведена имена могућих починилаца односно осумњичених. Док је Хрватском владали странка ХДЗ и Фрањо Туђман нико није реаговао на то и предмет је стајао у архивама.
Тек 11. јула 2000. године Жупанијски суд у Вуковару и Државно тужилаштво су цијели предмет уступили колегама у Осијеку које га је архивирало под ознаком "DO-K-49/2000".
Как' смо лијепо очистил' нашу домовину...
Полицијаска истрага је трајала више од годину дана, па је Државно тужилаштво из Осијека одбацило ту кривичну пријаву у вези масакра у Сарвашу и затворило тај предмет.
Фрањо Пејић је умро у децембру 2005. године, а Фрањо Чебић је погинуо пар година раније у саобраћајној несрећи под неразјашњеним околностима у току криминалистичке истраге. Једино ко је остао од могућих осумњичених јесте Владимир Шекс високи фунционер милитантне странке Хрватска Демократска Заједница.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
О Сарвашком масакру до данас није снимљен ниједан документарни филм.
Такође није написана ниједна књига или стручна анализа. Полицијски досије о томе је недоступан јавности.
А такође на бившем југославенском простору никада није одржана ниједна јавна трибина, нити округли стол који би касно дао закључке о томе шта се десило почеткома августа 1991. године у Сарвашу.
ЗАКЉУЧАК
Сарвашки масакр је само једна карика геноцидног ланца тј. удруженог злочиначког подухвата који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. вијека у Хрватској од стране Туђмановог режима.
Циљ је био да се православни Срби елиминишу, не само са подручја града Осијека односно Источне Славоније, већ читаве авнојевске Хрватске, јер су хрватски екстремисти заправо жељели етнички и вјерски чисту државу по наративима Анте Старчевића и Анте Павелића.
С обзиром да су Срби у читавој западној хемисфери означени као једини кривци за распад и разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће у догледно вријеме неко од хрватских крвника са оружјем или у одјелу одговарати за оваква монструозна злодјела, као што је и овај сарвашки злочин.