Злочиначка операција Чагаљ је назив за етничко чишћње србског становништва у долини ријеке Неретве од стране хрватских ратних јединица у Босни и Херцеговини (ХВО, ХОС...), као и регуларних војних јединица Републике Хрватске.
Овом акцијом прогона србског становништва је комадновао хрватски генерал Јанко Бобетко (комадант тзв. Јужног бојишта) и учествовало је преко 6.000 хрватских бојовника. С тим да је учествовала и једна јединица муслиманских добровољаца.
Овом злочиначком акцијом је око 45.000 Срба прогнано из свог завичаја. Уништене су православне светиње, као што су манастир Житомислић, саборна црква Свете Тројице у Мостару, црква са спомен-костурницом у Пребиловцима, гдје су биле кости пребиловачких мученика из 1941. године.
Тужилаштво Босне и Херцеговине, као и тужилаштва Републике Хрватске и Хашког Трибунала никада нису процесуирале злочинце који су учествовали у овом етничком чишћењу долине Неретве.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у Босни и Херцеговини
Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.
Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.
Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.
Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.
Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)
Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...
У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).
Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.
Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.
У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.
Жозе Кутљеро из Португала
У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.
Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.
Ситуација у долини Неретве
Неретва је ријека која протиче кроз Херцеговину и Далмацију. Извире код планине Зеленгоре, према граници са Црном Гором и улива се у Јадранско море, код Метковића.
На свом путу ка ушћу Неретва протиче кроз Коњиц, Јабланицу, Мостар, Чапљину, Почитељ, Метковић и Опузен. Највећи град на Неретви је Мостар.
"Чудна јада од Мостара града..."
На Неретви је изграђено више хидроцентрала.
Највеће притоке Неретве су Рама, Требижат, Буна и Брегава. Дужина: 225 км (од чега 203 у Херцеговини). Неретва тече кроз Динариде. Последњих 30 км ове реке се претварају у алувијалну делту, пре него што се улије у Јадранско море.
Србско становништво на овом подручију је домицилно, односно обитава више стољећа.
На ријеци Неретви у току Другог свјетског рата дошло је до великих сукоба партизанских јединица које су биле окружењу усташа, италијанских и немачких ратних јединица у пролеће 1943. године.
Још у јесен 1991. када су се јединице ЈНА почеле повлачити из СР Словеније и СР Хрватске, у којој се водио жестоки рат крајишких Срба и хрватских паравојних снага, неке од тих јединица дошле су у Мостар и околна мјеста. Већ тада је хрватско становништво у долини Неретве, као и у читавој западној Херцеговини било наоружано са лаким пјешадијским наоружањем, које су илегално добијали преко странке ХДЗ.
Такође, 18. новембра 1991. Хрвати у Босни и Херцеговини су прогласили хрватску републику Херцег-Босну, у чији састав су ушла и мјеста из долине Неретве. Циљ херцеговачких Хрвата је био етнички очистити србско станивништво из тих крајева, те уништити и све трагове вишевјеконог постојања Срба на том подручију. А касније и припајање Републици Хрватској, чиме би се остварио сан из Другог свјетског рата, а то је НДХ.
У Посушју 3. јануара 1992. године долази до формирања Главног штаба ХОС-а (Хрватских Ослободилачких Снага). Рат у Мостару званично почиње 3. априла 1992. након једне диверзије хрватских паравојника са цистерном нафте ЈНА на аутобуском стајалишту, прекопута касарне ЈНА "Сјеверни логор".
Пар дана касније долази до отворених сукоба ХОС-а и ЈНА. Врло брзо дошло је и до формирања још једне паравојне формације босанско-херцеговачких Хрвата, а то је ХВО (Хрватско Вијеће Одбране), на иницијативу Мате Бобана, предсједника ХРХБ. Петар Зеленика је тако постао комадант "одбране" Мостара.
ТОК ОПЕРАЦИЈЕ
7. јуна 1992. хрватски генерал, Јанко Бобетко издаје наређење својим јединицама (око 6.000 војника) да нападну србске положаје, што је учињено пробојем фронта у Шеваш Пољу, а србске снаге се повлаче према Домановићима и Губавици.
У сљедећем налату хрватске снаге окупирају Пребиловце и Клепце, тако да је у селу Хотоњ дошло до спајања сјеверних и јужних јединица хрватских снага. А поред њих освојена су и села: Тасовчићи, Кулине, Грлићи, Лозница и др.
Хрватске снаге 8. јуна 1992. године улазе у Чапљину и окупирају је. Док је први пут гранатирана православна саборна црква Свете Тројице у Мостару. Примирије је потрајало 3 дана, а већ 11. јуна крећу нове акције у којима хрватске снаге окупирају западне дијелове Мостара: Крушево, брдо Хум и Орловац.
Затим је заузета касарна ЈНА "Јужни логор", као и насеља Јасеница, Родоч и фабрика алуминијума. 12. и 13. јуна 1992. хрватске снаге настављају са напредовањем, тек у њихове руке пада подручије Стоца, а 4 дана касније и село Ошајнићи.
Читав Мостар пада под контролу ХОС-а 15. јуна, односно насеља Баглај и Буна. Тада је православна црква и запаљена изнутра од припадника ХОС-а. 21. јуна 1992. хрватске снаге су заробиле неколико официра ЈНА које су одвели у логоре. Наредна четири дана хрватске снаге су капитализовале освајањем Подвележја, Врапчића, Мерџан Главе, што је остало као граница између МХ Федерације и Републике Србске и после Дејтонског споразума.
РАТНИ ЗЛОЧИНИ
Хрватске снаге (ХОС, ХВО и Војска Републике Хрватске) су током ове операције Чагаљ починиле бројне злочине над србским становништвом у овом дијелу Херцеговине. Ту се прије свега мисли на убиства сљедећих лица:
|
Село Тасовчићи (7. јуна 1992):
- Милан Мисита звани Пота, 48 година.
- Илија Мисита звани Пундо, 64 године.
- Војко Иљачић звани Мајстор, 71 година.
- Ђурђа Рељић, 50 година.
- Вукашин Рељић, 18 година.
- Бранко Бекан, 50 година, убијен с леђа.
- Ђоко Ђонлага, 18 година, убијен с леђа.
- Даница Булут, убијена на шљункари.
- Стана Дошен,
- Цвија Драшко, 85 година.
- Сока Прело, 82 године.
-
Село Пребловци (7. јуна 1992):
- Госпава Драгић звана Гоша, 87, заклана у својој кући.
- Драгиња Медић звана Драга, 62, заклана у својој кући.
Село Ходбине (јуна 1992):
- Рајка Главаш, 45, силована па убијена.
- Која Главаш, 70, силована па убијена.
Село Габела (јуна 1992)
- Милан Вулић,
- Никола Вулић
- Недељка Голо, 61 година
- Зоран Николић,
Село Козице (јуна 1992)
- Савета Шакота, 71 година
Село Грабовина (јуна 1992)
- Милица Зуровац,
|
Село Клепци (7. јуна 1992):
- Симана Ћуктераш (р. Слијепчевић), 68 година.
заклана у својој кући.
Село Поткоса (7. јуна 1992):
- Љачић Боса, 64 године, заклана у својој кући.
Село Речице (јуна 1992):
- Радославка Ждралић, 60, заклана у својој кући.
- Драгиња Мркић, убијена и спаљена у кући.
- Зорка Мркић, 92 године.
- Милева Шакота,
Село Домановићи (јуна 1992):
- Бранко Бекан, убијен на Муминовачи.
- Рајко Булитовић,
- Новица Рељић,
-
Град Чапљина (јуна 1992)
- Невенка Елезовић, убијена у свом стану.
- Славојка Елезовић, убијена на Кравици.
- Боро Ивковић,
- Предраг Митровић,
- Дивна Пудар, 31 година.
- Драженко Трипић,
- Сретен Трипић,
Село Опилчићи (јуна 1992)
- Драго Иљачић,
- Невенка Иљачић,
|
НАЛОГОДАВЦИ И ОРГАНИЗАТОРИ
Злочиначку операцију Чагаљ ("Липањске зоре"), испанирали су водећи официри хрватске војске у садејству са комадантима паравојски херцеговачких Хрвата.
- Јанко Бобетко, генерал хрватске војске и комадант "Јужног бојишта".
- Слободан Праљак, начелник Генералштаба ХОС-а у Херцеговини.
- Петар Зеленика, комадант "Одбране" Мостара.
- Јасмин Јагањац, заменик Петра Зеленике
- Дамир Кристичевић, комадант хрватске Четврте гардијске бригаде "Тигрови".
- Младен Налетилић - Тута, комадант казнене бригаде ХВО из Ширког Бријега.
ЗЛОЧИНЦИ
Хрватске ратне јединице које су учествовали у етничком чишћењу Неретве јуна 1992. године, током операције Чагаљ су сљедеће:
- Четврта гaрдиjскa бригaдa хрватске војске "Тигрови"
- Вргорачка 156. бригaдa хрватске војске
- Кaжњeнички батаљон ХВО-a,
- "Поскок" батаљон ХВО-a из Широког Бриjeга
- Дивeрзaнтски одрeд ХВО-a из Читлукa,
- Бригaдa "Кнeз Домaгоj" Чaпљинa
- Добровољaчкa пуковниja Крaљ Томислaв
- Батаљон ХВО-a: Столaц, Нeум, Љубушки и Читлук
- Јединица ХВО-a Рaвно,
- Батаљон хрватрске војске из Имотског
- Батаљон и двeрзaнтски вод ХВО-a Грудe
- I батаљон мостaрског ХВО-a Биjeло Пољe
- II батаљон мостaрског ХВО-a Рудник
- III батаљон мостaрског ХВО-a Цим
Имена познатих извршиоца ових злочина су сљедећа:
- Миро Храстић, звани Царо, из Љубушког, комадант Војне полиције ХОС-а у Чапљини
- Мирсад Н. Муминовић, звани Тадија, из села Струг, шеф полиције за цивилна питања у Чапљини
- Зденко Јакић, звани Пипа,
- Бошкаило Фикрет,
- Мирза Кудра,
- Кудра, звани "Угра".
- Јозо Вегар,
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Након рата и Дејтонског споразума 1995. године, сва села у овим подручијима око Мостара, Чапљине, Стоца... припала су МХ Федерацији. У њих се вратио јако мали број предратних становника.
У Пребиловце се вратило само 30 породица. Разлог томе је пре свега велика несигурност, јер србске повратнике нападају "непозната лица" и уништавају им имовину, а полиција се не труди да их пронађе, још мање да их изведе пред суд.
Генерал Слободан Праљак
Удружење Срба из Херцеговине је покренуло иницијативу за обнову храма у Пребиловцима, као мјесто србског васкрсења. Пребиловачки храм је освештан августа 2015. године, а од тада се редовно одржавају парастоси и молитвена сјећања за пребиловачке мученике око 5. аугуста сваке године.
Јуна 2022. године у Ливну генерал Антун Лубурућ је у име хрватског предсједника Зорана Милановића уручио одликовање пуковнику Мији Штеки, на име 1. гардијске бригаде ХВО за допринос у овој геноцидној акцији.
СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ
Хрватско и босанско-херцеговачко, као и хашко тужилаштво никада нису процесуриали злочиначку операцију "Чагаљ", као и друге бројне злочине над србским народом у Босни и Херцеговини 1990-их година, иако постоји обимна документација о томе.
Често се наводи лицемеран разлог да "нема политичке воље", или се говори како немају надлежности. Хрвати говоре да злочин није почињен на њиховој територији, док правосудни органи БиХ наводе како то нису починили њихови грађани.
Разлог томе је што би се процесуирањем нижих официра и војника открио ланац командовања и увидела би се геноцидна намјера Загреба, односно агресија на Босну и Херцеговину током 1990-их година.